Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ne bih da podrobno tumačim ono što je reditelj Goran Marković rekao. Čovek inače govori jasno i odrešito, bez ezopovskih zaklona. Ali, on je govorio o nekim važnim stvarima i poslovima o kojima se, iz nedovoljno dobrih razloga uglavnom ćuti. Zbog svoje brutalne otvorenosti našao se pred odijumom kreatura kojih se njegova izjava pretežno tiče. Zbog toga je i za mene ova rizična tema danas posebno važna.

Goran Marković je na pitanje da li je 25. oktobra moguć novi 5. oktobar, bez ustezanja rekao za HRT, a to isto u prigodnom obliku ponovio za Danas: „Bog će znati šta će sve tu isplivati… Ako je ovo bila neka vrsta studentske revolucije, ono što nastupa posle revolucije je revolucionarni teror. To je nužno.“

Ana Brnabić je upozorila građane putem mreže X: „Zapamtite ove reči Gorana Markovića kada 25. oktobra krenete na glasanje.“

Marković naglašava da je izjavu dao za televiziju HRT, u zemlji iz koje Brnabić potiče. „Zato što je meni pristup RTS-u i bilo kom državnom kanalu u Srbiji, naravno, još od dolaska ove vlasti onemogućen. Drago mi je što je to, posredstvom ove moralne nakaze, koja ne zna naš jezik i ponaša se kao ulični siledžija, doprlo do ljudi ovde. Da, ovu kriminalnu vlast posle 25. oktobra čekaju teški trenuci.“ (Danas, 15. oktobar 2026.)

Moralna nakaza je svoju logičku invalidnost ostvarila kao podsticaj za glasanje protiv svojih: dakle, mislite o tome šta je Goran Marković obećao posle pobede Studentske liste kad krenete na glasanje. Pa ćete tako i glasati. Posle izbora, pripadnike poraženih režimskih snaga čekaju teški trenuci.

Hoće li demontirani, ishlapeli i izmoždeni radikalski front biti stimulisan ili obeshrabren Aninim kliktajima? U toj grupaciji su davno razoreni svi vrednosni okviri. Ostali su samo impulsi i prilično otupela čula kod rezignirane lumpenproleterske supstance. Njima je svejedno ko na kraju dana pobeđuje, važno je da otaljaju posao, dobiju nešto para i vrate se u svoje siromaštvo. Takva mučenja većina tih jadnika razume kao zasluženo iskušenje. Navikli su na tešku dresuru, ali im je sve teže da to još podnose. Zato i nije lako ponovo ih pritvoriti u kavez.

Ali, oni nisu predmet revolucionarnog terora kako se to kaže u simboličkom jeziku Gorana Markovića. Zašto simbolički ako je već toliko neposredan? Možda zbog toga što se u njegovom poimanju neizbežne odgovornosti nosilaca dosadašnjeg državnog terora i besprizorne pljačke, revolucionarni jezik najbolje razume. Ne kao recipročna odmazda, nego pre svega kao zahvat društvenog spasenja. To bi moglo da garantuje da će takvi zlikovci i štetočine biti onemogućeni da se vrate, pa da još jednom ponove ono što su već ponovili 2012. godine.

Tada su se vratili politički pokojnici, pokopani zlikovci i bivši ljudi. Da bi u septembru 2026. Ivica Dačić, kao operativac terora, rekao da je 5. oktobar bio velika greška. Izgleda da jeste bio, jer je ostao bez onoga o čemu govori Goran. Da nije, Dačić bi već otišao u prevremenu penziju kao mlađi opštinski referent u Žitorađi. A monarh bi i dalje švercovao gaće iz Turske.

Prvih nekoliko dana oktobra, od građanina koji se kandiduje za premijera čuli smo seriju fantastičnih, sa bilo kojim umom neusklađenih ekspresija. U tom kompleksnom zaumnom sistemu ustrojenom na ludačkoj fantazmagoriji, našlo se mesta za opravdavanje svih zločinstava počinjenih u ime njegovog opstanka.

U izjavi Gorana Markovića našao sam najpre onoga, kao svestranog jahača apokalipse i Anu, kao nosioca otrova i velike mržnje. Taj par sa svojim dvorjanima i svim poternicama koje su tamo sabrane, stvorio je od Srbije had kojim se vlada bez svetlosti.

Ma šta dolazi iz ideje Gorana Markovića, ništa nije toliko strašno poput razloga za teror protiv terora. U Goranovom revolucionarnom teroru ne bi moralo da bude nasilja. Nego bi, kako sam razumeo, bile primenjene legitimne no revolucionarne mere, prema onima koji su svoje državničke, ministarske i policijske karijere ostvarili kao brutalni zlostavljači i okoreli zločinci.

Ili su se, u mafijaškoj simbiozi režima i podzemlja, obogatili otimanjem i kolosalnom pljačkom. Ili su se na javni način iskazali kao zulumćari. U revolucionarnoj pravdi ima mnogo rizika da se pogreši, odgovornost je na onima koji je mere. U merama za koje se zalaže Goran, nije moguće izbeći revanšizam, ali to je neizbežni rizik burnih promena.

Goran je umetnik čija filmska, literarna i verbalna simbolika drže u sebi bit onoga što se nekako mora učiniti. A to će reći da ovi što su razarali, lomili kosti, uništavali sve pred sobom i ubijali, pljačkali i iznosili, ne mogu da prođu bez odgovornosti, niti da je izbegnu ostacima moći.

Ne bi mogli bilo kada da budu u prilici da rade bilo šta što je važno ili da se bave politikom ili bilo kojim javnim poslom. Zato bi i bilo nužno pravedno čistilište. Bez osvete ali i bez amnestije. Kako će se veliki rasplet kasnije odvijati i pred kojim sudovima, to će nam reći tužioci i sudije. Reći će, pre svega, onima koji konačno budu privedeni i moraće da ćute i odgovaraju na pitanja. Sve što kažu, biće upotrebljeno protiv njih.

Peščanik.net, 16.10.2026.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.