Eh, kako se to zgodno namestilo. Seća se čitalac, pre nego što smo iznudili izbore, čak i pre nego što smo uopšte pomislili da bi izbora moglo biti, razmišljali smo, takoreći maštali, kako bi bilo najbolje, u kojoj formaciji dakle, da na njih izađe pobunjeno društvo. Linija fronta je još onda bila jasno povučena i sad je duž nje trebalo rasporediti pobunjeničke snage. S druge strane fronta zamišljali smo jedinstvenu formaciju režima, njome se nismo previše bavili.
Ako dobro pamtim, tada smo rekli, u sredini fronta najjača udarna sila – studenti. A na levom i desnom boku po jedna ujedinjena stranačka lista. Jeste, čini se da je bilo davno, moguće je i da smo zaboravili, ali tako ja to otprilike pamtim. Onda su došli izbori, i onda je krenula izborna groznica. Po sredini fronta stvari su bile iste kao na našoj poželjnoj slici: tu sve vreme odlučno i jako stoje studenti. Desni bok je izgledao, i još izgleda, solidno s jednom listom, ali je levi blok počeo da se cepa.
Jeste, katastrofa u najavi. Nije imalo smisla tada o tome javno govoriti. Napadati stranke zbog nelogičnog umnožavanja lista ne bi dalo dobar rezultat. Svaki glas je dragocen, a pometnja bi ponekog birača mogla da odvrati da na dan izbora izađe i glasa protiv stranaka režima. Ćutali smo i gledali: računali smo onda, kao što računamo i danas, da je bes među pobunjenim žiteljima Srbije ogroman, i da će to ljutito nezadovoljstvo kompenzovati sve greške opozicionih aktera.
Jer, jedino važno na dan izbora jeste izaći i glasati protiv režima. Dok god ide protiv, nebitno je za koga ide glas s ove naše strane fronta. Treba to do 25. oktobra stalno ponavljati: nas, protivnika režima, više je nego njegovih pristalica. Nema te kampanje koja bi nam mogla promeniti mišljenje o režimu. Nema tog pogrešnog programa ili kandidata na našoj strani koji bi nas mogli odvratiti od toga da glasamo protiv. Jedino je važno verovati u pobedu i izaći i glasati. Jer, ponavljati stalno, nas je više.
Umesto promocije programa i kandidata, kampanja bi, tako mi se čini, u fokusu trebalo da ima mobilizaciju birača i njihov izlazak na birališta na dan izbora. Jedina pretnja po to da nas ne bude više kada se na kraju izbornog dana budu brojali glasovi jeste mogućnost da jedan broj nas tog dana ostane kod kuće i ne glasa. Iako je bes ili ogorčeno nezadovoljstvo tekućim režimom motiv da se glasa dovoljno jak da prekrije sve druge motive, ipak bi se moglo dogoditi da ne bude dovoljno jak da se zaista izađe i glasa.
Dva razloga bi mogla da prevagnu nad besom. Prvi je sumnja u pobedu. Birač bi mogao pomisliti da sama pobeda nije dovoljna, da će režim ukrasti izbore, a ako mu i krađa ne bude dovoljna za pobedu, da će naprosto zapretiti silom i proglasiti pobedu. Ako se u to zaista poveruje, onda ispada da je svejedno da li ste glasali ili niste. I zbog toga možete rešiti da ostanete kod kuće. Na to se može jednostavno odgovoriti: hajde da prvo pobedimo i da vidimo šta će biti odgovor režima na to. U najmanju ruku, hajde da se prebrojimo, jer i u samom tom broju je velika snaga.
Drugi razlog bi mogao biti razočaranje akterima koji na izbore izlaze u ime pobunjenog društva. Jeste, režim je pogubno loš, egzistencija nam je ugrožena, ali i na drugoj strani se ne vide akteri koji bi mogli izvući društvo iz katastrofalne krize. Zato je ne samo svejedno da li ćemo izaći na izbore ili nećemo, nego je svejedno i ko od aktera s obe strane fronta na izborima odnese pobedu. To je ona notorna fraza: svi su isti, na kojoj uporno insistira režimska propaganda. Onda, ako se zaista poveruje u to, zaista je bolje ostati kod kuće.
