Zaboravila sam da plivam. U prvom pokušaju posle mnogo godina, ustanovila sam da je moje telo zaboravilo plivanje: čitav dan bio je potreban da se sećanje, zajedno sa plivanjem, vrati, u glavi i u vodi. Bio je to dobar milosrdni udarac (coup de grace) za poslednje ostatke verovanja o trajnim vrednostima i zauvek naučenim istinama. Ne, ništa nije trajno, još manje prenosivo, svako znanje i svaka veština moraju se obnavljati i ništa nije stečeno pripadnošću. Važi isto što sam odgovarala prijateljima na rastanku od prijateljstva, pre nekih trideset godina, kad su me uveravali da im je TO u krvi, da su TO nasledili rođenjem, da ne mogu protiv naroda: lažete, bednici, ništa od toga nemate, jer nećete da steknete, jer sticanje znači čitanje, promišljanje, kritiku…
Nema boljeg dokaza o tome od potpunog odsustva artikulisanih, učenih, razumnih teologa u vučimedijima; možda su već istrebljeni u crkvi? Umesto njih, šarlatani, ostroški vodiči, babe gatare, horoskopske plastičarke, njuejdžovske ocvetnice, sav buljuk prevaranata sa stočne pijace. Društvu, tvrdim, religija uopšte nije potrebna, čak ni redovno versko poštovanje rituala. Potrebno je samo površno, plitko i od prilike do prilike prizivanje, uz amanet crkve koja je na sve četiri u prizemnim sferama. Poznajem nekoliko ljudi kojima je vera lična uteha i rituali su im intimno potrebni za preživljavanje. Oni su retkost u masi koja sve crkveno doživljava kao još jedno izražavanje vernosti vlasti, a od straha i koristi.
Ko može da potvrdi i svedoči o postojanju društvenog sloja koji se ponaša po ritualima, deluje hrišćanski u svojoj društvenoj okolini, neguje redovnost? Gde su ti konzervativni slojevi, umireni, pouzdani, nepromenljivi? Ne postoje, kao ni „klasična“ desnica u politici. Postoje samo populisti i nacifašisti. I zato je svako, možda samo laskajuće i opet plitko prizivanje konzervativnih slojeva za učestvovanje u novoj vlasti – naprosto neodgovorno. Funkcionalna desnica ne postoji. Studentski pokret, oslanjajući se i na imaginarnu desnicu, može samo da izgubi.
Ne zagovaram potpuno izolovanje „desnih“, već jasno razgraničavanje. Možda će biti potrebno tražiti takve, još bolje graditi takve, novu vrstu koja će, recimo, ulagati sve u zelene politike. Zasada, važno je ukloniti nacifašiste i gađati u letu njihove signale.
U nizu neobično odvratnih samohvalisanja vlasti i dizanja pesnica jednog potpuno neprilagođenog, nespretnog i udrvenjenog tela, desilo se nešto u čemu diktator nije dugo – nije uopšte raspravljao – GSB kolektiv smenio je jedno neželjeno rukovodstvo i uspeo da dobije novo. Diktator je zaćutao pred sindikatom, drugim rečima. Pred kim još može da zaćuti?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
