Radio emisija 11.02.2011., govore: psiholog Žarko Korać, novinar Miša Brkić.
Svetlana Lukić: Dobar dan, ovo je Peščanik. U poslednje vreme mnogo ljudi nas je pitalo šta će se desiti sa Peščanikom sada kada je B92 prodat, pa onda kome je prodat, pa pod kojim uslovima, da li ćemo dobiti otkaz… Odgovor na sva pitanja, sem na poslednje je da nemamo pojma.
A otkaz ne možemo ni da dobijemo, jer nismo ni zaposlene na B92. Još jednom za one koji ne znaju: Peščanik je nezavisna produkcija, B92 je naš emiter sa kojim je odavno postignut dogovor koji je Devedesetdvojka poštovala svih ovih godina. Mi imamo potpunu slobodu, nema mešanja nikakvog, nikada i ni pod kakvim uslovima u ono što Peščanik radi.
Brine nas naravno, kao i većinu vas, da li će novi vlasnici, ko god da su, potpuno izmeniti krv Devedesetdvojke, to je važno zbog slušalaca i gledalaca te radio-televizijske kuće. Nove vlasnike, ko god da su, zbog Peščanika neće boleti glava, neće imati nikakvih velikih dilema: ili će nas ostaviti ili će nas izbaciti.
A ni oni nas mnogo ne zanimaju, ne sekiramo se, uvek smo sa svim vlasnicima i sa svim vlasničkim strukturama imali odnos kao što ga imamo prema smrti – dok smo mi tu nje nema, kad ona stigne, mi već nismo tu.
Slušali ste u Jutarnjem dnevniku B92 da je počela velika svađa u vladajućoj koaliciji. Dinkić je udario na Cvetkovića, Cvetković na Dinkića. Ne znam, to me uvek podseća na ono iz Dantonove smrti – dokle ćemo mi brodolomci na splavu u neutoljivoj žeđi sisati jedni drugima krv. Ovde je uvek to rešenje problema, bacite se na prvog do vas. Sada sam se oglasila i više ne do kraja emisije. Imamo dva zanimljiva sagovornika, Mišu Brkića i Žarka Koraća.
Miša Brkić: Taj kolosalni istorijski proces bih nazvao procesom u kome EU razvlašćuje demokratski izabranu srpsku vlast. Na dva-tri primera to se lepo vidi. Do pre dva meseca nas je politička elita ubeđivala da je reforma pravnog sistema fantastično izvedena po standardima EU. Onda je došao izveštaj Evropske komisije u kome se kaže da je ta reforma zapravo bila fijasko, i da moramo da radimo sve ispočetka, i da se u ceo proces uključuje Venecijanska komisija u ime Evropske komisije. I sad je u jadu naša ministarka pravosuđa koja kad god nešto izjavi sutradan je demantuje Evropska komisija. Hajde drugi primer, mi smo poslali odgovore Evropskoj komisiji i rekli smo – evo, blanko ostavke u skupštini, mi ćemo to da rešimo. Onda je iz Brisela stigao aber da oni razumeju da mi pokušavamo da ih prevarimo. Treći slučaj je finansiranje političkih partija. Tu je iz Brisela takođe stigla priča – gospodo, vi nas lažete i zapravo ništa ne radite da srpsko društvo i građane oslobodite tog problema. Sličan primer se ovih dana pojavljuje sa pšenicom. Vlasnici pšenice u Srbiji su čuli da u okruženju raste cena, i da mogu da je prodaju u inostranstvu. Država, koja za robne rezerve nije kupila pšenicu da bi obezbedila narodu jeftin hleb sad kaže – pa ne možete vi da izvozite pšenicu, ima da platite taksu – pa je onda ta pšenica skuplja i nije atraktivna da se proda, recimo, u Mađarskoj.
Onda se javila Svetska trgovinska organizacija i rekla je – stanite, gospodo, pa ne možete vi to da radite. Hoću da kažem da se sada belodano pokazuje ko je kočničar i protivnik uvođenja evropskih principa, standarda i vrednosti u srpsko društvo. Dakle, oni koji su imali fantastične pogodnosti da prodaju, a da nikome ne polažu račune. Odmah ću to da prevedem u novac. Finansiranje političkih partija. Nekoliko afera je u javnosti, radi se o javnim nabavkama i korupciji. Postoji računica da na godišnjem nivou korupcija odnese milijardu evra. Zamisli ako bi tih milijardu evra koje raznesu oni koji su na vlasti, ostalo u budžetu. Oni su ti koji učestvuju u javnim nabavkama, koji ih raspisuju i odlučuju o njima. Milijardu evra bi, recimo, značilo manje poreze. Ali, sad je pukla afera sa Kolubarom i ti kao na dlanu vidiš da u poslednjih sedam, osam godina partijski kadrovi DSS-a i SPS-a upravljaju Kolubarom i iznose ogromne sume novca. Visoki stranački funkcioneri su učestvovali u kreiranju tog modela i deo novca su uplaćivali u partijske fondove. Pre neki dan je pukla afera sa ministrom iz DS-a. Sajt koji ima akciju Očistimo Srbiju koštao je 25.000 evra, a neko platno, kao neka reklama na teninskom turniru je koštala pola miliona evra. Ministarstvo koje je to raspisalo ubeđuje te da si budala. Ja ne verujem da su sve pare uzeli pojedinci koji su bili umešani. Deo novca je morao da ode za finansiranje stranke.
Svetlana Lukić: Partije preko svojih istaknutih pojedinaca u javnosti kritikuju korupciju, kao gone, hapse, tuže i već šta rade, a preko svojih sitnijih partijskih činovnika izvlače novac. Oni sami sebe jure, na neki način.
Miša Brkić: Svi smo svedoci da partije u kampanjama troše ogromne sume novca, a javno prikazuju toliko smešne sume da i poslednji debil shvati i počne da se smeje jer te neko pravi budalom. Na poslednjim stranačkim izborima u nekoj varoši u Vojvodini…
Svetlana Lukić: Neko je nula prijavio…
Miša Brkić: Jeste…
Svetlana Lukić: A druga velika stranka je prijavila 13.000 dinara.
