- Peščanik - https://pescanik.net -

Drugi odgovor Čedomiru Antiću: o pravu na uvrede

Foto: Predrag Trokicić

Antićev prvi odgovor sam pronašao na sajtu Naprednog kluba. Nisam znao da je objavljen prvobitno u dnevnim novinama Blic, a to ni na koji način nije bilo naznačeno ni na pomenutoj web-stranici. Antić mi u njegovom uzvratnom polemičkom tekstu („Čedomir Antić: Drugi odgovor Aleksandru R. Miletiću“, sajt Naprednog kluba) prebacuje što mu nisam odgovorio u ovom listu, a takođe insinuira da sam na ovaj način želeo da pobegnem od javne debate. Istine radi, moram da napomenem da sam novinarki dnevnog lista Blic, preko elektronske pošte prosledio link do mog teksta ubrzo pošto je bio objavljen na našem portalu 2. oktobra ove godine. Ponudio sam njihovoj redakciji da prenesu ovaj odgovor u svom glasilu, na šta, međutim, nisam dobio nikakav odgovor. Uz sve ovo, napominjem i da dr Antić govori neistinu kada kaže da sam svoj prvi odgovor objavio na sajtu Peščanika. Peščanik, je, naime, (3. oktobra) samo preuzeo tekst koji je dan ranije (2. oktobra) bio objavljen na sajtu Centra za istorijske studije i dijalog. Antić je to mogao videti, jer su urednice Peščanika tu informaciju (datum i naziv sajta gde je tekst objavljen) istakle odmah ispod teksta koji je prenet sa našeg portala.

Od razmene mišljenja i principijelne akademske debate o pokrenutim pitanjima ne bežim ali koliko mogu da vidim iz koncepcije pisanja i logike Antićevog odgovora br. 2 , čini se da će akademski sadržaj ove polemike biti sve tanji i tanji. Na značajan broj prethodno otvorenih pitanja Antić se više ne osvrće, a kod onih kojima se (još uvek) bavi, tekst se umesto jasne naučne argumentacije ukazuje kao niz proizvoljnih doskočica i logiciziranja. Od suve nauke i prosvete, koju je navodno potegao da brani dr Antić, nije ostalo mnogo na šta bih se mogao osvrnuti. Uz sve to, njegov odgovor je lično intoniran: meni kao sagovorniku u ovoj razmeni mišljenja dr Antić je počeo da se obraća neposredno i da se bavi mojim karakterom i mojim stranputicama iz studentskih dana. U tom kontekstu, a u perspektivi aktuelne polemike, moram istaći da nikada u svojim tekstovima nisam podržavao vređanje dostojanstva drugih naroda niti sam bilo koga vređao po etničkoj osnovi, onako kako to danas preporučuje i opravdava Čedomir Antić. Na sve principijelne prozivke ću odgovoriti u produžetku trudeći se da u klupku pizme i jeda koje je Antić namotao pronađem i dalje neka načelna pitanja o kojima se može razgovarati.

Najpre o metodu koji Antić iznova primenjuje u ovim tekstovima. Na repertoaru Antićeve polemičke argumentacije jedan od omiljenih metoda je da izokrene smisao sasvim jasnog iskaza i da zatim naknadno polemiše sa tim naopakim tumačenjem. Tipičan primer je njegovo izvrtanje moje tvrdnje da su generalizacije karakternih osobina jednog naroda nedopustive, kako u istorijskoj nauci tako i u udžbeniku istorije. Na nekoliko mesta u svoja prethodna dva teksta sam detaljno obrazlagao da je ovo nedopustivo u prvom redu zato što takve karakterologije ne mogu biti potkrepljene izvorima. Antić ovu moju tvrdnju interpretira na sledeći način: „G. Miletić tvrdi da je nedopustivo generalizovati osobine nekih naroda i unositi ih u udžbenik. Tvrdi i da u izvorima nema generalizacija. Ne bih rekao, izvori iz 19. veka obiluju generalizacijama.“

