Povodom nemira u Egiptu često se pominje termin politički islam i organizacija Muslimanska braća. Izražava se bojazan šta će se dogoditi sa Egiptom u slučaju da nakon svrgavanja Hosnija Mubaraka na vlast dođe neka od organizacija koja se rukovodi islamskim principima. Stiče se utisak da se, naročito u Srbiji, malo zna o političkom islamu i organizaciji Muslimanska braća.
Politički islam je termin koji se koristi kako bi se predstavio široki spektar pojedinaca i organizacija koje se zalažu za kreiranje države i društva prema islamskim principima. On predstavlja najupadljiviji i najkontroverzniji fenomen savremenog muslimanskog sveta. Do pojave političkog islama došlo je nakon Prvog svetskog rata, kada se javila potreba za organizovanim pokretima koji će dopreti do širokih narodnih masa, nasuprot ideji islamskog preporoda koja je ostajala izolovana u krugovima muslimanskih intelektualaca i učenjaka. U tom periodu dolazi do nastanka pokreta Muslimanska braća (Ĝama’at al-ihwan al-muslimin) koji je osnovao Hasan al-Bana.
To je možda najvažniji muslimanski pokret 20. veka. Nastao je pod jakim uticajem velike trojke reformističko-salafističkog (izvornog) pokreta: al-Afganija, Muhameda Abduha i Rašida Ride. Bana je posedovao veliku harizmu, ali i organizacione sposobnosti. Da bismo shvatili učenje Hasana al-Bane, treba da osvetlimo tadašnje okolnosti u Egiptu. Bana je bio svedok velike neravnopravnosti unutar egipatskog društva, u kojem su Britanci živeli u blagostanju, a Egipćani u potlačenom položaju, poniženi i zavisni od britanske kolonijalne vlasti. Iako je 1922. Egipat postao nezavisna država, Britanci su i dalje zadržali pravo da se mešaju u unutrašnju politiku zemlje, ukoliko bi bili ugroženi njihovi ekonomski interesi. U to vreme, najžešća opozicija britanskoj kolonijalnoj vlasti bila je Vafd partija koja se do 1922. oštro suprotstavljala britanskoj dominaciji. Međutim, nakon dobijanja nominalne nezavisnosti, Vafd partija postaje previše bliska britanskim kolonijalnim vlastima. Dolazi do političkog vakuuma i potrebe za stvaranjem organizacije koja će se suprotstaviti koruptivnom kulturnom uticaju zapadne civilizacije i povesti računa o pravima običnih građana. Tako je Hasan al-Bana 1928. osnovao organizaciju Muslimanska braća, koja za Baninog života nije prerasla u političku partiju.
Bana je smatrao da muslimanima nisu potrebne političke partije i različiti ciljevi, već da treba ostvariti jedan zajednički cilj: oporavak umme (muslimanske zajednice, nacije) i osnivanje jedinstvenog islamskog halifata. Iako je bio protiv političkih partija, Bana je islam smatrao delom političkog života. Na sastanku koji je održan 1933. u Kairu definisani su ciljevi Muslimanske braće. Prvenstveni cilj za koji se organizacija zalagala je bilo ponovno oživljavanje umme, a to je moglo da se postigne pozivom (da wa) muslimanima da se vrate svojoj veri. Nakon što se muslimani vrate istinskoj veri islama, biće moguće uspostavljanje islamske države. Bana je na ovom sastanku definisao i šest osnovnih tačaka na kojima bi trebalo da se temelji buduća islamska država: 1. interpretacija Kurana u duhu vremena, 2. jedinstvo muslimanskih nacija, 3. podizanje životnog standarda i uspostavljanje socijalne pravde, 4. borba protiv nepismenosti i siromaštva, 5. oslobođenje muslimanskih zemalja od strane dominacije, i 6. promocija islamskog mira i bratstva širom zemaljske kugle.
Struktura organizacije je bila postavljena po ugledu na vojnu hijerarhiju. Čitava organizacija je bila podeljena na “bataljone”, dok se na njenom čelu nalazila suverena i autokratska figura – Hasan al-Bana. On se u svojim govorima često pozivao na neophodnost džihada i to ne u njegovom bukvalnom značenju, već u smislu “svetog rata”, dok se s druge strane deklarativno zalagao za nenasilje. Bio je užasnut kada je 1948, nakon poraza Egipta od strane izraelske armije, ubijen tadašnji premijer Egipta al-Nukraši. Uprkos Baninom zgražavanju nad tim događajem, smatra se da su odgovornost za taj atentat snosila Muslimanska braća, to jest, militantno krilo (koje danas više ne postoji) ove organizacije. Zbog toga je novi premijer Egipta al-Hadi bio odlučan da se obračuna sa Muslimanskom braćom. Pod njegovom vlašću organizacija je bila proglašena ilegalnom, a mnogi njeni članovi ubijeni, zatvoreni i mučeni. U februaru 1949. Hasan al-Bana je ubijen u atentatu, za koji se direktno odgovornim smatra vrh tadašnje egipatske vlade.
Banin najveći doprinos razvitku salafističko-reformističkog pokreta je u tome što je on uspeo da mu udahne život, to jest uspeo da uspostavi vezu između uskih intelektualnih krugova u kojima su delovali Afgani, Abduh i Rida i širokih narodnih masa. Od jedne eksluzivističke reformističke platforme, on je stvorio organizaciju koja je bila u stanju da se aktivno bori i progovori o potrebama i željama islamske umme.