Miša Brkić: Razumem da prećute, pa da kažeš – neće da kažu. Pa da ih grdiš zato što neće da kažu. Ali, kad ti kaže 13 hiljada, ti si dodatno besan jer znaš da te on pravi ludim. I on to zna. To je dosad moglo kad su građani Srbije u pitanju. Ali, kad si potpisao befel da hoćeš u EU, veliki brat sedi u Briselu i svaki papirić koji pošalješ pomno gleda i kaže – čekaj, ovo je nelogično. I vrati ga u Beograd. Vlast ne može da se ponaša kao kad smo mi u pitanju. Mi kažemo – ljudi, nemojte da nas pravite ludim, a oni kažu – da, da, vi ste zaista ludi. Oni ne mogu Briselu da kažu – vi ste ludi, nego dođe Venecijanska komisija pa kaže – sad ćemo mi da pravimo novu reformu pravosuđa. Onda ministarka pravde izađe i kaže – ma, nije to baš tako, ta Venecijanska komisija će u stvari sa nama da pije kafu. Onda ovi iz Brisela kažu – ne, ne, naša namera nije to. Vi ste zabrljali, uhvatili smo mačku sa šapom u akvarijumu i sad ne možete da kažete – nije to naša šapa. Jeste, vaša je šapa.
Uvek me fascinira taj pojam četvrte grane vlasti. Ovde imaš sve te institucije, nesrećnu Agenciju za borbu protiv korupcije, pa Antimonopolsku komisiju. Oni kažu uhvatili smo neke političare da su u sukobu interesa. Onda političari kažu – ma, kakvi, nismo. Ako si formirao Agenciju za borbu protiv korupcije, i ako ona treba da bude nezavisno telo koje pomaže građanima da kontrolišu izvršnu vlast, onda izvršna vlast ne sme da se ponaša kao da ta Agencija ne postoji. Postojala je stara Antimonopolska komisija i utvrdila je monopol Imleka. U međuvremenu, promenjena je komisija, donet je novi zakon i nova komisija je donela kaznu, iako u zakonu piše da nikoga ne možeš da kazniš retroaktivno. To su i pravila Svetske trgovinske organizacije i ovo ne mogu nikako drugačije da protumačim, nego da je ta Antimonopolska komisija politički instrumentalizovana, da ne kažem zloupotrebljena. Ako u bilo kojoj zemlji uhvatiš ministra u sukobu interesa, on ne može da komentariše odluke tih tela. On može da podnese ostavku ili može da se pravi lud. I njegova partija ne sme da dozvoli sebi taj luksuz da drži takvog ministra do kraja mandata, nego mu kaže – iz zdravstvenih razloga, iz ličnih razloga, iz duboko ličnih razloga, podnesi ostavku. I meni je drago što je odmah na početku tog našeg evropskog puta puk’o čir. Brisel se jednom opekao sa Bugarskom i Rumunijom, pa danas ima na grbači korupciju neslućenih razmera, i milione i milijarde potrošenih evra da se ona zaustavi. Trud i novac bili su mnogo veći nego da je put Bugarske u EU išao nekim prirodnijim putem nego što je išao. I sad Srbija neće moći da se izvuče iz toga. Politička elita će vrlo brzo morati da izvuče suštinske pouke iz ove početne faze. Ne može da pokušava da zamaže oči domaćoj javnosti i da kaže da je sve to rešeno.
Ovi iz Brisela, njihova birokratija, polako ali sigurno to menjaju. Naše očekivanje je – sad su nas uhvatili, ali ćemo mi da ih premuntamo sledeći put. Nema šanse. Čak i ako se to dogodi, pa te onda naknadno uhvate, doveo si u pitanje kredibilitet države, kao što se dogodilo s Bugarima. Primili smo vas na poverenje, a vi ste korupcionaško društvo do besvesti. Sad mi zatežemo. Prvo nema para i nema više fondova dok ne iskontrolišemo na šta ste to potrošili. Uzeću drugi primer koji se ne tiče novca. Mađarsku, koja je u ovim vremenima donela jedan dosta restriktivan Zakon o informisanju. Dva meseca traje šorka između Brisela i Budimpešte i šta misliš ko je popustio? Dakle, postoje pravila i moraš da igraš po tim pravilima ako hoćeš da budeš sa nama u društvu. A ja nisam video da je još iko izašao iz Unije zato što mu je loše.
U izveštaju Evropske komisije o napredovanju reformi u Srbiji suočićemo se i sa pitanjem šta je sa javnim preduzećima, ne u smislu – vi to morate da privatizujete. Postoje državna preduzeća i u Francuskoj i u Nemačkoj i u Češkoj. Ali u Češkoj, u elektroenergetskoj kompaniji ČEZ generalni menadžer i predsednik uprave nisu ni iz jedne stranke. To su profesionalni menadžeri koji usput, ako kompanija dobro posluje i ima ogroman profit, imaju deset posto bonusa. Pa je tako generalni menadžer ČEZ-a ubijao po milion i po evra godišnjeg bonusa zato što je kompaniji donosio ogroman profit. Naša javna preduzeća uglavnom posluju sa gubicima ili na nuli, ili služe kao protočni bojler za neki novac koji kruži sivim političkim kanalima i služi za političke kampanje, za pripreme za izbore. Koliko su se dugo svađali i pravili koalicioni dogovor kako će da podele plen. I tako su se predsedništva partija zapošljavala u upravnim odborima. Zato toliki otpori otkrivanju podataka kolike su im plate, i ko sedi u upravnim odborima. Video sam podatak da revizorska kuća godinama unazad sumnja u verodostojnost finansijskih izveštaja koje Kolubara daje iz godine u godinu. Meni finansijski revizor kaže – sumnjamo da vaša supruga troši kućni budžet i nismo sigurni u to što ona prikazuje.
Čekajte ljudi, stanite da vidimo o čemu se radi. Vlasnik Kolubare je EPS, vlasnik EPS-a je država, a ona nam nikad ništa nije rekla. Dilojt i Tuš nije neka šalabajzerska firma. To je ovlašćeni revizor koji nam signalizira da se nešto događa. I niko ništa. Sledstvena logika je – vrana vrani ne vadi oči. Dakle, ja tebi ćutim o Kolubari, ti meni ćutiš o JAT-u i, ne znam, NIS-u, Srbijavodama, Srbijašumama. I sad kad ti EU kaže – izvinite, vi to morate da privatizujete i da rešite taj problem, mi kažemo – ali EPS je nacionalno blago, kako mislite da se toga odreknemo. Niko vam ne traži da se odreknete. I kada ga prodate Francu Jozefu Štrausu, on neće da dođe u Beograd da uzme pod mišku EPS i da ga odnese u Nemačku. On ostaje ovde. Da li ste vi protiv toga da dođe profesionalni menadžer, koji će za dve godine od EPS-a napraviti firmu u kojoj na kraju godine ostaje profit od pedeset miliona evra? Pa to ide u neke državne fondove. To znači da će nama manje da uzimaju za poreze, to znači da ćemo mi da budemo malo bogatiji nego što jesmo.
