Dobri agent Gašić

Vučić voli nastrane paralele sa Brozom. Uveren je da prednjači u istorijskom nadgornjavanju sa mrtvim idolom, ignorišući jedva značajan izuzetak: Tita su ljudi voleli, iz razloga koji još nisu sasvim poznati, ili čak bez razloga. Emocije prema aktuelnoj verziji „harizmatičnog vođe“ dramatično su rascepljene, nešto između fanatizma i prezira. Ali novi predsednik naprosto nije čovek prema kome bilo kakav oblik masovnog iskazivanja ljubavi može biti racionalan.

Titov odnos sa tajnim službama uvek je bio u sferama apsolutističke misterije: on je želeo da zna sve ono što njegovi agenti i ne slute. Zato je i poslao u preranu penziju svog najodanijeg čuvara iz slavnih vremena. Ranković je pao jer je navodno prisluškivao šta maršal radi u spavaćoj sobi, čuju li se otud krici i šaputanja?

Kasnije je ispalo da je razlog za strmogavi Lekin pad došao neposredno iz arhiva plemenskog atavizma: strah poglavice od konkurencije, inače večna strepnja nosilaca apsolutne vlasti, jača od predsmrtne jeze.

Ranković se nikada nije vratio, ali Bratislav Gašić jeste. Njegov privremeni pad izazvan mizoginim prostaštvom (Gašić je priznao da i ne zna šta je mizoginija), bio je samo prividno čistilište, i vladarska priprema za pokazivanje bandoglave samovolje u kadrovanju adutima iz provincijskog otpada.

Nekoliko preventivnih obrazloženja iz glave predsednika-premijera u najmanju ruku dolaze iz mahnite misaone sfere, koja je očito prilično načeta udarničkim raubovanjem. Na primer, da je Gašić „izdržao“ godinu i po dana bez visoke funkcije, i da je tako strpljiv i te kako potreban državi. Bata, po svojoj pržionici kafe zvani „Santos“, bio je očajno loš ministar odbrane, lični nosilac više skandala, zapamćen po bezdušnoj izjavi posle sedmostruke pogibije u padu vojnog helikoptera: „Mirno spavam, ponovo bih postupio na isti način“. Ali, prekjuče je ponovo rekao da je on takav potreban ovakvoj državi.

Bilo je tumačenja kako gospodin Santos nije poznat po višku inteligencije, ali je taj neskriveni deficit uspešno krpio ignorisanjem bilo kakvih etičkih kodeksa (nije znao ni šta to znači). Razvijao je pritvornost, ulagivačko pregalaštvo, onoliko lukavstva koliko mu je bilo potrebno za sigurno kretanje po mračnim lagumima srpske varijante biznisa.

Bilo je poznato da Vučić ponovo sprema Bati Gašiću neko važno mesto. Ali, za ovakvo postavljenje gospodar je morao da bude ili suviše odvažan ili suviše bahat. Ili jako uplašen zbog svoje osame na vrhu ničega. Gašić, naime, ni na kakvom položaju nije deo dobitne kombinacije. On u BIA donosi samo svoje skromne potencijale, koji su duboko ispod svakog proseka. Upornost u podizanju Gašića na visine, iako je on čovek od olova i sklon da (lako) potone, moglo bi da bude namerno pokazivanje Vučićevog političkog huliganstva: radim šta hoću, ne možete mi ništa. Ili pak iznenadne sklonosti ka naglom političkom kolapsu, jer Gaša je sudnja tegoba, nakovanj koji vuče prema mulju.

Ako očekuje da Santos pomogne u nalaženju tajnih mehanizama za čuvanje vlasti po svaku cenu, onda je AV sasvim u krivu. Najpre zbog toga što to nije moguće: pre bilo čije vlasti, služba čuva sebe. Baš nju briga i za Vučića i za Gašića, koji će unutar sistema biti strano i neželjeno deblo, omiljeni predmet podsmeha. Ako iko može da razbudi tajne strukture u interesu kulta, to nije Bata. Suviše je složen odnos moći i sterilnosti unutar BIA-e, da bi to bilo ko sa strane mogao da pojmi. Saznanje o tome šta je služba zaista ima jedino ona sama, ali tu informaciju čuva po svaku cenu.

Tajne službe su se nedavno ogledale u proizvodnji nejasne fikcije i javne paranoje: sprečile su šverc nepostojećeg oružja u Makedoniju i prebacivanje izmišljene naoružane formacije negde po raštrkanim bespućima večite balkanske krize. Pre toga su spasle Vučića i njegovu porodicu od atentata kod Jajinaca koga nije bilo i tako uvele sebe u oblast malignih laži i amaterskih fantazmagorija. Legenda o svemoći, inače operativno mlake službe, podgrevana je izmaštanim akcijama, koje su uvredljiv javni odraz mitomanskog režima, slika vlasti koja godinama opstaje na kulisama od šper ploče.

Sa svojim oskudnim dometima i čvrstim limitima, Gašić bi morao da takvu službu, predviđenu za „očuvanje države“, prilagodi posebnim potrebama i paničnim strahovima apsolutnog gazde. Koji ipak ne razume da ono što će možda pokušati Bata Santos ne može biti sprovedeno zbog tradicionalne sistemske greške, u ovom slučaju spasonosne: ma kakva bila, Služba ima ambiciju da kontroliše sve, a nju niko, ispoljavajući svoju orvelijansku ćud i u godinama svoje progresivne agonije.

U takvom konceptu, pokušaj brutalne privatizacije nečega što nije podložno nikakvoj razumnoj definiciji pre vodi rasulu nego bilo kakvoj varijanti pouzdanog apsolutizma. Vučićev izbor saradnika čak je negacija Staljinove vladarske dogme po kojoj „kadrovi rešavaju sve“. Naravno da ne rešavaju ništa ako im nije dato da bilo šta reše.

Vučićev personalni izbor je najgori mogući, Gašić je samo najnoviji (ponovljeni) kadrovski pobačaj. Režim u kome se pretendent na potpunu kontrolu svega oslanja na Vulina, Stefanovića, Vesića, Babića, Malog i dobrog agenta Gašića, opstaje na neobjašnjivim mračnim čarolijama koje mimo svake logike još nekako drže građevinu na trulim temeljima.

U tom opasnom bratstvu, Gašić je samo ruralni pustolov, nastao ni iz čega, i godinama je u dometu milosti lažljivog mesije. I možda je upravo njegova nova diletantska pozicija simbolička najava burnog stropoštavanja tragično omalanih kulisa, koje su jedino ovde predstavljene kao stvarnost.

Taj užasni strah od pada, to je vrhunska tajna vladara i njegove servilne posluge. Novi šef razvaljene verzije srpske Udbe neizbežno strepi da ga ponovo ne najure kao što već jednom jesu, i to je vodeća, sudbinska opsesija agenta Bratislava. Njegova briga nije država niti njen opstanak, ni vođa i njegova vlast, on uopšte nema ideju šta je sve to u stvari!

Peščanik.net, 24.05.2017.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Gospodar kazuje na kome je BIA

Sofija Mandić – Vanredni sudija