Dakle, ja nigde ne tvrdim da omalovažavajućih generalizacija nema u izvornoj građi. U izvorima, naročito narativnim izvorima, takvih ocena ima, naravno, ali su i u tim izvorima takve ocene – generalizacije i kao takve neprihvatljive. To što u izvorima piše, zna to dobro kolega Antić, valjda podleže nekakvoj naučnoj kritici, a ne preuzima se zdravo za gotovo, prema ideološkim preferencijama autora. Nije tačno da je iko tvrdio da generalizacija u izvorima nema, nego da su takvi sadržaji neverodostojni, jer su nedokazivi. Kada uz to, takve generalizacije imaju i karakter negativnih karakterologija, otvaraju se i pitanja pedagoške, etičke i prosvetne svrhe unošenja takvih sadržaja u nastavu istorije. Sve je ovo već najmanje dva puta detaljno pretreseno u polemici, pa iznenađuje da je potrebno to činiti i po treći put. Povodom eventualne osetljivosti Crnogoraca na udžbeničke kvalifikacije Antić veli da su deplasirane, jer se tu „piše o narodu koji nije istovetan narod sa današnjim Crnogorcima“. Antić i u ovom odgovoru skreće pažnju na uvredljiv karakter konstatacije, što ja nisam ni isticao, a ne na njenu naučnu neutemeljenost, što je bio moj osnovni argument.

Povodom pitanja konstrukcije identiteta, Antić mi zamera na navodno jednostranoj primeni konstruktivističke paradigme, dok u isto vreme pisca udžbenika podržava u dogmatskoj primeni herderijanskog primordijalnog koncepta (pra)iskonske nacije, koncepta koji je stvoren u vreme evropskog romantizma i koji danas teško može naći uticajne poklonike. Istina je da sam ja samo preporučivao da se u udžbenik unese sva složenost procesa konstrukcije identiteta i da se ti procesi posmatraju bez nacionalne ozlojeđenosti i bilo kakvih negativnih primisli. Ne vidim šta je u tom kontekstu sporno u sagledavanju uticaja koji je Pećka patrijaršija u svom istorijskom trajanju imala na konsolidovanju elemanata srpskog nacionalnog identiteta na onom prostoru gde će se obrazovati crnogorska država? Snažna crkvena organizacija naslonjena na tradicije istorijskog pamćenja srpske srednjovekovne države svakako je doprinela konstrukciji jednog predmodernog protonacionalnog identiteta. Na našu nesreću, čini se da je srpski nacionalni program kod nekih protagonista i nadalje nastavio da bude predmoderan i zasnovan na religijskom ekskluzivizmu, a ne na zajednici jezika kao drugde u devetnaestovekovnoj Evropi. Upravo stoga, kod nas je inicijalni obred nacionalne identifikacije veoma često bila „istraga poturica“, a ne moderno postavljanje kolektivnog identiteta zasnovanog na zajedništvu. Istragu poturica, kako vidimo, neki su nastavili i do dana današnjeg.

U Antićevom bavljenju problematikom Albanaca, Francuza, Srba i Engleza nalazimo sve same konfabulacije i promašene poente od kojih su neke u najmanju ruku opasne po društvo. Ako se neki čitalac zainteresuje, može se lako sam uveriti da je Antićeva elaboracija oko toga jedan konfuzni galimatijas. Kada se spoje dva Antićeva odgovora, ispada da je najvažnije da se Albanci mogu nazivati Šiptarima: u prvom odgovoru mu je argument za to da su ih čak i jugoslovenski komunisti tako zvali, u drugom to što su prestali tako da ih nazivaju. Štaviše, to da se Albanci mogu nesmetano nazivati Šiptarima Antić uzdiže na nivo ljudskih prava: „Prihvatam da Albanci smatraju da je uvredljivo kada ih neko zove Šiptarima, ali dozvolite svakom pravo kako će ih nazvati.“

I eto na korak smo do Antićevog poimanja slobode i jednakosti: on i njegovi istomišljenici imaju pravo da nanose uvrede, dok ovi drugi imaju pravo da budu povređeni. Pohvalno je barem da posle onog prenemaganja u odgovoru br. 1, Antić ipak priznaje da zna da izraz Šiptar ima uvredljivi prizvuk za Albance. Ko zna, ako bi ova polemika potrajala, Antić bi još štošta iz mog prvobitnog teksta mogao „prihvatiti“ kao ispravno. Kada se tome dodaju i sve one promašene poente i argumenti na koje se Antić više ne vraća možemo smatrati da je značajan deo principijelnih nedoumica već razrešen.

