Drugarstvo (kronizam) je izazvalo krizu

Svakodnevno čitamo teorije o uzrocima ove velike svetske krize. Najveći broj objašnjenja se još uvek zasniva na bipolarnom mišljenju o suprotnosti kapitalizma i socijalizma. Najčešće se govori o krizi kapitalizma koja nužno doziva socijalizam, pa se i mere koje pojedine vlade preduzimaju tumače kao socijalističke. Neki se ljute što one ugrožavaju kapitalizam i slobodno tržište, a drugi odobravaju „kraj kapitalizma“ i maštaju da će se pojaviti nešto neslućeno i novo što se ne da predvideti.

Ne mogu da procenjujem te mere, ali se stiče utisak da danas svaka vlada mora biti aktivna i mora nešto da radi. I to je važnije – da ona nešto preduzima, nego kakav je efekat preduzetih „mera“. Zato je sporenje oko efekta mera gubljenje vremena: važno je da vlada nešto radi i odaje utisak da pomaže narodu da prebrodi krizu. I vlade i građani su shvatili da je suština današnjeg sveta u onom pishološkom. I kriza se proširila psihološki, kao konstrukt uzajamnog i povezanog delovanja ljudi, pa onda i lek mora da ima psihološku prirodu.

Može se postaviti pitanje odakle tolika dematerijalizacija društvenog sveta, to da je sve kreacija i da ničega čvrstog više nema. Da bi se odgovorilo na ovo pitanje moramo da se vratimo ne na prirodu kapitalizma već na moderno društvo, u kome je kapitalizam samo jedan segment koji vrši ekonomsku funkciju. Moderna društva se nisu podelila na „kapitalistička“ i “socijalistička“, kako se ranije mislilo, već su socijalistička bila ona koja nisu uspela da se modernizuju. Njihova modernizacija je izvedena samo polovično. I nije ni moglo biti drugačije, jer se krenulo od seljačkih nerazvijenih društava i stiglo se do realnog socijalizma, a dalje se nije moglo. Zato je bolje da se krene od modernog društva nego od kapitalizma, jer se onda stvari, pa i ova kriza, bolje vide.

Moderno društvo znači da se negdašnji jedinstveni svet u kome se živelo ušuškano (samo lokalno) zauvek raspao na brojne slike sveta. Takvo novo društvo moglo se održati samo hladnoćom zakona, formalizacijom gotovo svih odnosa i saterivanjem osećajnosti u poseban sektor, namenjen baš njoj samoj. Toplina pastoralnog jedinstva će ostati samo (nazadna) čežnja, ali neće nestati, biće uvek tu, na domak ruke. Moderno društvo je opstalo, iako ga „tople paradigme“ stalno opsedaju. Ali kada se svet zamori od hladnoće zakona, tržišta, discipline i sektorskog života (tj. svih mogućih regulacija), on postaje dobro tle za nadiranje toplih vetrova koji greju emocijama, okupljaju svoje među svojima, vraćaju nas u zavičaje, naciju, u ono jedno i jedinstveno u kome nam je sve na jednom mestu. Najveći napad na moderno društvo izvršio je fašizam, pod čijim udarom je ono skoro potonulo. Nema ničega toplijeg od nadiranja životne energije istokrvne braće i sestara, koje je rodila jedna majka i koji se osećaju kao jedan, pevaju i govore kao jedan. Religijski svetovi i fundamentalizam su slična priča, pa se zato u socijalnoj nauci sve tople paradigme zovu fundamentalizmom, i kada nije reč o religiji, jer su strukturno iste. Gotovo da ne treba spominjati da je nacionalizam jedna takva veoma uspešna varijanta sveopšteg otopljavanja, kao i da je antimoderna po svim svojim bitnim karakteristikama. Socijalizam je bio surova modernizacija, kada su seljaci poterani sa njiva u fabrike i kolhoze, u nametnuti razvoj, ali to se u predmodernim društvima nije moglo izvesti bez osećanja onog jedinstva koje negira hladne zakone (tj. stanje bez ideologije), i insistira da svi brinemo o svakome i da nas vodi jedna dobra slika sveta koja će se nužno ostvariti i koja sama po sebi vraća davno izgubljeni raj na zemlji.

