Drugi krug

Rezultat izbora je zapravo gori nego što se na prvi pogled čini. Zaista, 55 prema 45 posto uz malu izlaznost nije preterano ubedljiva pobeda. Donekle je teže oceniti politički značaj ovog ishoda, jer izgleda da su birači doneli odluku da li i za koga da glasaju kao da je reč o izborima sa jednim, a ne sa dva kruga. Nije stoga neočekivano da nezadovoljni na ulici traže zamenu za izgubljeni drugi krug.

Svejedno, kako bi se ishod izbora mogao razumeti? Pomaže to što je bilo više kandidata. Primera radi, drugog kruga neće biti u ne maloj meri zato što je Jeremić dobio mali broj glasova. To je uticalo više na konačni ishod od Radulovićevog veoma rđavog rezultata. Zašto? Iz istog razloga iz kojeg je mali broj glasova za Šešelja pomogao Vučiću da pobedi u prvom krugu. To bi moglo da se razume ovako: neko ko bi rado glasao za Jeremića u oba kruga, ali ne očekuje da Jeremić prođe u drugi krug, može da se odluči da glasa za Vučića u prvom krugu, jer i inače namerava da za njega glasa u drugom, recimo u verovatnom izboru između njega i Jankovića. Što je isto kao u slučaju Šešeljevog glasača koji ne očekuje da Šešelj uđe u drugi krug. Verovatno je to slučaj i sa jednim brojem Obradovićevih glasača.

Radulovićev rezultat je, naprotiv, objašnjiv time što su njegovi glasači želeli da u drugom krugu glasaju za Jankovića pre nego za Jeremića ili Preletačevića, pa su glasali za Jankovića već u prvom krugu kako bi on eventualno ušao u drugi krug, jer ništa nije ukazivalo na to da će u drugi krug ući Radulović. Što se Preletačevića tiče, u meri u kojoj njegovi glasovi nisu otišli Vučiću, bar u nekom procentu, on je svakako doprineo tome da 45 posto glasača izabere nekog drugog a ne pobednika. Za verovati je da njegovi glasači nisu ni računali sa drugim krugom.

No, ako je to tačno, onda nije lišeno osnova da se nekih desetak posto glasova, Jeremić plus Šešelj plus još po neki glas, pripiše Vučiću u tom smislu da je on njima bliži od Jankovića ili Preletačevića. Što bi značilo da se na Vučićevom delu političkog prostora nalazi verovatno bar 65 posto onih koji su glasali. To ne znači da bi on toliko i dobio u drugom krugu, ali to sada ne možemo znati.

Uzmimo sada da je prava izlaznost, broj onih koji su glasali podeljen sa stvarnim brojem birača, negde oko, i verovatno nešto iznad, 60 posto od recimo oko 5,5 miliona birača, i da se ne bi moglo očekivati da maksimalna izlaznost može da bude mnogo veća od 70 posto od tog broja: to bi bilo oko pola miliona onih koji su odustali od glasanja (ostali ne glasaju jer im ishod, iz jednog ili drugog razloga, ništa ne znači ili im je svejedno). Bilo je potrebno da dve trećine njih glasa za nekog drugog, a ne za Vučića, da bi bilo drugog kruga. Verovatnije je pretpostaviti da su se oni prećutno izjasnili za ishod koji je bio najavljen na sve moguće načine, usled čega je bio i očekivan.

To onda znači da je Vučićeva pobeda ubedljivija nego što zvanični podaci kazuju. Problem ovog izbora srpskih birača jeste u tome što nisu samo izabrali predsednika države, već su posredno glasali za promenu sistema vlasti. U novom sistemu predsedničke vlasti, skupština i vlada će odgovarati predsedniku republike, što jeste karakteristično za izborne autokratije ili za plebiscitarni autoritarizam. Zbog toga je sasvim razumljivo da se legitimnost takve izborne odluke osporava na ulici.

Da je došlo do drugog kruga, glasalo bi se za predsednika, a ne za predsednički sistem. Na osnovu rezultata glasanja u prvom krugu, Vučić bi verovatno dobio više glasova u drugom krugu, ali bi nova vlada ako ništa drugo odgovarala i skupštini, a ne samo predsedniku države i najveće političke partije, što znači da bi odgovarala javnosti i glasačima. Za šta se, za tu izgubljenu odgovornost, uglavnom sada demonstrira, u ne maloj meri protiv sredstava informisanja, čija je obaveza bila da jasno ukažu za šta se zapravo glasa. Poruka demonstracija jeste da većine nema za vlast jednog čoveka, nezavisno od činjenice da ga je većina izglasala za predsednika u prvom krugu, a verovatno bi ga izabrala i u drugom, da je do njega došlo.

Tako da bi se moglo zaključiti da nije izvesno da postoji većina za autoritarni predsednički sistem, nezavisno od toga što je većina izabrala Vučića za predsednika. Ako većine da se prećutno izmeni sistem zaista nema, ne bi bilo neočekivano ako Srbija uđe u krizu legitimnosti.

Koliko sam u stanju da vidim, čini se da je to jasno ruskim političarima. Ruska politika na Balkanu ima za cilj održanje postojećeg nivoa strateške neizvesnosti. Ovo zato što Rusija ne raspolaže sredstvima za neposredniji politički uticaj: nije spremna da preuzme veću odgovornost za rasplet na Balkanu bilo novcem ili političkim uslovljavanjem ili većim vojnim angažovanjem. Cilj je dakle da se postojeći strateški rizici drže otvorenim. Tako prvobitno u Bosni i Hercegovini, tako sada u Makedoniji, tako sve više i u Srbiji. To je naravno samo primena ruske globalne strategije na Balkan, koji svakako nije od istog značaja kao recimo Ukrajina ili Sirija, gde je ruska politika mnogo aktivnija i spremnija da preuzma odgovarajući rizik. Kada je reč o Balkanu, strateška nestabilnost koja podstiče ili održava autoritarne vlasti kojima stalno prete krize legitimnosti, i koja, ta neizvesnost, pored toga što košta stanovnike tih država takođe zahteva sve veće strateško angažovanje pre svega Nemačke, jeste ono čemu Rusija teži. Otuda podrška Dodiku u Bosni i Hercegovini, Ivanovu u Makedoniji i pojačana podrška Vučiću u Srbiji.

Peščanik.net, 06.04.2017.