Međutim, i pored toga što „prihvata“ da je pomenuti izraz uvredljiv za Albance Antić u produžetku obrazlaže zašto smatra neprimerenim istovetno obrazloženo Mišljenje Poverenice za ravnopravnost: „Citiranje mišljenja Poverenice za ravnopravnost u ovom slučaju smatram neprimerenim. Ovde nije reč o posebnom slučaju nekog savremenog Albanca i diskriminaciji koju trpi.“ Dakle, na ovom mestu, kao i u slučaju Crnogoraca, Antić primenjuje istu logiku odbrane prava na vređanje dostojanstva pripadnika etničkih grupa u prošlosti; to se može jer to „nije isti narod“ kao današnji Crnogorci, tj. Albanci pa se, konsekventno, oni mogu vređati do mile volje. Bojim se da Antić nije u pravu i da se u osnovnoškolskoj i srednjoškolskoj populaciji koja čita naše udžbenike istorije uvek prepoznaju i pojedinačni pripadnici tih manjinskih grupa, dakle, ne nekakve Muse Kesedžije iz narodnih pesama, nego mladi ljudi od krvi i mesa koje takvi sadržaji mogu da povrede.

U nekoliko navrata, kao nastavnik istorije imao sam prilike da prisustvujem identitetskim preispitivanjima učenika koji nisu pripadnici većinske zajednice. Jedan od najdarovitijih učenika kojima sam predavao, inače Bošnjak prišao mi je jednom prilikom neveseo i uznemiren i kao pravdajući se rekao mi da on u stvari nije Srbin. Momak je inače briljirao tokom petog razreda na temama antičkog sveta. Imao sam, naime, običaj da bih nastavu učinio zanimljivijom da improvizujem teatar i da učenicima dodeljujem role istorijskih ličnosti. Ovaj momak bio je jednom prilikom Temistokle, a u drugom slučaju, čini mi se Julije Cezar. Problem je nastao kada nastava istorije ulazi u domen tzv. nacionalne (kod nas isključivo etničke) istorije. Do pomenutog identitetskog preispitivanja došlo je u tom periodu.

Objasnio sam ovom momku da ne moraju svi da budu Srbi i da bi bilo dosadno kad bi svi bili Srbi i da bez islama u našim krajevima ne bi bilo divnih spomenika kulture, ne bi bilo sevdalinke i mnogo čega iz naše tradicionalne kuhinje. Pomenem mu Mešu Selimovića i Mehmed Pašu Sokolovića i kažem mu da naše društvo mnogo duguje predstavnicima njegovog naroda. Danas bih mu nakon tekstova dragog kolege Danila Šarenca, koje smo objavili na našem sajtu, dodao i da je oko 15 procenata srpskih trupa u legendarnoj odbrani Beograda 1915. godine dolazilo iz tzv. Muhamedanskih bataljona. Pripadnici ovih odreda u nekoliko navrata zaslužili su pohvale nadređenih srpskih komandanata. Poslednju barikadu i poslednju odsudnu odbranu užeg centra prestonice držao je tom prilikom kaplar Šemsa Midović iz Sjenice.

Nasuprot konceptu nastave istorije koji brani Antić, Centar za istorijske studije i dijalog zalaže se za pristup koji bi između ostalog afirmisao i pozitivnu istorijsku ulogu koju su manjine imale u nacionalnoj istoriji kao i unošenje afirmativnih sadržaja o pripadnicima manjina. Ne bih voleo da se mladi ljudi, poput ovog mog nekadašnjeg učenika Temistokla, susreću sa nastavnim štivom u kojem se pogrdnim izrazima vređaju pripadnici njegovog naroda, bilo da je reč o „precima“, bilo o savremenim pripadnicima tog naroda. Onoliko koliko poznajem Antića, sumnjam da bi on u dnevnoj komunikaciji koristio takve uvredljive izraze. Sumnjam, takođe, da bi on takve kvalifikacije stavio u svoj udžbenik. Ali Antić u ovom tekstu, iz udobnosti jedne akademske polemike izlazi sa takvim načelnim opredeljenjem; štaviše, u svom tekstu on traži pravo za sve druge da mogu koristiti uvredljive izraze i da ih mogu stavljati u udžbenike, čak i onda kada „prihvata“ da su ti izrazi zaista uvredljivi. I zaista, kako se može Antić smatrati pozvanim da štiti interese manjinskih Srba u okolnim državama kada ima ovakav nipodaštavajući odnos prema manjinama u sopstvenoj zemlji?