Od svoga osnivanja 1928. odnos Muslimanske braće i egipatskog režima je stalno varirao, od tolerisanja i savezništva do zabranjivanja i otvorene konfrontacije. Tokom vladavine kralja Faruka Muslimanska braća su bila “prilagođena” (1942-1947), dok su nakon 1947. bili pod udarom represije kralja i tadašnje egipatske vlade, sve do 1952. kada je došlo do revolucije slobodnih oficira na čelu sa Abdul Naserom. Naser ih je jedno kratko vreme tolerisao i već od 1954, pa sve do 1970, vršio snažnu represiju nad njima. Pod vladavinom Nasera je došlo i do smaknuća Sajida Kutuba, možda najsnažije ličnosti u ideološkom smislu unutar organizacije, uprkos tome što nikada nije bio na njenom čelu. Nakon Nasera, Sadat je takođe imao svoju eru “prijateljstva” sa Muslimanskom braćom, od 1970-1978, nakon čega je i on stupio u sukob sa njima, koji je trajao do 1981, kada je Sadat ubijen u atentatu. Uvek se ponavljala ista matrica: nakon kompromisa i obostranih ustupaka, između režima i Muslimanske braće uvek je dolazilo do nepomirljivih sukoba.
Kada se govori o Muslimanskoj braći, često se pominje samo ime njenog osnivača, Hasana al-Bane, ali tokom njihovog skoro stogodišnjeg postojanja, bilo je još nekoliko važnih figura koje su oblikovale i širile ideologiju organizacije po čitavom Bliskom istoku. Pre svih tu je Sajid Kutub, koji je izvršio možda najpresudniji uticaj radikalnih trendova na organizaciju. Kao što su Kutubova kapitalna dela Znakovi pored puta (Ma’alim fi al-tariq) i U senci Kurana (Fi dilal al-Qur’an) alfa i omega današnjih ekstremističkih i fundamentalističkih organizacija, tako je i njegova egzekucija od strane Nasera 1966. nepresušno vrelo na kojem se napajaju ekstremističke ideologije zasnovane na slavljenju mučeništva na Alahovom putu. Pored Kutuba, druge dve značajne figure Braće su Hasan el-Hudejbi i Omer et-Telemsani. Hasan el-Hudejbi, koji stoji na potpuno suprotnom polu od Kutuba, bio je dvadeset tri godine na čelu Muslimanske braće, kao neposredni naslednik Hasana al-Bane. On je zaslužan za umerenije ideje unutar organizacije. Zbog toga je bio kritikovan od strane radikalnog krila Muslimanske braće, koji su ga optuživali za koketiranje sa vlastima. Važno je naglasiti da se naučna i akademska literatura malo bavila životom i delom Hasana el-Hudejba, a samim time i umerenim strujama u organizaciji, koje su opstale i posle smrti el-Hudejba. Srećom, danas mnogi islamolozi pokazuju aktivnije zanimanje za Hasana el-Hudejbu i njegovu zaostavštinu. Postoje mnogobrojni razlozi za zanemarivanje el-Hudejba od strane islamologa i stručnjaka za Bliski istok, koje istaknuti američki islamolog Džon Espozito naziva “sekularnim fundamentalistima” ili “neo-orijentalistima”. Oni za cilj imaju izjednačavanje organizacije tipa Muslimanske braće sa Al-Kaidom i sličnim fundamentalističkim terorističkim organizacijama i islamskim džihadistima. Postoji ogromna razlika između umerenih islamističkih organizacija (najbolji primer je Partija pravde i razvoja u Turskoj) i radikalnih fundamentalističko-terorističkih pokreta.
U protestima protiv Mubarakovog režima, organizacija Muslimanske braće je, nakon kratkog nećkanja, uzela aktivno učešće podržavši Muhameda el-Baradeja i verovatno najviše doprinela omasovljenju protesta. Oni su dali značajnu logističku podršku protestima u danima isključenih mobilnih telefona i interneta, svojom decenijama razrađivanom mrežom verskih propovedi tokom molitvi u džamijama širom Egipta. Danas se Muslimanska braća više ne mogu ignorisati, ako se želi istinska demokratija na Bliskom istoku. Pokret je rasprostranjen po celom Bliskom istoku: u Kuvajtu deluje pod nazivom Ustavni pokret (Al-Haraka al-Dusturiyya), u Jordanu kao Islamski akcioni front (Al-‘Amal al-Islamiyya), u Palestini kao Hamas, u Jemenu kao Reformski pokret (Harakat al-Islah), a u Alžiru kao Mirovni pokret (Harakat al-Silm). Sve ove organizacije su spremne za učestvovanje na demokratskim izborima, uz poštovanje svih demokratskih principa. Ako dođe do slobodnih i fer izbora u Egiptu, post-izborna matematika će jasno pokazati da će pobednik morati da sarađuje sa Muslimanskom braćom. Zato je od esencijalnog značaja za dalji razvoj demokratije na Bliskom istoku da Zapad, a prvenstveno SAD, prestanu da sputavaju potencijalne demokratske promene i da na tendenciozan način dezavuišu svakoga ko može da ugrozi njihove strateške i ekonomske interese.
Na kraju možemo da citiramo Muhameda el-Baradeja koji je na dan svog povratka u Egipat, u svom Manifestu za promene u Egiptu, tačno konstatovao: “Vi na Zapadu ste prodali ideju da su jedine opcije u arapskom svetu ili autoritarni režimi ili islamski džihadisti. To je očigledna laž!”
Autor je zavrsio master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, Odsek za orijentalistiku, arapski jezik i književnost, na studijskog grupi Islam i civilizacija. Jedan je od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok
Peščanik.net, 07.02.2011.