Topla društva nisu uvek tako glasna kao ova koja sam pomenula i od kojih se civilizovani ljudi i društva strogo paze. Ova kriza pokazuje da se otopljavanje pojavilo u odnosima koji su već bili konstituisani kao formalni i kontrolisani. Oni moraju biti takvi da bi moderno društvo funkcionisalo, a u njemu kapitalizam i tržište. O čemu se radi? Pojava otopljavanja formalizovanih odnosa naziva se kronizam, tj. drugarstvo gde mu mesto nije, kao na primer u političkim partijama i partizaciji države (na primer: naša „partijska država“), u biznisu, ali i preko sektorskih (zabranjenih) ljubavi između biznisa i politike. Možda će nekog začuditi, ali otopljavanja tj. krize razvijenih, najbolje se vide iz društava u kojima hladnoća zakona, regulacija i sektorska diferencijacija nikada nisu uhvatili korena, nego je sve ostalo „porodično“, prijateljski, drugarski i partijski povezano.

Na ovu hipotezu me navodi i jedna poznata teorija pravde koju je izrekao Michael Waltzer, poznati američki filozof politike. On kaže da pravda u modernom društvu treba da sledi linije razgraničavanja između pojedinih sfera društva (odnosno funkcionalnu diferencijaciju) i da svako treba da bude nagrađen samo onom vrstom nagrade koja odgovara sektoru u kome se pojedinac nalazi. Dakle, ako sam locirana i delam u polju x (na primer u političkoj sferi), onda mogu očekivati nagrade specifične za tu sferu, ali ne i one iz drugog polja, iz polja y (na primer: iz polja privrede u kome je nagrada bogatstvo). Ovakva ukrštanja predstavljaju nepravdu. Ali on isto tako kaže da nema nepravde ako je neko bogat, a bogatstvo je stekao na tržištu, ili ako neko ima moć odlučivanja, a pobedio je na izborima i zato ima pravo da upravlja državom. Ali ako novac i bogatstvo nisu bazirani na tržištu nego na vezama sa drugarima u vladi (ili ne daj bože u sudu), onda se takvo bogatstvo smatra nepravdom. Drugarske veze se prave i u upravnim odborima i ekipi menadžera velikih kompanija i banaka. Lako ti je da kršiš dobre običaje poslovanja, pakuješ i prodaješ zaražene kredite, ako u upravnim odborima sede tvoji dobri drugovi, što ne znači da svako od vas pojedinačno nije stručnjak i profesionalac. Pa kad vam krene pumpanje balona i kada se mnogi uhvate u to kolo, nema ko da provali prijateljski krug u kome svi znaju šta se pakovalo, ali niko ne provaljuje podvalu dok se sama ne otkrije, na mestu istine na kojem više nema ko da je plati.

To drugarstvo gde mu mesto nije je počelo odavno. Išlo je preko religijskih veza (evangelističkih fundamentalista), komjuterskih genijalaca i mladih milionera koji su praktikovali internet balone, a krenulo je ponajviše u velikim korporacijama u kojima su akcionari udaljeni od uprave svetlosnim godinama i gde zajedno sede sve sami prijatelji i drugarski se dogavaraju. Otopljavanje je izazvao i rat protiv terorizma za vreme Busha sina, kada je njegov potpredsednik Dik Čejni dobio glavne poslove u Iraku, a krenulo je i od Erona, Bushovog prijateljskog preduzeća.

A kod nas, u burazerskoj državi i državi školskih drugova, u kojoj je sve jedno i jedinstveno, uvek je tako i bilo, i nije se ni menjalo. Samo se za poslednje dve decenije preteralo: prva decenija je otišla na povezivanje krvi i tla, a oni uspešni iz tih godina, uz nova pojačanja, preuzeli su državu i tranziciju u drugoj deceniji koja se bliži svom neuspešnom kraju. I opet su se drugovi zakleli na kosovski zavet i da hladan i materijalistički zapad i njegovu regulaciju neće ni po koju cenu, a i oni koji kažu da to hoće, to čine čisto da bi se razlikovali po nekakvom političkom slovu. U praksi se drže strogo naški, drugarski i partijski. U svetu će kriza proći tako što će hladnoća opet zavladati i drugove rasterati. I nama će tada biti bolje, ali teško da će se drug od druga odvojiti. Možda će se naći u drugačijoj kombinaciji, na primer u dvočlanoj partijskoj koalicji, jer svi drugari ne mogu preživeti krizu. Zato se sada oni što su zakasnili mnogo žure da uzmu svoj deo, jer već sutra može biti kasno.

Peščanik.net, 27.04.2009.