Ne sećam se da je usvajanje nekog podzakonskog akta u oblasti rada izazvalo toliko medijske pažnje kao što je to slučaj sa Pravilnikom o metodologiji za obračun neplaćenog kućnog rada, koji je nedavno donelo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. I to pre svega zbog činjenice da sadrži odredbu koja nije ni predmet ni fokus materije koju reguliše (ali je sa njom, istina, usko povezana) – odredbu o uvođenju zdravstvenog osiguranja za lica koja obavljaju neplaćeni kućni rad. Red je da se nekoliko stvari povodom toga razjasni.
Za početak odgovor na osnovno pitanje: ne, Pravilnikom se ne uvodi zdravstveno osiguranje za lica koja obavljaju neplaćeni kućni rad. U Pravilniku se ponavlja definicija tih lica koja je sadržana u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Potom se razrađuje rešenje iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti, a koje se odnosi na način (metodologiju) obračuna vrednosti neplaćenog kućnog rada. Ovo je osnovni deo teksta, uostalom i naziv samog propisa navodi na to da je cilj donošenja upravo rešavanje tog pitanja. Kao metodološki alat se uzima istraživanje o korišćenju vremena koje sprovodi Evrostat, statistička agencija Evropske unije. Meni ovo rešenje izgleda sasvim dobro, statističari i ekonomisti će verovatno dati svoj stručni sud. Zašto je važno utvrditi vrednost neplaćenog kućnog rada, kao i njegovo trajanje (na godišnjem nivou)? Baš zato da bi se video njegov udeo u BDP-u države (koji prema nekim istraživanjima iznosi i preko 20%, što je zaista neverovatan broj), kao i da bi se moglo dalje istraživati o uzrocima i posledicama (da ne govorimo o rodnoj raspodeli) te vrste rada. Takođe, izuzetno je važno što će na ovaj način neplaćeni kućni rad biti prepoznat, a njegova vrednost precizno utvrđena – to je mala ali značajna moralna pobeda za osobe koje su sada potpuno nevidljive za sistem. Ne samo da se na ovaj način skida patrijarhalna vračka nevidljivosti, već se stvara realan argument za zastupanje ideje o sticanju prava na zdravstveno osiguranje i drugih prava po osnovu rada – taj rad postoji, ima određenu vrednost, logično je i normalno da svako ko ga obavlja može da ostvari neko pravo po tom osnovu.
Nakon dela o metodologiji obračuna vrednosti neplaćenog kućnog rada, u članu 5 Pravilnika se praktično ponavlja odredba iz člana 28, stav 4, Zakona o rodnoj ravnopravnosti, na koji se i poziva: „Lice koje nije zdravstveno osigurano po bilo kom drugom osnovu, stiče pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu neplaćenog rada u kući u skladu sa zakonom koji uređuje oblast rodne ravnopravnosti.“ Ova odredba izazvala je veliko medijsko interesovanje, a osnovno pitanje bilo je da li je na ovaj način priznato pravo na zdravstveno osiguranje osobama koje se bave neplaćenim kućnim radom. Odgovor je – nije. Sama odredba postoji još od 2021. godine u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Ministarstvo koje je donelo Pravilnik nije nadležno za poslove zdravstvenog osiguranja. I ono najvažnije – i zakonska odredba, kao i ova podzakonska u Pravilniku, normativno su validne ali su praktično nefunkcionalne.
Osiguranici zdravstvenog osiguranja prepoznati su u Zakonu o zdravstvenom osiguranju. U ovom Zakonu, u članu 11, navedeno je ni manje ni više nego 28 kategorija lica koja se smatraju osiguranicima. Nijedna od tih kategorija ne može se primeniti na osobe koje obavljaju neplaćeni kućni rad. Potrebno je, dakle, da nadležno Ministarstvo zdravlja najpre predloži izmenu (zapravo, dopunu) ovog Zakona kojom bi bila prepoznata i 29. kategorija osiguranika. Potom, podzakonskim aktima bi trebalo rešiti dve osnovne stvari: kako ova lica stiču svojstvo osiguranika i kako stiču pravo na zdravstvenu karticu (ranije smo je zvali „zdravstvena knjižica“). Tek kada se u okviru ovih propisa reše pitanja koja se odnose na dokazivanje svojstva lica koje obavlja neplaćeni kućni rad, načina prepoznavanja tih lica u sistemu zdravstvenog osiguranja i načina na koji ona mogu pokrenuti postupak za ostvarivanje tog statusa (i dobijanje zdravstvene kartice), moći ćemo da kažemo da smo završili normativni deo posla. Do tada, obe odredbe – zakonska i podzakonska – nisu operativne i ne mogu se pretvoriti u direktnu korist za lica koja obavljaju neplaćeni kućni rad.
