Država protiv tetkica: game over

Pre nekoliko nedelja iznenadila nas je presuda Vrhovnog kasacionog suda (dalje: VKS) u slučaju u kojem se petočlano sudsko veće po vanrednom pravnom leku izjasnilo o tome da li je država jednoj spremačici u školi koja – kao sve spremačice u svim školama u Srbiji – prima minimalnu zaradu, duguje i dodatnu naknadu na ime ishrane u toku rada (topli obrok) i regresa za godišnji odmor. Do tada su sudovi u ovakvim slučajevima (a procena je da ih ima oko 5.000) jednoglasno presuđivali u korist radnika na minimalcu, čini se sasvim pravilno. Ova presuda je međutim najavila potpuni zaokret u stavu VKS kada je reč o tumačenju (navodno) spornih odredaba prema kojima je radniku na minimalnoj zaradi topli obrok i regres morao biti dodatno uplaćivan. O tome sam već pisao i na tu presudu se neću dalje osvrtati. Ona je međutim objavljena samo par dana pre nego što je građansko veće VKS trebalo da se izjasni o ovom pravnom problemu i zaključkom zauzme stav kako će se on dalje rešavati u sudskim postupcima. Način na koji je presuda doneta i trenutak u kojem je objavljena, jasno je ukazivao na to da će stav VKS biti jednak interesu vlasti, odnosno da će biti poništeni svi dotadašnji napori da se obeštete ljudi koje je država nezakonito uskratila za prava po osnovu rada, koja im zakonito pripadaju. Zaključak je donet i, za razliku od presude koja je čekala dva meseca da ugleda svetlost dana, objavljen je posle samo par dana. Njime se u potpunosti zatire svaki pokušaj da VKS ne izgleda kao politički instrument vlasti i samo zbog toga zavređuje još jednu, posebnu analizu.

Na osnovu teksta zaključka možemo najpre saznati da je Osnovni sud u Šapcu dostavio VKS zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja: da li zaposleni u javnim službama koji primaju platu u visini minimalne zarade imaju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, i ako imaju po kojim parametrima se utvrđuje visina naknade mesečnih troškova; da li ima razlike u priznavanju prava na naknadu navedenih troškova između zaposlenih čija visina minimalne plate se dobija množenjem koeficijenta i osnovice i zaposlenih čija je plata množenjem koeficijenta i osnovice niža od minimalne zarade, pa im se vrši doplata do visine minimalne plate. Prvo pitanje uopšte nije bilo sporno, jer je postojala dobro ustanovljena sudska praksa (uključujući i VKS) prema kojoj su radnici na minimalcu imali pravo na naknadu navedenih troškova. Drugo pitanje ima više smisla, budući da u relevantnim posebnim zakonima postoji pravna praznina, odnosno ti kriterijumi nisu regulisani u navedenoj situaciji. Ovo drugo pitanje je posebno važno, jer se upravo kroz njegovo postavljanje i relevantnost vidi da sud ne može presuditi na osnovu posebnih propisa, jer njima takva situacija uopšte nije predviđena.

Ali krenimo redom. Građansko veće VKS je prihvatilo ovaj zahtev radi ujednačavanja sudske prakse (iako, kako je već napomenuto, nije bilo potrebe za ujednačavanjem). Za početak, u tekstu zaključka se sasvim ispravno predstavljaju odnos opšteg i posebnih režima rada, odnosno odnos posebnih zakona prema Zakonu o radu kao opštem zakonskom propisu kojim se uređuje rad. Sudije ispravno identifikuju pravo na naknadu troškova za topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora i takođe sasvim prepoznaju njihov karakter naknade troškova koji se moraju posebno obračunati i isplatiti svakom radniku u opštem režimu koji prima minimalnu zaradu. Usput se, sasvim površno, bave i načinom utvrđivanja visine ove naknade, i to ne sasvim u duhu propisa – no kasnije će se ispostaviti da to nije od značaja, budući da uopšte ne priznaju prava na ove troškove radnicima, pa se ne moraju ni dalje upuštati u njihovu potencijalnu visinu koju je poslodavac dužan da isplati. Dakle, do te tačke je – sve korektno.