Čak i ti Rusi koji su kupili 51 odsto NIS-a, kad su ušli u firmu uhvatili su se za glavu. Oni su kupili mačku u džaku. Na jednog zaposlenog je bilo tri ili pet direktora. Kako to može da bude profitabilno? Kad sve uvežeš vidiš da ovde u suštini postoji novac, ali da nije dobro raspoređen. Odnosno, da li u ovoj zemlji ima nepristojno bogatih političara? Voleo bih da znam da li jedan ministar svakog vikenda leti u Beč, a izdaje se da živi skromno i da služi narodu. Ja ne kažem da ministri, premijer, političari koji obavljaju odgovorne dužnosti u ovoj zemlji treba da budu siromašni, ali zanimljiv je fenomen. Mi smo državnu revizorsku instituciju formalno pravno osnovali 2006. godine. Gospodin revizor je počeo da radi pre dve godine. I počeo je da radi tako da se nikom ne zamera – hajde da počnemo od zemljoradničke zadruge u Aleksincu pa da ih ojadimo. Ako bi se bavio svojim poslom, morao bi da radi isto što sad radi EU. Da li bi takav pojedinac ostao na mestu revizora? Ne bi. Ili bi ga iselili iz prostorija i rekli da se nezakonito uselio, ili bi u budžetu odjednom nestale pare za finansiranje rada te institucije, ili bi ga smenili, kao što ima pokušaja u parlamentu. Bilo je, dakle, pokušaja – hajde da mi kontrolišemo naše kontrolore. Ta zamena teza je nezamisliva.
Jeste Hrvatska dobila autoput do mora, ali ja mislim da su dva ministra platila, ne glavom, nego foteljom. I evo ti kako se raspetljava afera sa bivšim premijerom u toj zemlji. Vidiš jednu hobotnicu korupcije i postaje ti jasno zašto je premijer u toku noći u pidžami pobegao iz vlade. Šta mu bi? Pa to što mu je neko iz Brisela doneo papire i rekao – možeš da odeš, a možemo i sve to da objavimo. I čovek je, u krajnjem neredu, morao da pobegne.
Svetlana Lukić: Znaš šta se meni čini ponekad, imam utisak da trgujemo kao sa Hagom – evo, daćemo vam ovog, ali nemojte da nam tražite Karadžića i Mladića, znači, podnosim vam jednu žrtvu da bih sačuvao većeg zlikovca. Ponekad mi se čini da neke afere koje se otvaraju, koje su naravno jako korisne, da se ipak završavaju na tom srednjem ešalonu. Ako je Kolubara u pitanju i ako je potpuno logično da to nisu samo jedan ili dva direktora, ti moraš u dva koraka da dođeš do njegovog šefa. Ako hoćeš, Daviniću je bio šef stranke taj, pa da li taj gospodin možda ima neke veze…
Miša Brkić: Ti žrtvuješ pešake. A novac se slivao u partijsku kasu. Ako si ti predsednik partije, pitaš li nekad otkud te pare? Imaš političare u Srbiji koji, otkad ih mi znamo, nisu imali nikakav posao nego su se bavili politikom. Razumem, treba da imaju platu za to. Ali mene interesuje od čega – od članarine? Dajte mi da vidim koja je to članarina koju uspete da prikupite i da kupite takve automobile, da imate takav glamur i da sve to bude čisto. Nemoguće je. Ima puno partijskih preduzeća koja su skrivena pod firmom nekih privatnih kompanija, a koje su osnovane samo zato da novac prilažu u partijsku kasu. Ne smem ni da razmišljam o tome šta će se dogoditi kad počne otvaranje tih slučajeva, a dogodiće se garantovano. Kada se u velikim projektima razaberu brojke, pa kada u vezi sa nekim velikim kreditima koje smo uzimali od međunarodnih finansijskih institucija, počnu da se pitaju – a gde su ove pare, a kako je na tenderu dobijen ovaj posao, a ko ga je dobio, a ko je bio u vlasništvu tog preduzeća. Ja verujem da Srbija od tog suočavanja neće moći da pobegne. Ne zato što je to istorijska nužnost, nego zato što smo ušli u ralje EU i zato što su to normalna pitanja koja se na tom putu i u tim zemljama postavljaju. Ako ljudi koji su ovde upravljali tim novcima ne žele da podnesu izveštaj svojim biračima, moraće to da urade tamo ili će morati da zaustave proces približavanja Srbije EU. A nisam siguran da tu vrstu rizika smeju da preuzmu na sebe. A onda će oni, ili oni koji ih politički nasleđuju, biti u obavezi da otkriju karte i da pokažu na šta smo potrošili tolike milione i milijarde evra i dolara zbog kojih se sada tvrdi da je Srbija jedna od zaduženijih zemalja na svetu.
Svetlana Lukić: To je kao ono, moraćemo da damo Hagu sve arhive koje imamo.
Miša Brkić: Hag i EU vidim kao dve kompatibilne institucije u različitim oblastima. Obe imaju isti mehanizam i isti odnos sa Srbijom. Kao što su govorili da je Hag zla kob od koje Srbija ne može da pobegne, to je sada Evropska unija. Imam utisak da su oni koji sebe blago nazivaju evroskepticima ta vrsta političkih zlikovaca, koji žele da zadrže Srbiju u feudalnom, carističkom modelu vlasti u kome je moguće da lažeš, da pretiš i da pod firmom nacionalnog interesa proturaš šta god hoćeš. I da na kraju tog svog političkog života budeš bogat kao krez i da niko ne sme da te pita kako si to stekao.
