U zvezdanom trenutku svoje karijere, na opelu „bratu našem Ratku generalu“, patrijarh Porfirije je izrekao nešto što će ne samo sasvim sigurno ući u anale njegovih premudrosti (odakle je, primetio bi nekakav zlobnik, verovatno i ispalo), već i nešto što je, za razliku od mnogo toga što inače Svjatjejši govori, naprosto tačno. Naime, „mnogo toga u čovekovom životu može da se dogodi, ali i da se ne dogodi“.
Amin, Vaša Svetosti, ali i „aksios“ i hvala za to što ste smogli snage i hrabrosti da izgovorite ove strašne reči i da nas suočite sa tom ključnom istinom naše bogolike egzistencije.
Jer, zaista, mnogo je, premnogo toga što čoveku može da se dogodi, ali i da se ne dogodi.
Primera radi, čoveku može da se dogodi da ga pripadnici nečega što se zove „Vojska“, dakle, nečega što ne bi trebalo da je tek nekakva razularena koljačka banda, nečega što ima komandante, „školovane“, kako se to često voli istaći, „oficire“, te nešto poput „morala“, a uz to još i nečega što je pod direktnom komandom „raba Božjeg“ koji se „smireno ispovedao i pričešćivao Telom i Krvlju Hristovom“, dakle, da ga pripadnici tako nečega vezanog streljaju, i to zajedno sa još preko osam hiljada jednako vezanih, nenaoružanih i nevinih sugrađana, bez ikakvog „vojno-strateškog“ razloga, osnova, suda, procedure ili čega tome sličnog, a suprotno svim osnovama i razlozima, zakonima, običajima i elementarnim obzirima, te naročito „svetlim vojničkim tradicijama“.
Ali ni to nije sve, a ni poslednje što jednom čoveku može da se dogodi.
Jer, kako pred odrom „novoprestavljenog generala, pravoslavnog hrišćanina i vojnika srpskog“ veli Njegova Svetost, smrt nije „poslednje što možemo reći o sebi“. Pa sasvim u skladu sa tim, onom istom čoveku i posle smrti može još štošta da se dogodi. Na primer, da ga dva, čak i tri puta, prekopavaju, pa da se ono što je „Bog sastavio“ i što „čovek neka ne rastavlja“, naime, čovekova glava, ruke i noge, te njegov supružnik, sin ili brat, nakon smrti nađe u dve-tri-četiri grobnice.
Ali čak ni to nije kraj.
Jer tom istom čoveku može da se dogodi i da nakon svega toga neki koji se ponose time što se „smireno ispovedaju i pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom“ tvrde da on nije ni postojao, pa da mu se, shodno tome, sve ovo rečeno nije ni moglo desiti. A ako se i desilo, onda je to zato da se ne bi dogodilo neko veće zlo. Zamislite. Veće zlo. Kao na primer?
Šta ja znam, ubijanje osam hiljada vezanih ljudi, to ne može? Ne može. To je manje zlo koje se, uzgred, nije ni dogodilo. Uh… Možda da spustimo sve na nivo konkretne egzistencije ili, kako bi rekao svjatjejši patrijarh, na nivo konkretnog bližnjeg?
Recimo, uzmimo da je u pitanju čovek inicijala P. P. Veće zlo koje se tom čoveku nije dogodilo bilo bi to da ga je u šesnaestoj-sedamnaestoj godini života pucnjem u leđa ubio pripadnik jedne razularene koljačke bande (sa osveštanom ratnom zastavom), i to uz komentar koji je verovatno nešto najodvratnije što su ikada jedna srpska usta izgovorila, odnosno: „Je l’ si jebao? E, ni nećeš?“
Na sreću, ovakvo veće zlo se našem P. P., kako rekoh, nije dogodilo i on je sada u dobi od šezdeset i pet godina živ i zdrav. I ne samo što je živ i zdrav i što je (možda) još i, citiram, „jebao“, već može biti da on još i obavlja službu koja podrazumeva to da on svakoga dana govori i „verni narod poučava“ o stvarima kao što su ljubav, mir, sloboda, razumevanje, žrtvovanje, ako treba i „pred odrom novoprestavljenog generala, pravoslavnog hrišćanina i vojnika srpskog“. I to naročito ukoliko onaj čiji je on „vikar“ iz opravdanih razloga nije u mogućnosti da prisustvuje.
Vikar? Da, može da zbuni, liči na ono papsko „vicarius Filii Dei“. Ali mi smo pravoslavni, naš patrijarh nije vikar Sina Božjeg, već zna se čiji.
Više puta sam ponašanje aktuelnog vrha SPC opisivao kao moralni satanizam. Ta stvar, naravno, nije nov fenomen. Ukratko, pod „moralnim satanizmom“ podrazumevam postupke kojima se direktno izruguje principu koji se tobože zastupa. Recimo, nekoga spališ da bi ga „priveo istini“ ili „spasio“. „Duhovno očinstvo“ praktikuješ tako što seksualno zlostavljaš „čeda“. Odlikuješ pedofila ordenom nazvanim po deci koju su streljali nacisti. Prodaješ blagoslove. Svedočiš lažno. Zločin nazivaš herojstvom. Ili, konkretnije, tvrdiš da „sprečavaš genocid“, a zapravo ga činiš.
Videli smo to po ko zna koji put u simboličkom grotlu pakla sa kojim pokušavamo da se izborimo, na stadionu FK Crvena Zvezda. Videli smo da problem nije u negiranju genocida, već u njegovom veličanju. Problem je u tome što se zločinci proglašavaju za heroje, dok se imena stvarnih heroja gaze. Bukvalno.
No, „neka mrtvi sahrane svoje mrtve“. Došlo je vreme da se konačno odsvira kraj. A ako nekome do sada nije bilo jasno čemu se to tačno mora odsvirati kraj, ovih se dana i to moglo belodano videti. Jer oni koji ispred i za račun kleptonacionalističke mafije danas „zavode red“ i iživljavaju se nad građanima Srbije, isti su oni koji su pre trideset i pet godina posejali mržnju i smrt širom Jugoslavije. I koji sad „nas“, kao nekada „one druge“, nazivaju istim pogrdnim imenima i proglašavaju za „lažne“ i „slučajne“.
Ista lica, iste slike, iste uniforme.
Eto, tome je došlo vreme da se odsvira kraj.
Peščanik.net, 09.09.2026.
Srodni linkovi:
Dragan Markovina – Porfirije i Europska komisija ravno do dna
Izjava KC Danilo Kiš, Ljubljana, 8.9.2026.
Aleksandar R. Miletić – Ukop ratnog zločinca
Nataša Kandić – Međunarodni dan nestalih u senci smrti osuđenog za genocid
Saša Ilić – Mladićevci na Trgu partizana
Danilo Šarenac – Kapa generala Mladića
SREBRENICA