Onda se kreće u analizu posebnog režima rada u javnom sektoru, gde se navodi (prema stavu sudija) ključna odredba člana 4 Zakona o platama u državnim organima i javnim službama: koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2 tog člana, koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, regres i topli obrok su prema ovoj odredbi izričito sadržani u koeficijentu na osnovu kojeg se obračunava zarada. Moglo bi se dosta pričati o razumnosti ove odredbe zakona, koja je očigledno našla svoje mesto u zakonu samo da bi se navedena prava uskratila radnicima u državnim organima i javnim službama, ali to nije u nadležnosti VKS i on se time opravdano ni ne bavi. Dakle, u odnosu na svakoga ko prima zaradu po osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, naknada za regres i topli obrok ne mogu da se razdvoje od osnovne zarade. I taj zaključak građanskog odeljenja VKS je tačan. Međutim, to je istovremeno i tačka u kojoj se sudije trajno razdvajaju od realnosti funkcionisanja pravnog sistema.

Najpre se kao argument u korist zauzetog stava navodi više rešenja Ustavnog suda kojima se odbacuju zahtevi za ocenjivanje ustavnosti odredbi iz člana 4 Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Kako je to relevantno za rešenje spornog pitanja, verovatno znaju samo sudije VKS. U samom zaključku se navodi da je Ustavni sud smatrao da je autonomno pravo zakonodavca kako će da oblikuje način vršenja ovih prava. Dakle član 4 nije proglašen neustavnim (što smo već znali, jer u suprotnom ne bi ni mogao da se primenjuje) ali se nikako ne može videti kako rešenja Ustavnog suda mogu biti relevantna kada se u njima nijednom ne pominje situacija koja se odnosi na minimalnu zaradu, a koja je ovde jedina označena kao sporna. Sudije koriste Ustavni sud da pokažu kako je režim uređenja regresa i toplog obroka drugačije regulisan u posebnom režimu rada, nego u opštem – i to smo znali od ranije i tu spora nema. Konkretnu spornu situaciju sa isplatom minimalne zarade Ustavni sud međutim nije razmatrao. A i da jeste, sama odluka Ustavnog suda ne vezuje građansko veće VKS sa jedne strane, dok sa druge strane samo govori o ustavnosti zakonskog rešenja, ne i o njegovoj sadržini, odnosno interpetaciji u slučaju minimalne zarade.

Građansko veće VKS volšebno prelazi preko činjenice da postoje koeficijenti čijom primenom, u postojećem sistemu obračuna plata, radnik dobija niže od minimalne zarade. Sudije se zadovoljavaju samo pozivanjem na posebne kolektivne ugovore prema kojima je ovo skandalozno rešenje (donekle) faktički ispravljeno, tako što se tim radnicima obračunata plata dopunjuje do iznosa minimalne zarade. Ovo pitanje nije predmet razmatranja VKS, tako da se neka njegova dublja elaboracija nije ni očekivala, ali su verovatno oni naivniji među nama očekivali makar neki usputni osvrt na ovo očigledno kršenje zakona od strane Vlade Republike Srbije. Ono je naravno izostalo.

Umesto toga, VKS se poziva na Konvenciju 131 Međunarodne organizacije rada o minimalnoj zaradi i pokušava da nas ubedi u nešto sasvim apstraktno: da sudovi koji nedvosmisleno i ispravno tokom godina stoje na stanovištu da niko – pa ni radnik u posebnom režimu rada – ne može imati zaradu nižu od minimalne zarade, zapravo ne primenjuju pravila iz Zakona o radu nego opšti princip međunarodnog prava o minimalnoj zaradi. Drugim rečima, da se pravila o minimalnoj zaradi iz Zakona o radu uopšte ne primenjuju u posebnim režimima rada. Gospodo sudije, hajde onda odgovorite na pitanje koja se to pravila primenjuju? Lepo je što ste iznenada postali svesni međunarodnopravnog okvira kojim se utvrđuju osnovni standardi rada, a koji sudovi svih instanci sistematski ignorišu (čast retkim pojedinačnim izuzecima). Ali kada sudija dosudi pravo na minimalnu zaradu, kako to on ne primenjuje odredbe o minimalnoj zaradi iz Zakona o radu? Gde je još to pravo uređeno? U zaključku se kaže da se ne primenjuju članovi 111 i 112 Zakona o radu koji se odnose na minimalnu zaradu. Kako onda sud dosuđuje visinu te minimalne zarade? Kako to da primenjuje upravo iznos koji je utvrđen primenom pravila iz članova 111 i 112 Zakona o radu? Smešno je i patetično tvrditi tako nešto. Uglavnom je patetično, pokazuje koliko nisko sudija može da padne zaradi interesa vlasti. Ali je i smešno jer sudije u svojoj mudrosti objašnjavanja kako pravo na minimalnu zaradu iz Zakona o radu nije primenjivo na posebne režime rada – bukvalno (citiram) pišu: „u toj situaciji isplata plate kao naknade za rad, ne zasniva se na pravu na isplatu minimalne zarade pod uslovima i na način prema sadržaju iz čl. 111. i 112. Zakona o radu, koje pravo posebnim zakonima koji su u primeni nije ni predviđeno, već je u pitanju vrednosti plate koja ne može biti manja od zakonom garantovanog minimuma naknade za rad opredeljene u navedenim odredbama zakona, u cilju egzistencijalnih i socijalnih potreba.“ Na stranu cela konstatacija koja je bezobrazna, ali u njoj je sadržano priznanje da pravo na minimalnu zaradu posebnim zakonima nije ni predviđeno! Ako nije uređeno posebnim zakonima, a svakako postoji i prema Konvenciji 131 i prema Zakonu o radu koji konkretizuje rešenja iz Konvencije 131 – koji će se propis primeniti? Zakon o radu, naravno, jer na pitanja koja nisu uređena posebnim režimima rada, primenjuju se opšti propisi (Zakon o radu) kojima su ta pitanja uređena. Reč je o nesumnjivom i međunarodno prepoznatom pravu koje se ne može uskratiti nikome (što i same sudije konstatuju), pa je onda i primena Zakona o radu – prema rečima tih istih sudija, iako to nikako nisu želeli da kažu – da je Zakon o radu jedini relevantan propis koji se ima primeniti u ovom slučaju. Dakle, razrađujući tezu kako nikako ne možemo primeniti Zakon o radu, sudije građanskog odeljenja VKS su nam zapravo dale argument kako se samo Zakon o radu može primeniti na konkretnu situaciju. Savršeno!