Pri kraju svog odgovora Antić mi se obraća pitanjem: „Da li kolega Miletić smatra da i sada treba da opisujemo događaje iz prošlosti i, kao Vuk Karadžić koji je bio savremenik i učesnik, uzvikujemo „Sramota!“ Treba li da i danas imamo Dimitrija Tucovića čija je knjiga Srbija i Arbanija umesto da pomiri narode i dovede do pojave nekog albanskog Tucovića samo doprinela stvaranju jednog stranog šovinizma?“ Ako ovo nije samo još jedno Antićevo izmotavanje, odgovaram potvrdno na njegovo prvo pitanje o Vuku. Smatram, naime, da su našem narodu i danas kao i ranije potrebni istoričari koji neće selektivno prikazivati prošlost i sakrivati u njoj sve ono što se ne uklapa u njihove romantične predstave o naciji i njenom predočenom velikom narativu. Nije neophodno da se uzvikuje „sramota!“… ali je ne samo nepotrebno već i štetno da se ono što u etičkom smislu jeste postiđujuće, prikriva zarad održavanja idealizovane slike o sopstvenoj prošlosti; sve ovo naravno ukoliko prihvatimo da etnička identifikacija ne poništava profesionalne obzire jednog istoričara i fundamentalne humanističke principe.

Doduše, za osećaj sramote u ovom specifičnom kontekstu treba pre toga imati i osećaj stida ili barem osećaj empatije za one koji su pretrpeli zlo. Treba uz to imati i intelektualnog poštenja za bavljenje temama koje nisu po volji većine u publici. Vuku je trebalo više od trideset godina da smogne intelektualne hrabrosti da preinači svoj netačan opis uzimanja Sjenice. U svom pokajničkom spisu, on najpre govori o svojoj sramoti, zato što je slagao Rankea, tj. prećutao mu istinu, a onda tek govori o onome što vidi kao nacionalnu sramotu, zato što je počinjeno nešto protivno konvencionalnom moralu i pravilima ratovanja. Možda grešim, ali po intonaciji Antićevog retoričkog pitanja upućenog meni reklo bi se da on i Vuku osporava što je sramotu nazvao sramotom.

Moj utisak je da dr Antić svojom neubedljivom odbranom ne čini naročitu uslugu autoru udžbenika. Profesor Ljušić ne bi dozvolio sebi da bude uhvaćen u neznanju hronologije upotrebe elementarnih reči na francuskom, ne verujem, takođe, da bi zastupao pravo na upotrebu uvredljivih izraza onda kada zna i priznaje da su uvredljivi za pripadnike neke grupe. Mislim da profesor Ljušić ne bi ustajao protiv Vukove istinoljubivosti, onako kako to čini Antić. U Ljušićevoj knjizi o Karađorđu nije prećutan pogrom muslimanskog stanovništva u gradovima 1807; slučaj je pomenut doduše uzgredno i bez velike poente, ali svejedno autor se ovde nije ogrešio o istinu. Antić, s druge strane, u odgovoru br. 1 pokušava da komplikovanim razlozima metodološke prirode objasni zašto bi ovaj sadržaj trebalo izostavljati iz nastavnog štiva.

U Ljušićevim knjigama nalazimo i priču o turskim robinjama i o haremu vojvode Milenka Stojkovića. Način interpretacije ovih događaja mene ne zadovoljava, ali neprijatne stvari nisu ni sakrivane na način kako bi to hteo Antić. Treba istaći da je detalje o proterivanju Arbanasa ili Albanaca iz Toplice istražio uvaženi kolega dr Miloš Jagodić na samom početku svoje naučne biografije i to u vreme kada mu je mentor bio profesor Ljušić. Na žalost, ništa od ovih sadržaja nije preneto u pomenuti udžbenik što ukazuje na principijelno drugačiji pristup autora ovim temama u istoriografskom postupku i u materijalu namenjenom nastavi istorije. Dakle, iako sam principijelno kritički orijentisan, ne sporim u generalnom smislu naučni doprinos i dobre pedagoške ishode Ljušića kao nastavnika i mentora; ja sporim samo sadržaj njegovog udžbenika koji se ne uklapa u tu predstavu i koji bi trebalo da pretrpi značajne ispravke.

