Mario Reljanović

Zakon je toliko loš da su i neki političari iz ove vlasti izjavili da se što pre mora promeniti u korist trudnica, porodilja i roditelja.

Gazda jedne fabrike dosetio se da svojim zaposlenima daje bonus za dolazak na posao, koji se gubi za svako odsustvovanje iz bilo kog razloga, uključujući i pravo na plaćena odsustva. Na primer bolovanje.

Da li ste u ovih 8 meseci primene Pravilnika čuli da je neki inspektor rada sankcionisan, da je pokrenut neki postupak, ili da je neki kontrolor doneo negativan zaključak o njegovom/njenom radu? Ni ja.

Fenomenu minimalne zarade se retko pristupa iz jednog drugog ugla: čemu ona inače služi i koja je njena veza sa socijalnom funkcijom države, koja prevazilazi puko finansijsko opterećenje poslodavca.

EU se instrumentalizuje kao ucenjivač kako bi se svi oni potezi koji vode umanjenju prava radnika svalili na taj nepostojeći pritisak. A te promene se zapravo vrše da bi se privukao predatorski kapital.

Nije novost da vanbračna zajednica kao pravni institut prolazi dug i mukotrpan put u pokušaju da se izjednači sa brakom, iako je Ustavom izjednačena sa bračnom.

Neka rešenja iz novog zakona su nehumana i ispod minimuma ljudskog dostojanstva: u skladu sa ukupnim politikama koje se vode prema građanima Srbije.

Miša Brkić u Danasu izlaže poznate teze divljačkog neoliberalizma kome smo svedoci poslednjih godina. Gotovo se može osetiti mržnja prema radnicima Srbije koja izvire iz njegovog relativno kratkog teksta.

Dovesti ministra rada na prvomajski protest, gde će on govoriti o renesansi radničkih prava, udarac je ispod pojasa i uvreda za zdrav razum svih ljudi koji su izašli na ulice da izraze svoje nezadovoljstvo.

Zakon o sezonskim radnicima unosi zaista revolucionarnu promenu u radno angažovanje u Srbiji tako što predviđa usmeni dogovor između poslodavca i sezonskog radnika, umesto pisanog ugovora.

U senzacionalističkom tekstu od pre nekoliko dana pod naslovom Počinju rigorozne kontrole bolovanja tvrdi se da 11% zaposlenih koji su koristili bolovanje u 2017. nisu bili bolesni.

U potpunoj tišini – poslaničkoj, stručnoj, sindikalnoj, opštenarodnoj, izmenjeni su osnovni zakon koji uređuje radne odnose, dva veoma važna zakona iz oblasti socijalnog osiguranja i socijalne zaštite…

Goša je u stečaju. Radnici su otpušteni i izbačeni iz fabrike samo par meseci nakon što su se vratili na posao. Njihova Goša više nije njihova, kao što nikada nije ni bila. Dobili su lekciju iz divljačke privatizacije.

Svrha Zakona o zaposlenima u javnim službama jeste da pripremi javne službe za privatizaciju, tamo gde postoji interesovanje privatnog kapitala, a da destimuliše zaposlene za rad u javnim službama.

Priča o Goši je priča o Srbiji. Goša je privatna fabrika (uskoro će sve u Srbiji biti privatno; uostalom i vlast se ponaša kao privatni vlasnik države) čiji radnici nemaju šta da jedu, ne primaju zarade, nemaju overene knjižice.

Nije blesav niko od nas koji ne shvatamo kako nezaposlenost tako brzo pada i kako zarade rastu tako vrtoglavo. Jer to nije istina. Kakve su stvarne posledice politike investicija, zapošljavanja, poreske politike?

Štrajk u Fijatu je zakotrljao i neke druge štrajkove. Gde će se bes radnika zaustaviti ostaje da se vidi. Ali sigurno je da će rezultat ovih štrajkova biti upisivanje Srbije na mapu zemalja za koje ima nade.

Cilj Zakona o dualnom obrazovanju nije da se deca pripreme za buduće poslove. Cilj je da se eksploatišu na legalan način, bez srama. Politički poeni daleko su bitniji nemoralnim vlastima, nego sva deca ovog sveta.