Svi štrajkuju, svi protiv svih, ali svi su u nekom grču. Nema više nikakvih građanskih skrupula. Hoćemo samo pare. Ti si, dakle, u decembru nikad lakše progurao budžet kroz parlament, ali si u međuvremenu stvarao klimu visokih očekivanja. Izašli smo iz krize, počinjemo oporavak i ko god da traži pare, država daje. Investitori koji grade – ovde se daje deset hiljada evra, onde sedam hiljada, ima za sve. I onda su ljudi koji rade u državnoj službi rekli – ako je budžet takav, što onda ne bismo i mi tražili. Za mene je bila strašna vest kada je u januaru, prvom mesecu realizovanja budžeta, vlada rekla da mora da se zajmi kod Societe General banke za 400 miliona dolara da bi neke rupe već sada zapušavala. Ako to radiš u januaru, na početku fiskalne godine, u velikom si problemu. I to ne kažeš ljudima nego ćutiš. I sad svaki od koalicionih partnera troši neke svoje imaginarne pare iz državnog budžeta. To je u porodici tako. Kad tročlana porodica na gomili ima neku sumu novca i svako troši za sebe, a onaj drugi ne sme da kaže – stani, to se brzo potroši. Ovde je taj sistem.
Zato i jedan od potpredsednika vlade kaže da je vlada izgubila autoritet. To je strašna politička izjava i strašno me plaši. Ovo je rovita ekonomska situacija koja se klacka kao na oštrici noža i može da padne u provaliju. Kao što se dogodilo u Argentini da je država bankrotirala. Isti je klijentilistički model, samo je vojna hunta imala mnogo klijenata koje je morala da podmiruje. U jednom trenutku je došlo do crte kad to više nije moglo i onda je i nastao slom. Sve je palo. Valuta je prestala da vredi i ušteđevine u bankama u domaćoj valuti nisu ništa vredele. Postoji jedno čudno lukavstvo uma, jer vidim potrebu vlasti da ostali deo radničke klase nahuška na ove koji štrajkuju i kaže – oni u privredi zarađuju mesečno 15 hiljada, a ovi u prosveti imaju u proseku 45 hiljada. I što se ti buniš kada onaj koji tebe izdržava, koji ti obezbeđuje platu uplaćujući doprinose u budžet, živi sa tri puta manje? Stvara se jedan loš amalgam i loša smesa nezadovoljstva.
Niko tu nije zadovoljan. Ni oni koji imaju 45 hiljada, ni oni koji imaju 15 hiljada. Dobro li je huškati jedne na druge? Mislim da nije, svi će oni na kraju biti nezadovoljni. Ljudi koji rade kao crnci u Valjaonici bakra u Sevojnu, to je privatna firma, i izvoze ogromne količine prerađenog bakra imaju 35 hiljada platu. U RTB Boru, koji je uzela država, imaju 50 hiljada, a posluju sa gubicima. I to je reper za onoga u Sevojnu. On će privatnom vlasniku da kaže – šta ćeš mi ti, ja ću tebe da oteram. Voleo bih da vlasnik valjaonice bude država i onda ću da imam 50 hiljada platu, a ne moram da radim toliko koliko radim. Država stvara pogrešne vrednosti. Ako je 50 hiljada dinara reper u državnoj firmi, onda će stotine hiljada radnika koji mnogo više rade za manju sumu za privatnike, postati nezadovoljna radnička klasa. To će onda dovesti u pitanje sistem koji je politička elita počela da gradi demokratskim promenama 2000. godine. Zato politička elita u ovoj zemlji mora da se zapita – a šta mi to stvaramo. Kako stvari idu, bojim se da će 2011. biti po principu – ne pitamo koliko će da košta pobeda, posle ćemo da vidimo.
Ovo vreme podseća na ’99. godinu kad je Miloševićeva vlast odbijala da se suoči sa realnošću. Mrzela je običan svet zato što nisu hteli da poveruju u sliku stvarnosti koju je projektovala vladajuća elita. Milošević je pao zato što više nije imao novca da servisira ono što je obećao. I zato su mu ljudi okrenuli leđa. Pre neki dan sam uzeo ekspoze Zorana Đinđića kada je formirao vladu. Rekao je da u Srbiji ima 680 hiljada nezaposlenih. Danas ih ima 730 hiljada. Ako samo po tome merimo, deset godina nam je iscurelo u pesak kroz pustinju.
Žarko Korać: Ono čemu prisustvujemo je slom politike koja je inaugurisana pod nazivom „Nova politika DS-a“, a koja se u medijskom i izbornom smislu pokazala veoma uspešnom. Boris Tadić je dva puta izabran za predsednika Srbije, što nije lako. DS je dobila više glasova nego što je ikada imala u svojoj istoriji. Ali, to je trijumf forme nad suštinom i čini mi se da je ključno pitanje kako ona uopšte vidi funkciju politike. Možda je najbolja slika ovoga o čemu govorim nedavni izborni kongres DS-a. On je protekao u pitanju da li će Vuk Jeremić biti izabran za potpredsednika, što je u suštini irelevantno. Većina analitičara i posmatrača gotovo da nije konstatovala da na tom kongresu, sa preko hiljadu delegata jedne velike stranke koja drži praktično sve poluge vlasti u Srbiji, nije bilo nikakve diskusije. Osim ispada kada je ustao jedan delegat i podržao Vuka Jeremića. To je bilo zanimljivo, ali ništa drugo, a zemlja je već tada imala ogromne probleme. Evo jedne analogije. Bio sam pre dosta godina na kongresu Socijaldemokratske partije Nemačke u Hanoveru, kada je Šreder postao kandidat te stranke za kancelara. Tada je od njega u stranci bio daleko popularniji Oskar la Fonten, sindikalni lider. Bilo je potpuno očigledno da je stranka imala velike teškoće da li da izabere ličnost koja je najpopularnija u partiji, ili ličnost za koju ona misli da je prihvatljivija građanima Nemačke. Naravno, na racionalan nemački način oni su izabrali ovo drugo. Ali, bio sam impresioniran tim kongresom zato što se tu neprekidno vodila rasprava o svemu.