Postavlja se onda pitanje, čemu služi ovaj Pravilnik? Na ovom mestu imam potrebu da ukažem na to da ne mislim da su tačne tvrdnje da je reč o „pogrešnoj taktici“, „koraku u prazno“, i slične – uglavnom negativne konotacije – koje su se pojavile u nekim komentarima na usvajanje Pravilnika. Naprotiv, Pravilnik po mom mišljenju ima dvostruku svrhu. Najpre, on operacionalizuje onaj deo člana 28 Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je u nadležnosti Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog – način utvrđivanja vrednosti neplaćenog kućnog rada. Zbog toga je i donet, to je njegova osnovna svrha i to mu i naziv izričito kaže. Zdravstveno osiguranje lica koja obavljaju neplaćeni kućni rad se pominje – baš kao i u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti – onako usput, kako bismo rekli „u paketu“ sa glavnom temom regulisanja. Mislim da to nije slučajno i da je namera bila da se na neki način, kroz regulisanje jednog pitanja iz člana 28 ukaže na to da drugo, podjednako važno ako ne i važnije, i dalje sedi nedorečeno kao mrtvo slovo na papiru. Ako je to bila namera, svaka čast ljudima u Ministarstvu jer su u njoj i više nego uspeli – o temi zdravstvenog osiguranja osoba koje obavljaju neplaćeni kućni rad rečeno je u prethodne dve nedelje mnogo više nego o metodologiji obračuna vrednosti takvog rada, koja je osnovna svrha usvajanja Pravilnika. Na neki način su iz Ministarstva poručili, „od nas toliko, a na vama nadležnima je da nastavite sada da stvarate preduslove za primenu Zakona o rodnoj ravnopravnosti“.
Vreme donošenja Pravilnika može se pravdati pravničkim i nomotehničkim razlozima, ali je indikativno da dolazi pri samom kraju tehničkog mandata ministra, u situaciji kada je neizvesno ko će politički preuzeti ovo ministarstvo i koliko će taj neko novi biti spreman da nastavi dobar posao koji je ministar Žigmanov radio sa svojim timom, u granicama svojih skromnih nadležnosti. Takođe, može se zaključiti da je važno bilo uputiti političku poruku da Zakon o rodnoj ravnopravnosti ne sme biti samo mrtav zakon kao što je to bio Zakon o ravnopravnosti polova, kojeg je zamenio. Srbija je nebrojeno puta pokazala da je među pionirima kada treba prihvatiti neke standarde zaštite ljudskih prava, ali da veoma često ta dobra volja tu i završi – u praksi stanje ljudskih prava nije bilo nikada lošije, uz dramatično kršenje određenih prava čemu praktično svakodnevno svedočimo. Zbog toga se „podgrevanje“ politički osetljivog pitanja primene Zakona o rodnoj ravnopravnosti nužno stavlja u aktuelan politički kontekst pregovaranja o novoj Vladi.
Kada je reč o samim licima koja se bave neplaćenim kućnim radom, svakako je jasno da se većina njih može izuzetno lako identifikovati. To su ljudi koji nisu prepoznati na tržištu rada – ne samo da ne rade, već ni ne pokušavaju da se pojave na tržištu kroz traženje posla. Ove osobe su svoj život posvetile porodičnim dužnostima, obavljanju poslova u kući/porodici/domaćinstvu/gazdinstvu. Iz nekog razloga, one ne mogu ostvariti pravo na zdravstvenu zaštitu jer ni drugi članovi domaćinstva nisu osigurani, ili ih jednostavno nema – ovo će se desiti na primer samohranim roditeljima, ili licima koja rade u okviru ruralnih domaćinstava i poljoprivrednih imanja. Ogromna većina tih osoba su žene, i zato je to rodno pitanje koje je našlo svoje mesto u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. I ono se do kraja mora posmatrati kao takvo, jer je izuzetno važno uputiti poruku ohrabrenja i osnaživanja ovim ženama. One ostaju bez ikakve socijalne sigurnosti i u potpunosti su zavisne od svoje porodice ili sistema socijalne podrške.
Pored toga što nemaju pravo na zdravstveno osiguranje, nikada neće ostvariti ni pravo na penziju jer im ne teče staž penzijskog osiguranja koji se takođe vezuje za ulaganje rada na tržištu rada, dakle za postojanje poslodavca. A ako mislite da je vlast oprezna kada je reč o operacionalizaciji ostvarivanja prava na zdravstveno osiguranje, trebalo bi da pretpostavite sa koliko malo volje će se pristupiti rešavanju mogućnosti da se ovim licima prizna i staž penzijskog osiguranja. Za razliku od zdravstvenog osiguranja kojim su građani pokriveni u visokom procentu, penzijski staž nema nijedna žena (ili muškarac, naravno) koji obavljaju neplaćeni kućni rad. Potencijalno je, dakle, reč o mnogo više novih osiguranika i o mnogo skupljim davanjima. Stoga se Pravilnik može posmatrati i kao test na kojem će nam nova Vlada saopštiti kojim putem će krenuti – da li će u fokusu biti istinska rodna ravnopravnost, ili ćemo se i dalje igrati simuliranja civilizacijskih vrednosti, dok otvoreno podržavamo patrijarhalni sistem, devetnaestovekovne rodne uloge i ekonomsko sputavanje žena.
Trenutni pokazatelji ne idu u prilog novim/starim vlastima, a banalizovanje pitanja rodno senzitivnog jezika i pokretanje postupka za ocenu ustavnosti od strane Zaštitnika građana, pokazuje koliko ekstremne ideje prevladavaju u aktuelnom političkom narativu i koliko njihovi ideološki zastupnici nisu spremni da odstupe ni jedan jedini korak, pa makar on bio i simboličan. Zato nam je i ovaj Pravilnik važan: iako ne donosi neke velike novosti, predstavlja (redak) iskorak u pravom smeru.
Peščanik.net, 28.03.2024.
FEMINIZAM- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
