- Peščanik - https://pescanik.net -

Dobra 2019. godina

Hellboy, cbr.com

Da, da, 2019. bila je sasvim u redu godina, ako čitate stripove.

1.

U oktobru 2019, zagrebački izdavač Fibra dovršio je objavljivanje šestoknjižja „Hellboy“ Mikea Mignola. Čuveni Mignolin serijal o dečaku iz pakla, iz devedesetih godina 20. i prve decenije 21. veka, spakovan u 6 takozvanih bibliotečkih tomova Fibra je počela da objavljuje 2017. Dok je na njima radila, na engleskom tržištu pojavio se i 7. tom serijala „Hellboy in Hell“, koji je posle velike pauze i sa velikim uživanjem ponovo i napisao i nacrtao sam Mignola. Eto posla za Fibru u 2020.

O samome Hellboyu sasvim kratko. Reč je o izuzetno nacrtanoj a zapravo krajnje spornoj priči o biću koje se odriče dodeljene mu sudbine zarad upražnjavanja vlastite slobodne volje. Iz registra visoke kulture, čitalac će se ovde možda setiti priče iz „Neba nad Berlinom“ Wima Wendersa i notornog Petera Handkea (o kome je, kao nobelovcu, Wenders čak napisao i pesmu), gde anđeo odbacuje večnost da bi postao čovek i proživeo ljudski vek. I kod Wendersa/Handkea i kod Mignola, na prvi pogled, reč je o istom – o veličanju ljudske egzistencije uprkos svim otežavajućim okolnostima.

Samo što je kod Mignole stvar malo komplikovanija, kako i treba da bude u niskim registrima popularne kulture, za razliku od onih visokih. Ne samo što se odriče onostranosti, kao biće iz tog drugog sveta; Hellboy se kao stručnjak za nadnaravne pojave stavlja u službu ljudima i bori se protiv svojih – recimo to tako – bivših sunarodnika iz nešto šire shvaćenog pakla (tako široko da briše i nebesa: čitava onostranost u Hellboyu se svodi na podzemlje). Izgledom, pak, sa svojim potkresanim rogovima, Hellboy je oličenje radnika, sasvim konkretno – radnika iz livnice.

Neka se čitalac seti lika s jugoslovenske novčanice od 1000 dinara, na kojoj smo gledali portret Arifa Helarića, livca iz zeničke železare, i eto mu Hellboya. Pa se onda čitava Mignolina priča čita kao artikulacija podsvesnog straha od snage manuelnih radnika prekaljenih u paklenim uslovima rada u industrijskim postrojenjima. Za razliku od većine drugih superjunaka, Hellboyeva jedina prava moć je neizmerna fizička izdržljivost i snaga, smeštena u njegovu četvrtastu preveliku desnu šaku. U epizodama serijala tako gledamo Hellboya kako iz scene u scenu trpi batine, dok mu ne proradi desnica.

A bije se ne protiv paklenih bića koja ugrožavaju ovostranu ljudsku egzistenciju, nego, kako se ispostavlja, upravo protiv – recimo to tako, u duhu 19. veka, odakle čitav serijal i vuče svoju kako romantičarsku tako i viktorijansku inspiraciju – proletarijata. Stoga ne čudi što negde od sredine priče autor svom junaku ipak dodeljuje i aristokratski status, načinivši od njega legitimnog naslednika, kako drugačije nego po krvnoj liniji, britanskog prestola. Od tri ekranizacije, od kojih je dve uradio iz nepoznatih razloga priznati i poštovani Guillermo del Toro, najlošije je na blagajnama i kod kritike prošla poslednja, treća, iz 2019, iako je ona najbliža svom grafičkom predlošku i po priči i po morbidnoj estetici. Dok Del Toro svojom estetikom fantastike praktično krije klasni aspekt Mignoline priče, reditelj „Hellboya“ iz 2019. Neil Marshall je posreduje preko rukavca zapleta o pokvarenoj aristokratiji.

Do objavljivanja prevoda 7. toma bibliotečkog Hellboya, gde ponovo crta Mignola, u šestom tomu izvanredno crtaju Duncan Fegredo i genijalni Richard Corben.

2.

I jedan drugi serijal Fibra je u 2019. dovela do kraja, dok je beogradski Darkwood stigao recimo do polovine objavljivanja „Punishera“ scenariste Gartha Ennisa. Ennisa istoričari stripa svrstavaju u drugi talas velikih autora, koji su stigli za Alanom Moorom, Neilom Gaimanom i Grantom Morrisonom. Ennisov „Propovednik“ pak odavno je dostupan čitaocima s obe strane Dunava. I „Propovednika“ i „Punishera“ obeležile su epizode iz rata u Vijetnamu, odakle, izgleda, autor izvlači svoj specifičan pogled na razobručeno nasilje.

Mnogo bliži Hellboyu nego Punisheru, „Propovednik“ je više od prikaza golog nasilja. Kada se sve sabere i oduzme, „Punisher“ ipak ostaje samo – nasilje. Istina, nasilje koje se zanimljivo kvalifikuje kao nelegitimno nasilje države i opravdano nasilje pojedinca koji ustaje nasuprot nepravednoj državi. U „Punisheru“ se svaki oblik udruženog delovanja, bilo zvaničnih institucija, bilo organizacija s one strane zakona, izvrgava po pravilu u gnusni kriminal. Očekivano za ovaj žanr popularne kulture, imamo jednu krajnje konzervativnu libertarijansku priču o tome da se svaka koncentracija sile mora izvrgnuti u njenu zloupotrebu i nepravdu.