Na primer, mladi socijalisti su imali svoju platformu, koja je bila potpuno drugačija od stranačke i ljudi su vrlo žestoko raspravljali. Na izbornoj skupštini DS-a sam bio šokiran koliko se ni o jednoj jedinoj temi ništa nije reklo. Predsednik je održao govor, nekoliko ritualnih biranja i doviđenja. To pokazuje svesnu nemoć rukovodstva te stranke da otvori teme. Teme se otvaraju zato da bi se čula različita mišljenja, a različita mišljenja se čuju zato da bi se izabrala ona za koja u tom trenutku mislite da su prava, i da daju neko rešenje. Smatram da je to beda politike, a forma je jasna – mi možemo sa svakim, naš koalicioni potencijal je neograničen. Drugim rečima, DS je tom novom politikom umivena, lepa, začešljana – Mi idemo dalje, mi se ni sa kim ne svađamo, mi ni o čemu ništa ne kažemo zato što smo tolerantni. Sad se pokazalo da se politika tako ne može voditi, i ovo što danas gledamo u Srbiji je, u stvari, potpuni krah te politike. Prvo, vlada se raspala. Ona je, naravno, imala ugrađenu sistemsku grešku. Sada je potpuno očigledno da premijer nije ni mogao da je vodi. Svađe su unutra i svako vuče na svoju stranu. Neki ministri daju potpuno sumanute izjave. U tome prednjači Milutin Mrkonjić, sa izjavama da autoput samo što nije završen. Dakle, sada dolaze konsekvence i dolazi najveći problem za sve demokrate u Srbiji, uključujući i nevladine organizacije, demokratske ličnosti, to je većina slušalaca vaše emisije. DS je prirodan oslonac tim ljudima i kada više nema politiku i uradi ovo što je uradila, nemate na šta da se oslonite. Vi se svakako ne možete osloniti na Tomu Nikolića ili na Vojislava Šešelja, koji je još uvek lider radikala. To znači da vi nemate faktičku alternativu.
U taj prazan prostor sad ulaze ove parapolitičke organizacije, kao što su Naši i 1389. Vidim da se naveliko pregovara i u Dverima srpskim da se registruju kao politička stranka. Biće velikih iznenađenja s kim od tih tzv. javnih ličnosti sve razgovaraju da budu njihovi kandidati na izborima. Oni su od samog početka bili filijala DSS-a i jednog dela Srpske pravoslavne crkve, a sada su sluge rešile da postanu gospodari. Neće više da služe svoja dva gospodara, pa su rešili da krenu dalje kroz život, što se moglo i očekivati. Taj prazan politički prostor popunjava se ekstremnom desnicom, i to kleronacionalističkom. Ali, imali ste istovremeno miting naprednjaka. Veliki pritisak je Toma Nikolić imao iznutra od svoje stranke i svojih glasača. U procesu evropeizacije Srbije, njegovi glasači objektivno najgore prolaze, i on je morao nešto da uradi. Napravio je taj miting koji je imao dve uspešne stvari – došao je zaista veliki broj ljudi i mirno je prošlo. Ali, kada pogledate poruke, to je šokantno. Tu nije bilo nijedne stvarne poruke koja bi ličila na mogući osnov za neki politički alternativni program. On bazično kaže – Pa ja bih otprilike to isto radio, ali ja sam pošten, verujte meni. Nisam nikada video takvu političku poruku kod opozicione stranke. To znači da nemaš nikakvu drugu ideju, nemaš neku alternativnu ekonomsku i socijalnu politiku. Plate padaju, konkurentnost privrede nije dobra, nezaposlenost raste. Sad se pokazuje da je u vreme Koštunice bila najveća grupa pljačkaša koja je u modernoj istoriji došla na čelo Srbije. Neka se oni sada sete šta su govorili kada je Koštunica, kao predsednik Jugoslavije, vodio kampanju protiv moje vlade. Da smo lopovi, a da su oni čiste ruke i pošteni.
Pogledajte sada samo Kolubaru. Tu su SPS i DSS uglavnom, mada ima i današnjih koalicionih partnera koji takođe kradu. I to je poseban problem za tužilaštvo i Tadića pošto će morati da se potkači bar jedan koalicioni partner Tadića. Drugim rečima, Srbija danas izgleda ovako zato što je stranka koja bi po logici stvari morala da bude osnovni nosilac demokratskih promena i evropeizacije, odustala od toga. A stranka koja je njena alternativa je imitira. Imamo imitaciju imitacije, original falsifikata. DS je falsifikovala svoj program, a SNS kaže – Ne, mi smo, u stvari, original falsifikata, mi smo isto evropejci, ali i nacionalni i pošteni. Srbija danas ima krah svoje političke elite, koja nema ništa da ponudi građanima. To nije stvar jednog ministra koji krade i to nije stvar toga da je u vladi nešto urađeno. Na primer, u senci svih ovih neuspeha ostala je reforma vojske, koja je za Srbiju veoma bitna. Srbija je prvi put profesionalizovala vojsku, ukinute su vize, predati su odgovori na upitnik itd. Ali, istovremeno je nestala neka mera optimizma koju ljudi moraju da imaju u životu. Ljudima se strašno dopalo – Evo, nema više one svađe između Koštunice i Đinđića. Pa nisu se Đinđić i Koštunica svađali zato što su svadljivi ljudi, nego zato što su to dve različite koncepcije razvoja Srbije. Vi imate situaciju da Đinđića ubijaju, sklanjaju ga i pobeđuje naravno Koštunica. To je i urađeno da bi ova politika pomirenja mogla da dođe.
A onda dolazi i Tadić koji kaže – ja ću to sve da pomirim. I sporazum o pomirenju sa SPS-om je srž nove politike DS-a – Ja ću sa svima da se pomirim. Ali, tamo gde se svi sa svima mire nema različitih političkih ideja i onda ne može ni da se izabere ono što je bolje, gore ili progresivnije. Mi imamo jedan pseudopolitički život, i onda nije nikakvo čudo što ljudi gledaju te rijaliti šouove koji idu sve dalje i dalje. Uzgred, vlasnik te televizije je sad počeo sa rijaliti programom u sopstvenom životu. Nije nikakvo čudo da Nikolić na binu zove ljude koji glume skečeve, kao one partizanske predstave za vreme rata. Nije nikakvo čudo da lažni i veštački život istiskuje pravi, jer pravog života nema više ni u politici. Kada bi pravi život u politici postojao, ne biste mogli živeti u zemlji gde premijer na sve što se dešava kaže onako dobroćudno – Pa znam ja da građani teško žive, ali šta da radim? Ja bih njemu rekao – Premijeru, meni je drago da ti to vidiš i nemam ništa lično protiv tebe, ali zašto ne siđeš s tog mesta kada očigledno ne možeš da pomogneš? Ako autobusi danas u Beogradu loše idu, onda je valjda dispečer u GSP-u kriv. Nismo, Ceco, vi, ja ili slušaoci krivi što ne idu. Uvek treba da postoji neka mera odgovornosti. Ako je falsifikovan program jedne stranke i ako je stranka kartel pojedinačnih grupa, Srbija je morala da završi ovde gde je završila. Centralno pitanje je – Šta dalje? Mislim da Srbija nema velike šanse za promenu dok DS ovako izgleda.
