Lekovito bi bilo brzo, naprasno i zauvek zaboraviti sve što se desilo u Domu vojske, Crkvi Svetog Luke i na Topčiderskom groblju. Ali posle svih domaćih, regionalnih i međunarodnih implikacija koje je proizvela ova službeno-neslužbena državna sahrana, to više nije moguće. Ona je povod da se još jednom zapitamo zbog čega su se predstavnici države i Crkve u tolikoj meri identifikovali sa likom i istorijskom ulogom pravosnažno osuđenog ratnog zločinca. Još važnije, treba videti da li je reč o kontinuitetu jednog odavno uspostavljenog odnosa prema zločinima devedesetih ili o novoj fazi u kojoj se više ne relativizuju samo presude i kvalifikacija zločina, nego se postepeno rehabilituju i sami počinioci.
Najpre država, odnosno aktuelni SNS-SPS režim, čiji odnos prema generalu Mladiću ipak iznenađuje kada se uporedi sa formalnim pozicioniranjem njihovih prvaka tokom prethodne decenije. Predstavnici tog režima, naime, nisu poricali da se u Srebrenici dogodio zločin ogromnih razmera. Aleksandar Vučić je događaje u Srebrenici u različitim prilikama nazivao „užasnim“, „velikim“ i „strašnim zločinom“, a 2015. izjavio je da „ne postoje reči kojima bilo ko može izraziti žal i tugu za nastradalima, kao i bes i ogorčenje prema onima koji su taj monstruozni zločin počinili“. Tada je tvrdio da se Srbija tog zločina gnuša i da će njegove počinioce privoditi pravdi.
Zvanična Srbija osporavala je i nastavlja da osporava pravnu kvalifikaciju genocida, ali nije osporavala razmere samog zločina niti se, makar deklarativno, poistovećivala sa njegovim počiniocima. Takva linija rezonovanja bila je prisutna i tokom kampanje protiv Rezolucije Generalne skupštine UN o međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici: prihvatamo da je počinjen strašan zločin, ali odbacujemo njegovu pravnu kvalifikaciju genocida.
Već je tada, doduše, bilo teško prevideti simbolički pomak. Zvaničnici Srbije, navijački zaogrnuti državnim zastavama, pretvarali su raspravu o kvalifikaciji jednog zločina u demonstraciju nacionalne ugroženosti. Ali između takve politike poricanja kvalifikacije i onoga čemu smo prisustvovali prilikom Mladićeve smrti ipak postoji kvalitativna razlika. Na njegovoj komemoraciji i sahrani taj krug je zatvoren: od nekadašnjeg „besa i ogorčenja“ prema počiniocima stiglo se do državnih predstavnika, vojnih počasti, počasnih plotuna i posthumnog društvenog priznanja čoveku pravosnažno osuđenom za genocid u Srebrenici i druge masovne zločine.
Da li je reč prvenstveno o predizbornom ponašanju izrazito populističke vlasti ili o završnoj fazi postepenog vrednosnog povratka izvornom nacionalizmu glavnih protagonista ovog režima, možemo samo da nagađamo. Ishod je, međutim, vidljiv. Režim i njemu bliski mediji postavili su se nasuprot međunarodnom krivičnom pravosuđu, pravosnažnim sudskim činjenicama i vrednosnom okviru Evropske unije kojoj Srbija navodno želi da pristupi.
Tu postoji i osobena politička šizofrenija. Kada se zvaničnici Srbije podsmevaju Kosovu zato što nije članica Ujedinjenih nacija, članstvo Srbije u UN predstavlja se kao dokaz državnog suvereniteta i međunarodnog legitimiteta. Kada, međutim, treba poštovati pravosnažne presude međunarodnog suda koji je ustanovio Savet bezbednosti UN ili makar elementarni smisao rezolucije Generalne skupštine kojom se uspostavlja međunarodno sećanje na žrtve genocida u Srebrenici, značaj Ujedinjenih nacija naglo postaje relativan. UN su, izgleda, autoritet onda kada potvrđuju naš status, ali ne i onda kada utvrđuju činjenice koje nam se ne dopadaju.
Sa Crkvom bi, na prvi pogled, stvar trebalo da bude jednostavnija. U samom središtu hrišćanske etike stoji zabrana ubistva („Ne ubij!“), koja je preuzeta još iz starozavetnog registra eksplicitnih zabrana i smrtnih grehova. Novi zavet moralnu odgovornost dodatno pomera iz sfere samog čina prema unutrašnjem odnosu čoveka prema drugom čoveku. Hristova Beseda na gori ne ukida zapovest „Ne ubij“, nego je dodatno problematizuje: moralni problem ne počinje onda kada je čovek ubijen, već mnogo ranije, u mržnji, gnevu i omalovažavanju drugoga (Jevanđelje po Mateju, poglavlje 5, stihovi 21–22). Po Novom zavetu greh se doživljava sveobuhvatno, on postoji i pre starozavetnog delikta; greh postoji „u srcu“ i pre nego što je prestup ili zločin učinjen.
