Sednica Skupštine Srbije na kojoj se razmatra Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma započela je pledoajeom ministarka kulture i informisanja koja je predstavila i obrazložila zakon. Ministarka je uz ostalo rekla da će se i pred poslanicima Republike Srpske istovetan zakon naći 15. septembra, da je inicijativa potekla od predsednika Srbije Vučića i člana predsedništva BiH Dodika i da je hitni postupak neophodan kako bi se ispunio njihov dogovor da zakoni budu doneti baš 15. septembra, na novoustanovljeni praznik Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Legislativna praksa u Srbiji već je praktično oguglala na svakodnevna drastična kršenja Ustava i zakona. Ipak čak i za takve jadne uslove, prava je retkost obrazloženje zakona koje je u tolikoj meri lišeno bilo kakvog pravnog uporišta i bez bukvalno ikakvog oslonca u Poslovniku Narodne skupštine i Ustavu, kao što je ovo.
Jer, niti je bilo šta od onog što je navedeno kao razlog za usvajanje zakona po hitnom postupku zaista poslovnikom predviđen, opravdan razlog, niti je praznik koji se usvajanjem zakona želi simbolički obeležiti zaista praznik.
Poslovnik Skupštine (čl. 167) predviđa da zakon može da se donese po hitnom postupku ako se njime uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa sa propisima Evropske unije. To da nikakvim kreativnim tumačenjem nije moguće želje, inicijative i dogovore Vučića i Dodika podvesti pod ma šta od navedenog je sasvim očigledna činjenica.
I to da 15. septembar nije praznik je fakt, očigledna činjenica. Prosto, po Ustavu Republike (čl. 97, tač. 14 i čl. 99, st. 1, tač. 7) državne i druge praznike uređuje Skupština zakonom, a u Zakonu o državnim i drugim praznicima 15. septembra i Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave nema.
S tim u vezi odmah treba isključiti suvišnu besmislenu raspravu (poput one koju je vlast nametala umesto odgovora na kritike megalomanskog spomenika Stefanu Nemanji) o tome da li 15. septembar zaslužuje da bude praznik. Dan kad je probijen Solunski front je veliki datum ne samo u našoj već u međunarodnoj istoriji i zavređuje da bude pamćen i obeležavan. Ali valjda upravo zato, ako treba da bude praznik, to treba da bude na jedini moguć i dostojan način, ne tako što će biti proglašen za praznik preko Fejsbuk ili Tviter profila nekog manje ili više važnog funkcionera, nego, kako jedino valja, zakonom.
A „novouspostavljeni zajednički praznik Srbije i Republike Srpske“ takođe je proizvod dogovora ista dva čoveka, Vučića i Dodika. Dogovor je obelodanjen krajem avgusta prošle godine kad je Vučić najavio da će uspostavljanje novog praznika „biti predloženo nadležnima“. Međutim, nadležnima nije predloženo ništa. Možda je razlog bilo to što Srbija tada i nije imala Skupštinu. Poslanici su se u neshvatljivo dugom konstituisanju Skupštine do tada pobrinuli samo da verifikuju svoje mandate (i stvore uslove da primaju plate i paušale) ali nisu izabrali ni rukovodstvo ni radna tela, pa Skupština nije bila u mogućnosti da vrši zakonodavnu funkciju. A nije bilo ni Vlade koja bi mogla da predloži zakon. Tada još postojeća, tehnička, shodno čl. 17. Zakona o Vladi, nije mogla predlagati zakone, a nova Vlada koja bi to mogla, iako je od izbora prošlo tri meseca, iz nepoznatih razloga nije bila izabrana.
Kako god bilo, to što (po Ustavu i zakonu) nije bilo moguće tada realizovati ideju o 15. septembru kao prazniku ipak, u kontinuiranom takmičenju raznih likova sa svih nivoa vlasti da što pre realizuju svaku predsednikovu želju, nije bilo smetnja da se on spektakularno obeleži. I ove godine će, znamo, nema dileme. Neke dileme može biti samo u vezi s propuštanjem prilike da novouspostavljeni praznik bar naknadno bude legalizovan. Zanimljivo je – zašto u proteklih godinu dana nisu predložene i usvojene odgovarajuće dopune Zakona o državnim i drugim praznicima? Da li je reč o bahatom neznanju, nemaru i ošljarenju ili je ipak u pitanju nekakav koncept, namera da se afirmiše shvatanje da su dogovori nekih ljudi važniji i jači od Ustava i zakona?
Ali šta god bilo, jedno je sigurno: ministarka i poslanici su nam priuštili ne samo s pravnog aspekta doslovno tragikomičnu sekvencu, u procesu pretvaranja nacionalnog parlamenta u, za državu i građane ponižavajući, jeftini rijaliti šou.
Peščanik.net, 14.09.2021.
Srodni linkovi:
Saša Ilić – Nečitljivost ćirilice
Branislav Jakovljević – Centralna proslava
Srđan Milošević – O prazničnom praznoslovlju
Mijat Lakićević – Deoba Srbalja
Dejan Ilić – Dan srpske sramote