- Peščanik - https://pescanik.net -

Dug Beograda

Koliki je stvarno dug Beograda? Ovih dana je oko toga u javnosti stvoreno veliko zamešateljstvo. Po rečima bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa, dug je oko 400 miliona evra. Po rečima članova Privremenog veća (Siniša Mali, Nebojša Čović) taj dug iznosi 960 miliona evra, sa „tendencijom rasta“.

Gde je tu istina – pita se sigurno čitalac, izgubljen u šumi brojeva i izjava, optužbi i kontraoptužbi. Ali, čini se, s obzirom na celokupnu atmosferu, i sve više sklon da poveruje kako se tu nešto „muvalo i kralo“.

Ne možemo, a nema ni potrebe, da ovde ulazimo u sve detalje oko beogradskog duga, ali dve stvari prosto ne smeju da budu prenebregnute.

Prvo, lokalne zajednice, pa tako ni grad Beograd, nemaju prava da daju garancije (što znači da preuzimaju na sebe obavezu da plate dug ako glavni dužnik to ne može) tako da svi zajmovi koje uzmu komunalna preduzeća, zdravstvene i kulturne ustanove i slično, po Zakonu o javnom dugu ne spadaju u dug samog grada.

Primera radi, Gradski vodovod može da uzme kredit (ako je neko lud da mu ga da), ali to je njegov kredit i on ne ulazi u dug Beograda.

Isti princip važi i na nivou države. Recimo, Telekom ima kreditno zaduženje od 600-700 miliona evra, ali ta suma ne ulazi u javni dug države Srbije, jer ona nije za njega garantovala.

Drugo, možda još važnije, jer je oko toga nastala posebno velika polemika između Čovića i Đilasa – kamate ne ulaze u dug. Bivši gradonačelnik je, naime, izneo podatak da dug Beograda iznosi oko 400 miliona evra, dok po Čoviću taj dug iznosi oko 660 miliona evra. (Preostalih 300 miliona, do gore pomenutih 960 miliona evra, čine dugovi gradskih javnih preduzeća, direkcija i PKB-a, ali ćemo taj dug ovde ostaviti po strani.)

Razlika između dve sume nastala je tako što je Čović u dug uračunao – kako je sam rekao, i kamate koje će Beograd morati da plati sve do 2039. godine – po osnovu glavnice duga. Kamata, međutim, po Zakonu o javnom dugu ne ulazi u dug.

Ali, nije tako samo po našem zakonu, tako je i po međunarodnim računovodstvenim standardima. Međunarodni monetarni fond, Evropska unija, OECD – svi oni pod dugom podrazumevaju samo glavnicu. Kamata se ne računa ni kada se govori o javnom dugu države Srbije; u protivnom ne bio on bio 20 milijardi evra, nego možda i duplo veći.

Ne spada ovo u neka posebna znanja. I običan čovek kad uzme stambeni kredit, od recimo 50.000 evra, na 20 godina, ne kaže da je njegov dug 100.000 evra iako će otprilike toliko sa kamatama banci vratiti.

Ali, ne samo što je sabiranje kamate i glavnice protivno knjigovodstvenim standardima, nema ono ni ekonomsku logiku. Jednostavno, novac tokom vremena menja vrednost. Kao što jedan evro danas (a to važi i za svaku drugu valutu) vredi manje nego pre 10 godina, tako će i jedan evro 2039. godine, koju pominje Čović, vredeti (znatno) manje nego 2013. godine. Za koliko – može čak i da se izračuna, takozvanim postupkom diskontovanja, ali to za ovu priču nije bitno. Kako bilo da bilo, prosto sabiranje glavnice i kamate ima manje smisla od sabiranja baba i žaba.

Sve ovo, dakle, morao bi da zna i Nebojša Čović, iako nije ekonomista po struci, a pogotovo bi morao da zna Siniša Mali. Ako ne znaju, onda oni nisu za mesto na kome se nalaze. U stvari, mnogo je verovatnije da i Čović, kao bivši gradonačelnik i iskusni privrednik, i Mali, kao dobar ekonomista, to i znaju. A ako znaju pa ipak rade to što rade, onda – zbilja, šta onda?

Novi magazin, 31.12.2013.

Peščanik.net, 31.12.2013.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)