Nažalost, samo jedan veliki izborni krah te stranke mogao bi da dovede do promena unutar nje same. To nije nešto što ja priželjkujem, jer to znači pobedu Nikolića, i to jednu grandioznu pobedu. Onda treba da gledam Bogoljuba Karića kao ministra i treba da gledam Vulina, portparola JUL-a. Mi imamo situaciju da se u Tadićevoj koaliciji nalazi portparol SPS-a, to je Ivica Dačić, a da se u koaliciji koju pravi Toma Nikolić nalazi portparol JUL-a, Aleksandar Vulin. Mi smo ušli u 21. vek sa portparolom JUL-a i portparolom SPS-a. I ta reč portparol, onaj koji govori u ime stranke, možda simbolički najbolje govori šta se danas Srbiji nudi kao alternativa.
Saga rijaliti šoua u vladi ima više i možete da birate šta hoćete. Dinkić kaže da je državni sekretar bezobrazan, to je zanimljiva reč, još je nisam čuo kad razgovaraju koalicioni partneri. Hoće da ponizi DS, da joj pokaže ko je gazda i da smene čoveka koji je rekao, sasvim tačno, da je jedna fabrika premeštena u drugi grad zato što je tamo toj istoj fabrici dato više para po radnom mestu. U toj sagi pojavila se nova tema, a to je da biramo novog ministra zdravlja. Biramo čoveka koji je već bio ministar odbrane, i to vrlo neuspešan. Sad se pojavljuje kao predlog za ministra zdravlja i biće nesumnjivo izabran. Za tog čoveka je ostalo jedno javno pitanje, na koje je on dao neki odgovor, ali meni je izgledao nezadovoljavajući, a to je – Da li je on lično bio lekar Ratka Mladića? Činjenica je da je Ratko Mladić dolazio na VMA kad ga je on vodio. U najboljem slučaju mogao bi da kaže da to nije znao. A onda se postavlja zanimljivo pitanje – Kako je to moguće? Neki su išli i dalje, i rekli da mu je on lično prepisivao lekove, da su lekovi sa VMA odlazili Ratku Mladiću i kada se skrivao. Dakle, vi i G17 kažete da se radi o jednom visokomoralnom i časnom čoveku, a ostalo je neodgovoreno pitanje – U kakvoj si ti relaciji sa Ratkom Mladićem? Koliko se sećam, otpor izboru Stankovića za ministra odbrane pružala je Crna Gora. Pristala je da da saglasnost na njegov izbor zato što je rečeno da će pomoći u hvatanju Ratka Mladića.
Drugim rečima, da on ima neke kontakte sa Ratkom Mladićem i da će biti čovek koji će završiti tu priču. To nas vraća na pitanje – A na koji je način ministar odbrane mogao to da reši? Da li on zna neke ljude koji znaju Mladića? Da li je to obećao? Ako je obećao, zašto tada to nije uradio? Mnoga pitanja su ostala otvorena, a nama govore da je to nova moralna ličnost, besprekorna. Uzgred, čovek je bio iskorišćavan kao patolog u Miloševićevoj propagandi. Radio je svoj posao, ali se ipak sećam neke njegove izjave na televiziji kada je rekao da mudžahedini baš ovako masakriraju leševe kako on pokazuje. Ne sumnjam da je bilo masakriranja leševa srpskih boraca, ali on je učestvovao u toj Miloševićevoj ratnoj propagandi. Mogao je da kaže – Ne želim da se ovo snima, ja ću da radim svoj posao, izvinite, bez kamera. Zašto se sada odjednom kao oličenje morala pokazuje čovek koji je bio deo Miloševićeve ratne propagande, kada postoje sumnje da je štitio i lečio Ratka Mladića, i još je penzioner? To se meni nudi kao mlad i moralan čovek da vodi zdravstvo. Ova vlada pokušava da izvrši neku rekonstrukciju silom prilika i to čini tako da imate utisak da ne zna šta želi, i još mnogo gore, šta uopšte znači imati kredibilitet. Kakav je ovaj naš legendarni ministar unutrašnjih poslova, koga svi hvale, možete videti po tome što trenutno ima štrajk u policiji, a on sedi u Americi. On nesrećnik tamo uživa pošto je bio na listi osoba kojima je zabranjen ulazak u SAD. Sada verovatno vidi Ameriku kao Diznilend – prekrasno, može da kupi sladoled, može da ruča. Vidim da ide po pravoslavnim crkvama, da viđa naše emigrantske organizacije i da je izjavio kako je odlučujuće uticao na to da se porodici Nastić vrati dete. I u to se upetljao. Imate štrajk policije, i umesto da se odmah vratite, vi koristite to da pokažete da je Amerika jedva čekala da ispravi svoju grešku zato što je bivši visoki funkcioner Miloševićevog SPS-a imao zabranu da ide u SAD. Većina naših uglednih ljudi imala je tu istu zabranu, od Miroslava Miškovića i Milana Beka, do Ivice Dačića. Fenomen je da su ljudi, kojima je bio zabranjen ulazak u zemlje EU i SAD-a, danas ponovo elita ove zemlje.
Svetlana Lukić: Imam utisak da DS i sa druge strane SNS izbegavaju, da svi izbegavaju da kažu nešto ružno o Dačiću, odnosno o SPS-u, opet zbog tog koalicionog potencijala.
