Direktno u pleksus

Mnogo je papira potrošeno, mnoge rubrike ispisane, mnogo se svađa raširilo, mnogo se proceduralnih i ustavnih pitanja postavljalo, mnogo je muke uloženo da se glasovi dobro naštimaju i precizno prebroje – ko je za, a ko protiv famoznog zakona o informisanju.

Poturen je i izglasan. Na veliko iznenađenje pokazalo se da za namere vlasti  zakon uopšte nije bio potreban. Zakon teško može da služi tome da se neko nekome osveti, da istera svoju volju, svoj bes i svoje frustracije. Naprotiv, i najrepresivniji zakoni takvim namerama vezuju ruke. Jer, kakav god da je zakon, ipak je zakon. Tako je i kada je reč o zakonu o informisanju. Da bi se on primenio mora da se dogodi nešto što se može okvalifikovati kao uvreda, kleveta ili kršenje prezumpcije nevinosti. Sve su to neke krupne stvari koje osvetnik ne može da sačeka da se dogode. Žuri mu se, a zakon nije dovoljno brz, iako je napravljen da bude „brzi Gonzales“.

Potreban je i sud, makar kakav da je, potrebni su svedoci, advokati i presuda, na koju se može uložiti žalba. Što bi vlast i njeni osvetnici gubili vreme sa zakonima kada da to može brže i po kratkom postupku.

Dinkić je ispao naivan. Mislio je da će zakonom uništiti Rodića koji ga je svojim svakodnevnim napadima uznemiravao, frustrirao i na kraju razbesneo. Budući u zabludi da će takvoj nameri dobro poslužiti represivni zakon o informisanju, presavijen je tabak, zakon napisan, a ostalo je poznato, i to da je zakon stupio na snagu. Ali, ništa se ne događa! Rodić i dalje radi, Kurir redovno izlazi, nikoga posebno ne vređa, ne kleveta, sem što je on sam po sebi jedno strašilo.

Kako da likvidira Rodića kad nema kršenja prezumpcije nevinosti, i ne zna se kada će je biti. A stvar je hitna. I onda se Dinkić osvestio. Sve to je bilo glupo, to s tim zakonom. Ima direktnih i bržih načina. Zar ja nemam čoveka i druga koji žari i pali u Poreskoj upravi prihoda? Imam. Pa moj drugar može odmah da pošalje svoje finansijske policajce Rodiću, u Kurir. Tako je radio i drug Milošević. Kada krene moja finansijska inspekcija da te cedi i pretresa, a nema toga kome neće ništa naći. Ako mu pride pošalješ i 50 policajaca druga Dačića, onako da uteraju strah u kosti, uzeo si brate zakon u svoje ruke i nemaš šta da čekaš Rodića da uleti u zakon.

Na isti način, posle mnogo godina i mnogo raznih zakona, Aleksandar Tijanić, važan član vladajućeg tima, dobio je spor protiv YUCOM-a. Vrhovni sud doneo je odluku da se knjiga Slučaj službenika Tijanića koju je objavio YUCOM, zabrani, a izdavač kazni sa 200.000 dinara. Knjiga se bavila samo citatima Aleksandra Tijanića, od kojih nijedan nije falsifikovan. Citati se samo ređaju, jedan za drugim, bez interpretacije. Dok se Tijanić branio da su mu time oštećena autorska prava, Vrhovni sud je krenuo u interpretaciju i konstatovao da je citiranje promenilo smisao zbog čega je tužitelj oštećen. Kao, nije on mislio tako kako je rekao. Prvi put od kad je sveta i veka citiranje je postalo zabranjeno, a baš je ono dokaz da je nešto rečeno. Kako se uopšte može tačno znati šta je neko rekao ako nema citata. Uspešan naučnik treba da dokaže svoju reputaciju tako što će da pokaže koliko puta, gde i od koga je citiran. Da li ti citati menjaju smisao naučnog dela citiranog autora? Ama baš nikako, bar do sada tako nešto nismo čuli. Zašto je to Vrhovni sud uradio? Nije teško pretpostaviti, ako znamo da su neki od njih bili uhvaćeni sa rukama u pekmezu.

Na isti način su se osvestili i drugi podržavaoci zakona. I sama sam često pomišljala da je moj omiljeni Ljubomir Živkov opasan kritičar i da mnogima, naročito onima iz DS-a, ide na jetru, nedeljom, na B92 kada posle vesti, krene sa svojim Retrovizorom. Umesto da čekaju da Živkov prekrši zakon o informisanju, ovi se setiše svetske recesije. Kriza je, nema se para. Evo tebi lepo otkaz. Nemoj da se buniš i pokazuješ prstom na DS i njene janičare. Nema tu politike. Svi znamo da je to iz čisto ekonomskih razloga. Zar nije rečeno da će 14.000 vernih službenika dobiti otkaz. Kriza je brate stigla u Srbiju. Nema zabrane, nego se nema. Čim prođe kriza evo tebe u Retrovizoru.

Neka se više udruženja novinara ne trude tražeći uputstva za primenu zakona o informisanju. Pokazalo se da je primena počela, doduše ne po zakonu, nego onako, direkno u pleksus.

Peščanik.net, 18.09.2009.