I na to se može ponuditi jednostavan odgovor. Prvi i očigledan je – sama studentska lista. Ne sećam se da je u poslednjih dve decenije u ime demokratski nastrojenih žitelja Srbije ijedna grupa izašla s jačom listom. Sama ta lista očigledno demonstrira da nisu svi akteri isti, to jest jednako loši. Naprotiv, kandidati na listi studenata očigledno su izuzetni. Ali, moguće je da se nekome uprkos kvalitetu njihovih kandidata ne dopadne način na koji studenti komuniciraju s nama ili kako donose odluke. Ne dopadne u toj meri da ne bi da glasa za inače odličnu listu.
Za te ljude bi trebalo onda da stoje opcije na levom i desnom boku, uz studente. Takozvane standardne stranačke političke opcije, na koje smo se s vremenom navikli. Konačno, ima ljudi koji na izborima žele da glasaju za programe i vrednosti, to jest u skladu sa svojim političkim sklonostima, bez obzira što na ovim izborima imamo viši cilj za opšte dobro. Nema razloga da im se ne izađe u susret ako to ne ugrožava zajednički cilj. Zato su opet poželjne opcije na levom i desnom boku fronta. I tako se vraćamo na početak i na poželjnu sliku koju smo imali pre raspisivanja izbora.
Sticajem okolnosti, sada smo dobili upravo takvu sliku za izbore. Nije to bio plan, rezultat svesne namere, ali dogodi se ponekad da nam okolnosti idu naruku. Odustajanjem više stranačkih aktera dobili smo ono o čemu smo razmišljali/maštali: u sredini studente, a uz njih, s leve i desne strane, po jedna opoziciona stranačka lista. Sad je posao za sve njih, dakle za sva tri aktera pobunjenog društva, da na glasanje izvedu svoje birače. Ili, ako vide da im stvari ne idu naruku, da se povuku i prepuste igru studentima.
Jedna je stvar kada ljudima unapred uskratite njima najpoželjnije opcije (čak i onda kada to ne ide na štetu zajedničkog cilja, ipak može izazvati otpor). Nešto sasvim drugo je kada kažete, evo, pokušali smo, niko nije bio protiv nas, dali smo sve od sebe da vam izađemo u susret, ali ne ide, hajde da ne rizikujemo previše i svi se pridružimo koloni studenata.
Dogodilo se ipak kao da smo zaboravili na ono o čemu smo pričali pre nego što smo iznudili izbore. I sad se vrši jak pritisak da s naše strane fronta ostane samo jedna kolona. A u međuvremenu, režim se podelio na najmanje tri kolone. I režimu je jasno da će pristalice vlasti privući u većem broju ako im ponudi više opcija. Ogorčenost nije samo s naše strane fronta, ogorčene su i pristalice vlasti, i to na dominantne figure režima. Umesto da ih jednom listom gura od sebe, režim pokušava da ih zadrži s više lista.
To delimično ruši argument da treba kreirati referendumsku atmosferu za uspeh pobunjenog društva na izborima. Režim pristalicama vlasti daje mogućnost da svoje nezadovoljstvo na izborima artikulišu tako što neće glasati za hegemonu grupu u redovima režima, već za druge, manje grupe iz koalicije na vlasti. Naravno, to je manevar, prevarni, režima usmeren isključivo ka njegovim biračima, nas to ne mora da se tiče. Niti to ozbiljnije narušava poželjnu referendumsku atmosferu. Ali, tu atmosferu ne narušava ni izlazak pobunjenog društva na izbore sa tri liste.
To je tako jer imamo proporcionalni izborni sistem, a ne većinski. U proporcionalnom sistemu, svi glasovi protiv, kome god da odu od tri moguća aktera, ostaju protiv i broje se kao protiv, pod uslovom da svi akteri pređu cenzus. Zato je pitanje cenzusa važnije od kreiranja referendumske atmosfere koja je već tu. Nema dobrih principijelnih razloga protiv tri liste. Ali postoji jedan sasvim dobar i on je praktičan – cenzus.
Samo što odluku u vezi s tim možemo doneti tek pošto vidimo činjenice u jednom dobrom istraživanju javnog mnjenja, gde će fokus biti upravo na cenzusu. U skladu s tim rezultatima onda treba doneti i odluku, a ne nadgornjavati se argumentima koji ne stoje ili neprimereno pritiskati aktere da postupe u skladu s nečijim neutemeljenim željama. Ako pred sobom imamo zajednički cilj, sve ovo bi moralo biti jednostavno i očigledno.
Peščanik.net, 18.09.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Referendumi i cenzusi - 18/09/2026
- Ujedinjeni protiv zla - 15/09/2026
- Vodič za birače za preživljavanje/pobedu na izborima - 11/09/2026