Punisher je tu da kao pojedinac nepravdu ispravi. U svetu „Punishera“, slabi stradaju, a jaki mogu ostati na strani dobra jedino kao individualni akteri, mimo svake ustanove ili grupe. Koliko god ovaj pogled na svet (direktno suprotstavljen ideji solidarnosti) bio sporan, ima mnogo užitka u čitanju i gledanju Punisherovih osvetničkih pohoda. U drugom koraku, valja osvestiti da je to tek anestetik ili trankvilajzer za frustracije nemoćnih.

3.

Darkwood i Fibra preklopili su se u radu na još jednom serijalu: izvanrednim „Skalpiranima“ Jasona Aarona i R.M. Guéra (Rajko Milošević Gera). Ne zna se da li je bolji scenario ili crtež u ovom stripu. Scenarista je objasnio da mu je kao uzor za priču o zloupotrebi moći u indijanskom rezervatu poslužila narativna potka serije „Sopranovi“. Ali, čitalac koji „Sopranove“ upotrebi kao ključ za razumevanje „Skalpiranih“, pogrešiće.

„Sopranovi“ normalizuju nasilje, oni predstavljaju – recimo to tako – kriminal s ljudskim likom. To je kontroverzna osnova za priču. „Skalpirani“ su nešto drugačiji, iako i oni u svom središtu imaju organizovanu kriminalnu grupu, koja istovremeno vrši i formalnu vlast u rezervatu. Naglasak je, međutim, u „Skalpiranima“, na sledećem: da biste bili prepoznati kao žrtva nepravde, ne morate nužno biti bezgrešni.

Nepravda ostaje nepravda i kada je trpe moralno sumnjive osobe. Čitava priča „Skalpiranih“ okreće se oko moralne zapitanosti: da li je kriminal u rezervatu posledica potlačenosti njegovih žitelja ili žitelji rezervata ne mogu da se iščupaju iz oskudice zato što su moralno korumpirani. To je pitanje vredno za razmatranje i u visokim žanrovima, ali je mnogo zanimljivije gledati superjunake i arhizlikovce kako se nose sa njim.

4.

I kad već pominjemo jugoslovenske autore stripa, dakle Geru, skrenimo pažnju i na novo izdanje „Inkala“, koji se kod nas, u Jugoslaviji, u prevodu prvi put pojavio još 1985. godine (sa Brankom Gavrićem i Momčilom Rajinom kao urednicima), samo par godina kasnije od svoje francuske premijere.

Opšte je poznato da su Jodorowsky (scenarista) i Moebius (crtač) „Inkalom“ promenili istoriju žanra sf stripa. Kao i svako opšte mesto, i ovo je sporno, ali to sad zapravo nije bitno. Jer nećemo o „Inkalu“, Jodorowskom i Moebiusu, nego baš o izdanju Čarobne knjige. Ovaj izdavač je u 2019. dodao gas i znatno pojačao svoju stripovsku izdavačku aktivnost.

Našlo se tu mnogo toga, pa čak i Moorov (scenarista) i Burrowsov (crtač) „Providens“. Kod „Providensa“ je mnogo toga sporno, od kvaliteta same originalne priče, pa do ovdašnjeg prevoda i štampe. Sa „Inkalom“ je pak Čarobna knjiga demonstrirala da ume da napravi dobar strip od početka do kraja.

To je posebno važno ako se ima u vidu nešto lošiji kvalitet prethodnih izdanja „Inkala“ kod nas, počevši od onog pomenutog iz davnih osamdesetih. Fibra je svojim izdanjem tu lošu tradiciju prekinula. A Čarobna knjiga je potvrdila da se i na ovoj obali Dunava može objaviti kvalitetni „Inkal“.

5.

U 2019. jedan drugi, to jest u ovom tekstu sad već četvrti izdavač takođe je izašao sa dobrim stripovima. Istina, iz sasvim druge struje. Reč je o onome što do kraja odgovara definiciji grafičkog romana. Dve knjige bismo mogli da izdvojimo: „Čovek bez talenta“ Jošiharu Cuge i „Čistilište“ Christopha Chaboutéa. Sasvim kratko, zadržaćemo se na „Čistilištu“. Taj strip nas se tiče nešto više, jer sasvim prikladno ovdašnjim okolnostima govori o izbornim lažima i prevarama, te o svojevrsnoj krađi izbora. Lopovski kandidat pak biva osujećen direktnim uplitanjem, ponovo, onostranih sila.

Za domaćeg čitaoca, ovaj strip je svojevrsna uteha – i drugde, konkretno u Francuskoj, kradu se izbori, zaključiće. I to slično kao i kod nas. Ali, istovremeno, ovaj strip biće i dodatni izvor frustracije: protiv lopova na izborima može se nešto uraditi samo ako u pomoć priteknu više sile. Ako je suditi po SPC, kod nas su i više sile stale na pogrešnu stranu.

***

Da je bilo samo do stripova, ponovimo, 2019. bi bila jedna sasvim fina godina. Ali, ne mogu se po stripovima vagati godine. Pogotovo ne u Srbiji. Kako je loše počela, 2019. se loše i završava. Nema naznaka da 2020. može biti bolja. Najvažnije za 2020. jeste pitanje da li bojkotovati izbore. O tome ćemo od 1. januara. Lista stripova iz 2019. ovde je isključivo u funkciji podsećanja da život može izgledati drugačije i da može biti mirniji. Tako drugačiji i spokojan, da se čitav jedan tekst može posvetiti stripovima, a da to ne izgleda kao ogroman i neopravdan iskorak iz (loše) svakodnevnice, čak ni na Novu godinu.

Peščanik.net, 31.12.2019.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)