Žarko Korać: Dobro, neki su zaboravili kako je posle izbora formirana vlada. Tada je, čini mi se, presudna ličnost bio Dragan Marković – Palma. Zanimljivo je da mu je jedan tajkun prvo pretio i tražio da uđe u Koštuničinu vladu, a onda mu je pretio da uđe u Tadićevu vladu. U stvari, koalicija SPS, PUPS i Jedinstvena Srbija je prelomila ko će da formira vladu. Postojala je mogućnost i da Koštunica napravi vladu i, paradoksalno, tu se Dragan Marković – Palma pokazao kao najveći evropejac, on je prelomio. Šta su mu još ponudili? Da li je istina ovo što je Aleksandar Vučić izjavio, da je jedan od delova koalicionog sporazuma bio da se afera ‘Kofer’ završi tako da Dačić bude oslobođen? To ne znam, moguće da nije, ali činjenica je da je tada u znak zahvalnosti on organizovao kik-boks turnire u svom selu. Činjenica je da su silni ambasadori sedeli kod Palme i išli da gledaju njegov zoološki vrt. To se pretvorilo u jednu sapunicu, u operetu u stilu Franca Lehara, koja je čak i za Srbiju bila previše. To više nije bilo na nivou Nušića, to je bilo na nivou Radoja Domanovića. U znak zahvalnosti svi zapadni ambasadori su odlazili u Jagodinu i pričali o milionskim investicijama samo zato što je Palma pomogao da se napravi proevropska vlada. Očigledno je da je Dačić dobio status onoga koji odlučuje o tome koja se vlada formira.
Svetlana Lukić: Zlatna akcija?
Žarko Korać: Zlatna akcija, tako je. On je bio zlatna akcija. U toj koaliciji ima najviše glasova, iako je zanimljivo da on ne sme da ide sam na izbore. Jedna stvar je sigurna, svi ga čuvaju kao zlatnu akciju i dalje, i zato se svi trude da se njemu ne zamere. A on se trudi da se ne zameri svojoj stranci. Pre svoje izborne skupštine je rekao da će da promeni deset stvari, a nije promenio nijednu jedinu. Stranka je njemu rekla – Mi ćemo tebe jednoglasno da predložimo za predsednika, a ti ćeš jednoglasno da odlučiš da ništa ne promeniš u svojoj stranci. Toliko o njegovoj moći unutar svoje stranke. On je jedna figura koja u javnosti vrlo vešto plasira priče o borbi protiv kriminala, a stranka se zaklanja iza njegove senke i pokazuje se da je SPS takođe jedan zatvoreni paket. I unutar SPS-a imate jednu ravnotežu nemoći. Kad pogledate – politika DS-a, ravnoteža nemoći unutar SPS-a, faktičko stanje svih ostalih stranaka. Tadić i DS su svojom politikom nehotično u suštini uništili svoje koalicione partnere. I žalim zbog toga jer je tu bilo stranaka koje su imale vrlo časnu istoriju, kao recimo Liga socijaldemokrata Vojvodine. Ali, tamo gde je dominantna stranka u koaliciji neuspešna u svojoj politici, sa sobom na dno vuče i koalicione partnere. Čekam vreme kada će drugi shvatiti ono što je shvatio Tomica Milosavljević, a to je da je vreme da se odgurne čamac i da se kaže – Ja sam ga napustio na vreme, nije me niko oterao, nije me niko naterao. Zanimljivo je i pitanje da li nam predstoji raslojavanje unutar tog čuvenog ZES-a, odnosno koalicije koja je danas na vlasti? Da li će neki ljudi reći – Kapetan nas, izvesno je, vodi na hrid, vreme je da se pomoćni čamci spuštaju na vodu i da se beži? I to je nešto što može da se dogodi u najskorije vreme.
Dinkić očajnički pokušava da nađe svoju platformu za nove izbore i on je prvi shvatio da će ga Tadić otkačiti, odnosno da stoji vrlo loše u javnom mnjenju. Mi sad imamo nekoliko ljudi u vlasti koji imaju više stranaka. To je isto jedan fenomen koji ne postoji nigde u Evropi. Kao što imate stranku koju osam godina vodi čovek iz zatvora, sada imate fenomen da čovek na vlasti ima dve stranke. I imate fenomen da je najveća stranka u Srbiji – stranka koja nije ni bila na izborima, a to je SNS. To je neka patologija našeg političkog života. U ovom trenutku G17 praktično više ne postoji i sad se govori o Uniji regiona. U redu, ali Unija regiona nikada nije izašla na izbore. Dinkić vodi dve različite stranke, od kojih je jedna u vlasti, a druga je pri vlasti, tako da ja tu ništa ne razumem. U Evropi to nemate zato što tamo birači to kažnjavaju.
Svetlana Lukić: Kažu kada hoće, recimo, da promene izborni sistem – Tako je svuda u svetu, na primer, tako je i u Nemačkoj. Evo, i mi možemo da napravimo dve velike političke stranke i da napravimo tzv. veliku koaliciju.
Žarko Korać: Ako hoće da uzimaju analogiju s Nemačkom, ta velika koalicija nije ništa uradila. Nije uspela. Danas su na vlasti konzervativci, i to dosta uspešni u ekonomskoj politici. Oni žele kartelizaciju političkog života. Žele da se dogovore Toma Nikolić i Tadić, i da eliminišu sve male. A najgore je što mediji to podržavaju. Oni žele da istisnu mogućnost da neko jednog dana njima bude politička alternativa. To je, u stvari, jedna od najopasnijih devijacija u političkom životu jer o tome odlučuju birači. Što ti nemaš hrabrosti da sam izađeš na izbore? Neka Tadić kaže – DS na sledeće izbore izlazi sama, a ko prođe cenzus biće mi koalicioni partner. Ona to nije rekla. I naravno, kada gledate podelu, vidite da neki od njih imaju vrlo jasnu ulogu. Imate jednog poslanika koji ništa drugo ne govori nego o četnicima. Naravno da i to ima neku funkciju. Ti znači vređaš, a koristiš se. To je kao onaj što ima ljubavnicu, ali nije baš da je pokaže javnosti, a nije ni loša da ljudi vide da sam ipak neki opasan tip. To je jedno licemerje i to je odvratno gledati. Izvoli, izađi sam na izbore. Onda, zašto Toma Nikolić šlepuje Velju Ilića, koji ima jedan posto, ili Bogoljuba Karića, kad je tako jak? Šta je tačno njegov Bogoljub Karić, sem što je finansijer poslednjih mitinga? Očigledno je da jedan od najvećih srpskih tajkuna više ne sme da ih finansira, ili je dobio zabranu da to radi tako otvoreno. Kako izgleda politički život Srbije možete videti i po raspravi o grbu. Vlada je, dakle, stigla da se bavi problemom grba Srbije. Uvek se navodio primer onog orkestra koji u frakovima svira na palubi dok Titanik tone. To je istorijska istina, svirali su da smire putnike.