Sudije VKS, kao loš mađioničar, u celom zaključku pokušavaju da kroz niz ispravnih (ali uglavnom irelevantnih) rezonovanja skrenu pažnju čitaocu na ključni nedostatak njihovog toka misli. Pravila o minimalnoj zaradi ne postoje u posebnim propisima, pa se primenjuju ona iz Zakona o radu. I to bi trebalo da predstavlja kraj svake ozbiljne diskusije. To je istovremeno i osnovna ideja prema kojoj su sudije do sada stajale na stranu radnika. I što se više trude da nam skrenu pažnju na stvari koje nisu relevantne za konkretan problem, sudije VKS se više upetljavaju u sopstvene nelogičnosti i serviraju nam neodbranjivi pravni nonsens. Trik nije uspeo.

Ali zapravo jeste. Jer sve ovo napred izneto nema nikakvu težinu, osim moralne i stručne. Zaključak će se primenjivati, takav kakav je, a na nama je da odlučimo da li sudije VKS zaslužuju, osim prezira, i neku drugu pravnu sankciju. Naravno, ako se ovde ikada steknu uslovi da svi odgovaraju za svoja postupanja pred zakonom. U međuvremenu, posledice će osetiti svih 5.000 radnika u javnom sektoru koji su tužili državu, jer će izgubiti sporove koje nikako ne bi trebalo da izgube. Moraće da plate i sudske troškove, što je posebno bezobrazan ishod. Advokati koji su ih ubeđivali da se upuste u sporove jer ne mogu da ih izgube, jer je zakon na njihovoj strani, moraće svojim strankama da objasne da u Srbiji danas nije dovoljno imati zakon na svojoj strani. Oni koji su želeli da tuže a nisu to učinili, sada više nemaju nikakvih rezona za tako nešto.

I tu se krije šira posledica cele ove stvari. Daleko od toga da su posledice po radnike manje važne, naprotiv one su daleko konkretnije i vidljivije za njih i njihove porodice, ali svi mi smo izgubili ponešto ovakvim postupanjem građanskog odeljenja VKS. Izgubili smo i trunku sumnje u to da vladavina prava u Srbiji postoji i da su pred zakonom svi jednaki. Po ugledu na ovaj primer, kao i na prethodni primer koji se tiče problema sa obračunima bankarskih kredita, nadalje se svaki (navodno) sporni detalj u zakonima može tumačiti od strane VKS onako kako nekome odgovara, a ne onako kako piše u zakonima. Ako već znamo da su zakonodavac i izvršna vlast u potpunosti instrumentalizovani za primenu pogubnih politika političke partije na vlasti, kao i da je pravni sistem samo nepoželjno smetalo koje se olako zaobilazi na svakodnevnom nivou kada zatreba, sada znamo i da sudije građanskog odeljenja VKS mogu svoje mišljenje veoma lako prilagoditi vladajućem diktatu „sa vrha“. Naročito kada treba štititi državu protiv zlih radnika na minimalcu, koji samo traže ono što im pripada. Sramota.

Peščanik.net, 26.07.2022.

Srodni link: Mario Reljanović – Država 1 : tetkice 0