Dnevnik novinara

Oni koji su ostali govore/pišu o onima koji su morali/bili prisiljeni da odu. Tako bi se ukratko i tačno mogli opisati novinari u Srbiji. Da li to znači da je u Srbiji ukinuta sloboda medija kao što je ukinuta i sloboda izbora (na izborima)? Ako jeste, kako oni što su ostali mogu da pišu o onima koji su morali da odu? Ako nije, zašto su oni koji su otišli morali da odu? Pitanje se može postaviti i ovako: ko je merodavan da kaže da li u Srbiji postoji sloboda medija?

Ako Aleksandar Radić i Marko Vidojković kažu da su otišli iz Srbije jer se kao novinari nisu osećali bezbedno, to jest nisu mogli slobodno da rade svoj posao, da li je to dovoljno da zaključimo da u Srbiji nema slobode medija? Ali, opet, ako novinari koji su ostali kritikuju vlast što je oterala Radića i Vidojkovića, a i za sve drugo što radi očajno loše ili ne radi uopšte – da li je to dovoljno da kažemo da sloboda, medija, ipak postoji?

Ako je čitalac čitao Victora Klemperera,¹ nemačkog Jevreja koji je u Nemačkoj preživeo 2. svetski rat jer mu je žena bila Nemica, mogao bi se pitati na sličan način – da li je u Nemačkoj, i ostatku Evrope, bilo uništenja (kako to naziva Raul Hilberg) Jevreja? Ako jeste, kako je Klemperer ostao živ? Ako nije, onda lažu svi koji kažu da su Jevreje u 2. svetskom ratu uništavali širom Evrope. A moguće je da je tako, jer evo, vidimo, Klemperer je ostao živ.

I ništa ne vredi to što je Klemperer u svojim dnevničkim beleškama detaljno opisao nacističko ludilo, te sva pravna nipodaštavanja i obezljuđivanja Jevreja u Nemačkoj, jer – ostao je živ, zar ne? I ne samo što je ostao živ, nego je živeo dovoljno dobro da je pored svega još i vodio dnevnik. E sad, nije Klemperer jedini koji je vodio dnevnik. Imamo i dnevnik Adama Czerniakowa, načelnika Varšavskog geta do leta 1942, kada se ubio.²

U tom dnevniku Czerniakow detaljno izlaže privredu geta i pokušaj da se obrazuju mladi žitelji geta u skladu s potrebama njegove izolovane ekonomije. Daje podatke o količinama hrane, broju ljudi, sitnim preduzetnicima u getu. I ni reč o istrebljenju Jevreja, barem ne u logorima smrti. Dakle, nije bilo genocida? Tim pre što se Czerniakow ubio, a nije stradao u gasnoj komori, zar ne? A opet, ubio se kada je shvatio u leto 1942. da će svi žitelji geta – njih više stotina hiljada – završiti u Treblinki.

Samo, o tome se ne govori u dnevniku, to će se tek desiti. A opet je pitanje šta se tačno dogodilo. Jer imamo, zahvaljujući izvanrednoj Gitti Sereny, i sećanja komandanta Treblinke Austrijanca Franza Stangla.³ A on se seća kako je pomagao Jevrejima u logoru i trudio se da im olakša logorske dane. A zapamtio je i da su neki Jevreji izgledali izuzetno, skoro pa kao da su bili sami Nemci, i o njima je posebno vodio računa. I sad – je l bilo istrebljenja, ili ne?

Povrh svega, iz logora u Terezinu izašla je i knjiga recepata⁴ s jelima koja su spremali tamošnji logoraši. A među jelima bilo je i kolača. I, šta sad da zaključimo u vezi s tim? Jeste, to je slično kao što su onomad u Hrvatskoj neki izašli s podacima da su logoraši u Jasenovcu imali bogat kulturni život, takoreći kao u nekom odmaralištu. Slično kao Jevreji u Terezinu. Odakle se začas zaključilo da niti su Srbi i drugi logoraši masovno i svirepo ubijani u Jasenovcu, niti su Jevreji uništavani u Evropi.

Dobro, dosta je bilo. Čitalac je već shvatio: na neki način parafraziram početak čuvene knjige Fransoa Lyotarda Raskol.⁵ Seća se čitalac, Lyotard otvara knjigu pitanjem: kako da dokažemo da su Jevreji masovno ubijani u gasnim komorama? Za to nam je potreban svedok/očevidac. Ali, ako imamo svedoka/očevica, to znači da je gasne komore bilo moguće preživeti, a to opet znači da one u stvari nisu služile za ubijanje. Ali, pošto svedoka/očevica nema, onda nema ko da posvedoči da su svi pobijeni.

A pošto nema dokaza (očevidaca), nije se desilo. Tako Lyotard ilustruje raskol, to jest nemogućnost da se unutar zadatog okvira dokazivanja pokaže/dokaže da se nešto što se dogodilo zaista dogodilo. I odmah objašnjava – u takav raskol upadamo kada pravila dokazivanja postavlja: dželat. Dok god dželat ima moć da nameće pravila i obrasce za razumevanje i tumačenje stvarnosti, žrtve ostaju neme i bespomoćne.

To jest, mogu samo da vode dnevnik i nadaju se da će se nepravedni ili zločinački odnosi moći jednom promeniti. Eto, jednostavno je, samo sam to hteo da kažem: kada pišu o novinarima koji su morali da odu, novinari u Srbiji zapravo vode – dnevnik.

Peščanik.net, 21.07.2026.

Srodni link: Viktor Ivančić – Intervju

1. Viktor Klemperer, LTI. Beležnica jednog filologa, prevele Maja Matić i Aleksandra Bajazetov (Beograd: Fabrika knjiga, 2024).
2. The Warsaw Diary of Adam Czerniakow, ed. Raul Hilberg, Stanislaw Staron, and Josef Kermisz (Chicago: Ivan R. Dee, Publisher, 1999).
3. Gitta Sereny, Treblinka. Put u tamu, prevela Gordana V. Popović (Zagreb: Sandorf, 2015).
4. In Memory’s Kitchen. A Legacy from the Women of Terezin, ed. Cara de Silva (Northvale, New Jersey: Jason Aronson Inc, 1996).
5. Žan-Fransoa Liotar, Raskol, prevela Svetlana Stojanović (Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića / Dobra vest, 1991).