Domanović po drugi put među Srbima – na Jelisejskim poljima

Usud neke groteske nas prati svuda – pa i u Parizu – čak i kada se radi o kulturnom događaju prvoga reda. Sreće R.  Domanović nije imao za života: jedino dete, njegovo ćerka Danica, nekuda je u svetu i niko o njoj ništa ne zna. Umro je mlad – Niče bi rekao kome ne uspe život uspe mu smrt: mnogo je kazao o nama Srbima koji i danas – u političkom smislu – nosimo na čelu onaj žig: dangu. I čudne li reči, nema je ni kod Vuka, a turcizam je u značenju one čudne sprave kojom se vrelim gvožđem žigoše stoka. Učinilo se da se velikom piscu sreća nasmešila sto godina posle smrti – prevedene su na francuski jezik njegove satire i promocija je obavljena u Srpskom kulturnom centru u Parizu na Jelisejskim poljima.

Avaj, nije tako bilo – i “priča” liči na davno preminulog pisca, a kako bi drugačije i bilo.

Sto godina posle smrti stigao je R. Domanović u Pariz trudom talentovanog prevodioca gospođe Kristin Salub. “Au fer rouge” – tako je sjajno prevedena Domanovićeva “Danga” uz druge satire i Francuzi su otkrili ono što i sami vole – darovitog umetnika satiričara, čije delo nije izgubilo ni sjaj umetničke metafore, ni ošticu o ljudima među kojima još ima mnogo onoga o čemu je veliki pisac pisao. Imali su pravo ljudi iz ministarstva kulture Srbije: pomogli su objavljivanje ove knjige. Govorilil su na promociji znani slavisti francuski, oni kojima se veruje, jer znaju ne samo srpski jezik već i kulturu srpsku – posebno politički mentalitet – kakvi su jedan Pol-Luj Toma sa Sorbone, istoričari poznati u svetu. A tek ime izdavačke kuće “Non lieu” koja objavljuje vrhunska dela svetske umetničke baštine. Reči iz imena kuće znače: “nema mesta daljem sudskom gonjenju”. Dakle, oslobađajuća presuda za R. Domanovića uz pohvale prevodiocu i komentatoru. Neobičan znak! Sada Francuzi svi čitaju onu ljupku zgodu o Marku Kraljeviću po drugi put među Srbima i o tužnom Kosovu na kojem stoji “baruština od srpskih suza”. Tako je govorio Domanović, uz kazivanje o slepom Vođi slepoga naroda u kojem se – sasvim lako – prepoznaje legendarni Baja Pašić sa njegovom ljutom radikalijom. Inače, nepunih sto godina nakon Pašićeve smrti Srbi su podigli spomenik Baji Pašiću, i to na nekadašnjem Trgu Marksa i Engelsa. Usred grada Beograda. Ne treba se čuditi, mnogi su Domanovića čitali, ali nisu svi – mnogo je bilo Vođa i voždova i posle legendarnog Baje i bezmalo svi su bili slepi.

I kada je u dvorani za promocije počelo čitanje odlomaka pobunili su se Srbi u Parizu i sve se pretvorilo u mali politički miting. Intervenisao je direktor, ali uzaman – gnevne patriote su osule paljbu na izdavača i prevodioca i gospođa Kristin Salub je – izložena uvredama – silazila među slušaoce da objasni no – ništa nije pomagalo. Kako se može prevoditi neki Domanović koji “ruži Srbe”, koji stvara lošu sliku o jednom junačkom narodu, koji ima D. Ćosića i tako dalje: rodoljupci su zapomamljeno optuživali NATO i Zapad, koji su prava Stradija a ne civilizovane zemlje. Inače Stradija je prevedena kao Servilia, a to je posebno razgnevilo “patriote”. Uzaludni su bili pokušaji da se kaže da je slavni pisac mislio na Srbiju iz vremena poslednjih Obrenovića i, gle čuda, tu su bili pomalo u pravu – i današnja Srbija stoji zbunjena među državama i mnogo liči na onu koju je Domanović naslikao u svojim satirama – neki nas je usud obeležio da se u istoriji ne snalazimo. Kažu da se N. Pašić sretao sa Domanovićem čak i posle objavljivanja satire “Vođa”, kada su svi znali ko je njen junak. Lukavi Pašić je dobro znao o čemu se radi i kažu da je kazao piscu – Za ono kako ste me prikazali, moj Rade, trebalo bi da vas strpam u aps, ali kako ste o tome umetnički rekli, popićemo i kavu u nekoj prilici. Da li je anegdota tačno sačuvala ovaj dijalog ne znamo, ali znamo da današnje uspaljene “patriote”  ne znaju ni šta je književnost ni šta je satira – oni znaju za buku i tako su se i poneli prema Francuzima koji su došli na promociju prevoda Domanovićeve knjige u Parizu.

I još jedna vest potvrđena: ista kuća od istog prevodioca najavljuje i prevod knjige M. Popovića “Vidovdan i časni krst”.

Neće biti čudno ako u Parizu posle ove promocije dođe i do ozbiljnih nereda na Jelisejskim poljima.

 
Zapisi iz palanke,

Peščanik.net, 06.06.2009.