Uz ovaj suptilni i široko zasnovani koncept greha, pravoslavlje, istovremeno, počiva na mogućnosti pokajanja. Ne postoji greh koji čoveka automatski stavlja izvan domašaja Božje milosti ukoliko je pokajanje istinsko. Zbog toga najmanje sporno u čitavom događaju jeste to što je Ratku Mladiću služeno opelo. Crkva se može i treba moliti i za najvećeg grešnika. Hrišćanstvo koje bi pokojniku uskraćivalo molitvu samo zato što je bio zločinac teško bi se moglo pozvati na sopstvenu poruku o pokajanju, praštanju i spasenju.
Patrijarh je o tome govorio u besedi, a i u javnost dolaze vesti da su sveštenici posećivali Ratka Mladića kao i da se on poslednjih godina ispovedao i pričešćivao. Ako je tako, priroda njegove ispovesti mora ostati između pokajnika, njegovog duhovnika i Boga. Javnost nema pravo da traži sadržaj ispovesti, niti Crkva ima pravo da ga objavljuje. Upravo zbog toga niko spolja ne može pouzdano znati da li je Mladićevo pokajanje obuhvatilo i zločine za koje je pravosnažno osuđen. Ali upravo tu nastaje dramatičan raskorak između sakramentalnog i javnog. Mladić se pred zemaljskim sudom za te zločine nije pokajao. Nikada ih nije javno priznao kao sopstvenu krivicu, niti je javnosti ostavio reči žaljenja upućene njihovim žrtvama. Crkva je zato imala puno pravo da moli za oproštaj njegovih grehova; nije, međutim, iz toga sledila nikakva obaveza da rehabilituje njegovu istorijsku ulogu.
A upravo se to dogodilo u patrijarhovoj besedi. Porfirije nije ostao na molitvi za pokojnika, na Božjem sudu koji prevazilazi ljudski ili na univerzalnoj hrišćanskoj poruci o smrti, grehu i oproštaju. Govorio je o čoveku čije će ime ostati „duboko utkano“ u pamćenje i molitve srpskog pravoslavnog naroda i predstavio ga kao komandanta koji je podneo žrtvu i „položio život za slobodu, odbranu i opstanak svoga roda“. Tu prestaje opelo, a počinje istorijska interpretacija. I upravo je ona problematična. Moliti Boga da oprosti grehe Ratku Mladiću jedno je od suštinskih hrišćanskih postupanja koje Crkva može preduzeti. Predstaviti njegov život prvenstveno kao žrtvu za slobodu i opstanak naroda, a prećutati Srebrenicu, genocid, Sarajevo i pravosnažno utvrđene zločine kojima je taj isti život istorijski obeležen, sasvim je druga stvar. Prvo pripada veri u mogućnost spasenja grešnika. Drugo pripada politici sećanja.
Zato je možda najupečatljivija formulacija cele besede upravo neobično obraćanje pokojniku kao „Ratku generalu“. U tom premetanju imena i čina ima nečeg istovremeno prisnog, narodskog i gotovo epskog. Ono čoveka osuđenog za genocid izmešta iz konteksta sudske presude i vraća ga u registar povesti i legende. Svakako se ne radi o naznakama kanonizacije ali retorički postupak jeste hagiografski. Grešnik za čiju se dušu Crkva moli gotovo neprimetno se pretvara u stradalnika koji je „položio život“ za svoj narod.
A između te dve figure postoji ogromna razlika. Jedna je hrišćanska: čovek je grešan, samo Bog zna dubinu njegovog pokajanja i samo Bogu pripada konačni sud. Druga je izraz našeg etno-filetizma, tj. jeretičkog crkvenog nacionalizma SPC: naš vojnik je žrtva zato što je ratovao za nas, pa zločini koje je počinio nestaju iza veličine kolektivnog cilja kojem je navodno služio. Te dve poruke ne mogu se bez ostatka pomiriti.
Tako smo, tokom nekoliko dana, dobili komemoraciju u Domu vojske, vojnu ceremoniju, počasne plotune, patrijarhovo posmrtno slovo i bezbroj tabloidnih heroizacija Ratka Mladića u režiji propagandnog aparata vlasti. I dobili smo nešto više od još jednog spora oko prošlosti. Dobili smo državu koja relativizuje sopstvene međunarodne obaveze kada joj one postanu politički neprijatne, vojsku koja odaje počasti čoveku osuđenom za zločine počinjene upravo pod vojnom komandom i Crkvu koja je molitvu za grešnika pretvorila u pohvalu njegovoj istorijskoj ulozi. Državu koja negira smisao države, vojsku koja negira profesionalnu vojničku čast i Crkvu koja, umesto da greh nazove grehom pa se moli za grešnika, rizikuje da grešnika pretvori u heroja.
Peščanik.net, 12.09.2026.
Srodni linkovi:
Vladimir Veljković – Opelo za ratnog zločinca
Vukašin Milićević – Moralni satanizam
SREBRENICA