Oni sada raspravljaju o grbu, sada srpska tradicija ne važi i taj im grb ne valja. Sad je orao dobio kljun papagaja i sada kažu da nema dovoljno perja. Verovatno su hteli da nacrtaju i crknutog miša pored, pa da imamo grb gde je orao pravi orao i lovi životinje, opasna životinjka. Sad su ušli u sholastičke rasprave – šta je blazon, šta je etalon? Kao engleski lordovi, koji su sve poslove na svetu završili pa se bave grbom. Love nedeljom i bave se grbom, puni su para i nemaju nijedan drugi problem u životu. Pa je onda tablica promenjena, pa nije promenjena. Pa ne mora ništa da se menja, samo veliki pečat države. Kako ne mora da se menja? Ako se promeni pečat, mora svaki dokument da se menja. Znači, sada naša orlušina sa papagajskim kljunom i velikim repom, koja je u vizantijskoj tradiciji, a Nemac koji je to srpskoj monarhiji uradio, heraldičar, sirotan, nije ni znao u šta se upušta. Samo Srbin može da napravi srpski grb. Na šta to liči? Kakav je to bezobrazluk? Nije bilo nikoga na sednici vlade da kaže – Ljudi, pa koliko ovo košta? Mi smo siromašni, štrajkuju prosvetni radnici, nemaju da jedu. I niko da kaže – E, vraćaj ovo! Đinđić je sto puta tako vraćao, uopšte o tome nismo raspravljali, samo – skidaj s dnevnog reda. Ovo je sramota, tamo se ne zna više kako se i zašto donose određene odluke. I kad parlament ne zaseda, to je zato što oni nemaju nikakve nove predloge zakona.
Koji put mi menjamo Zakon o gradnji Olivera Dulića? Više ne znam šta tačno oni hoće. Imamo temu restitucije. Restitucija će morati da se uradi jer ste izabrali društveno-ekonomski sistem, koji podrazumeva povratak imovine. Oni sad kažu – To će nas uništiti. A neće da nas uništi to što su tajkuni pokupovali sve, što su kupili praktično celu zemlju u Vojvodini. Što članovi Koštuničinog kabineta, dok je bio premijer, kupuju na tuđa imena zemlju u okolini Pančeva i svuda. I kada bude trebalo da razvijamo poljoprivredu, otkrićemo da je cela zemlja u suštini već prodata ili da njom raspolažu tajkuni, i to jedan vrlo ograničen broj tajkuna. Vera da je dovoljno to što idete u evropske integracije, pokazuje se kao netačna. To je isto kao kada se kaže – Pobediću u ratu, a kada pitaš s kim i kako – Pa ne znam, ali znam da hoću da pobedim. To, nažalost, nije dovoljno i pokazalo se da ćete u ovom slučaju birati da li hoćete da budete popularni ili hoćete nešto da menjate u Srbiji. Paradoks će biti da na kraju nećete biti ni popularni, a nećete ništa ni uraditi. I nisam siguran da će Tadićev sastanak sa Srbima u dijaspori, koji je inače organizovao uoči popisa u Crnoj Gori koji je tamo izazvao velike tenzije, išta pomoći onima koji su danas na vlasti. Pomoći će im samo suočavanje sa istinom, ako su oni to u stanju.
Pogledajte Angelu Merkel, od nje niko baš ništa nije očekivao. U Kolovoj vladi zvali su je malom damicom, pošto je mala rastom. Jedan moj drug se seća da mu je Kol stalno govorio – Traži prijem kod ove Angele Merkel, kod nje niko ne dolazi. Međutim, šta se pokazalo? Da je nemački privredni rast 3,5 posto i da, Nemci tako pišu, ministar finansija sada ne skida osmeh sa lica. Ne ulazim u to šta su sve koreni njenog uspeha, ali Nemci je cene po tome da li je uspela da se nosi sa privrednom krizom. Pogledajte našeg ministra spoljnih poslova, ti u skupštini kažeš – to nije njegova politika nego moja, a onda posle dva-tri meseca to najbrutalnije demantuješ time što ga, u stvari, dezavuišeš, pa ga onda ne podržiš za potpredsednika, pa onda on padne na tim izborima. I sad ja vas da pitam, kada ministar Jeremić sad putuje po Evropi, kada on dođe svi znaju, predsednik ga je demantovao, stranka ga nije izabrala, neuspešno se kandidovao, šta mislite koju sad on težinu ima kao ministar? Pa nema više tu težinu. Ko brani Borisu Tadiću da izađe u javnost i da kaže – Ovi moji ministri ne rade, imam bolje ljude, zameniću ih? Ali, za to treba imati neke snage i treba prekinuti sa slušanjem svojih saradnika za menadžment i za PR. A od njih je bar jedan postao vrlo bogat čovek od kada je u predsedništvu Srbije. I to je nešto o čemu će se tek govoriti. I ako se takve odluke ne donesu, onda prosto, kako jedan cinik kaže – Englezi se uče na Oksfordu, a Srbi na svojim greškama.
- Thirteen Senses – Into the Fire
Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Slušali ste Žarka Koraća i Mišu Brkića, a na našem sajtu možete da pročitate i najnoviji tekst Vesne Pešić, koja govori o ovom sastanku Saveta svih Srba i predsednika Tadića. Oni se svi zajedno pripremaju za popise stanovništva u susednim državama, a naročito u Crnoj Gori. Tu su i tekstovi Ljubomira Živkova, Dejana Ilića, on piše o štrajku nastavnika, tu su i tekstovi prevedeni iz strane štampe, iz Rusije i naravno sve ovo što se tiče Bliskog istoka. Naš novi mlađi saradnik Ivan Kostić je pokušao da nam objasni ko su Muslimanska braća, zatim je tu tekst Heni Erceg, koja piše o događajima u Hrvatskoj itd. Mi se čujemo idućeg petka, doviđenja.
Emisija Peščanik, 11.02.2011.
Peščanik.net, 11.02.2011.