Na kraju Antićevog odgovora br. 2 vidimo da je gnevan ne samo na mene i na Vuka, nego i na Tucovića. Evo njegovog retoričkog pitanja: „Treba li da i danas imamo Dimitrija Tucovića čija je knjiga Srbija i Arbanija umesto da pomiri narode i dovede do pojave nekog albanskog Tucovića samo doprinela stvaranju jednog stranog šovinizma?“ Uz sav rizik pristajanja na dijalog sa nekim ko se izruguje, Antiću opet odgovaram potvrdno: „Da!“, jednom društvu, a naročito našem društvu, uvek će biti potrebni ljudi Tucovićevog kova. I ne slažem se sa Antićevom konstatacijom da Tucovićeva knjiga nije doprinosila „pomirenju naroda“ tj. unapređenju srpsko-albanskih odnosa. Naime, ova knjiga je dugo bila neka vrsta antiteze i alternativnog štiva u domenu reprezentacije Albanaca u srpskom/jugoslovenskom društvu. U socijalističkoj Jugoslaviji bila je prevedena i na albanski, a u javnom diskursu korišćena je kao snažni argument za izgrađivanje odnosa proklamovanog bratstva-jedinstva između Srba i Albanaca.

U trenutku kada se politička elita Srbije u vreme tzv. događanja naroda „resetovala“ i napravila otklon od standardnih premisa ove politike u domenu međuetničkih odnosa, nastala je i potreba da se raskrsti sa tradicijom iščitavanja Tucovićevih spisa. Ivan Stambolić je naveo da se čak i partizanski prvoborac i navodno pravoverni komunista-internacionalista Dobrivoje Baja Vidić u događajima pred Osmu sednicu odricao Tucovićevih stavova prema Albancima. Otklon od odgovorne politike prema albanskoj nacionalnoj manjini iziskivao je, dakle, ideološko odbacivanje osnova Tucovićevih nazora.

Kakav je dalekosežni efekat Tucovićeva knjiga imala među Albancima mogao bih samo da nagađam, ali je ignorisanje pa i otvoreno odbacivanje onoga što je Tucović pisao i što je svojevremeno mnoge aktere politike navodilo na suptilniji pristup srpsko-albanskim odnosima donelo samo nesreću i to, kako vidimo, i albanskom, a možda mnogo više i srpskom narodu u pokrajini i na prostoru bivše Jugoslavije. O nekakvom „stranom šovinizmu“ koji je porodila Tucovićeva knjiga zaista nemam ni najdalju aluziju.

Na kraju da saberemo utiske. Iako je srazmerno malo napisano u Antićevom drugom odgovoru i to je mnogo u odnosu na sadržaj i svrsishodnost napisanog, dakle Antić zapravo puno piše i u ovoj razmeni polemičkih odgovora, nepažljivo čita. Mogu da razumem da mu je bavljenje ovom temom tek usputno i da ne angažuje dovoljno svog vremena i napora da bolje shvati tuđe i formuliše svoje argumente. Otuda na eventualni novi odgovor, ukoliko bude sadržajno podjednako isprazan, zaista neće imati smisla da se odgovori. I ponovo o rentabilnosti: tu vrstu diskursa uveo je sam Antić. No, pošto je to jedna efemernost u ovoj debati, bilo bi sasvim umesno da je g. Antić, kad već ne ume da se izvini zbog nedoličnih insinuacija, temu jednostavno prećutao. Umesto toga, svoje indiskretne insinuacije očito smatra opravdanim, a zasluženi ironičan odgovor – smešnim, što opet treba da bude uvredljiva poenta. Od mene ovoga puta – samo opis, bez komentara.

Internet bilten Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD), 12.10.2017.

Peščanik.net, 14.10.2017.

Srodni linkovi:

Marija Branković: Etos konflikta vs. autošovinizam – lažna dilema?

Srđan Milošević – O nastavi istorije, politici, Evropskoj uniji i poganom jeziku

Aleksandar R. Miletić – Odgovor Čedomiru Antiću

Aleksandar R. Miletić – Vidovdanska etika, poturčenjaci i milosnice

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU