Dušan Silni među siledžijama

Stoji pred Palatom pravde u Beogradu kip carev i sudije sude, ali nikako po zakonu već po volji velikaša – preteći prst opominje.

I tako traje sve do dana današnjega. A onaj Zakonik silnoga cara su proglasili za svetionik modernog prava. To što je u osnovi feudalno pravo, sa elementima varvarskog prava nikom i ne smeta. A ono Silni smislili su dvorski istoričari dosta kasno kao bogougodnu laž. Umro je pod nerazjašnjenim okolnostima u cvetu mladosti – nije mu bilo ni dvadeset i pet godina. I ovde i nema mnogo smisla govoriti o njemu – sude kako sude i kako im kad treba. A znao je to M. Crnjanski dok nije i sam potonuo u magle političke mitomanije:

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.

I još zvoni pesnikova Vojnička pesma:

Baš ništa me za crkve duša ne boli,
za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša golih
u robovskom hramu mom.

Nisam ja za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

Dosta je i ovo. A onda su siledžije Miloševićeve osnovale vojnu jedinicu Dušan Silni. Kelneri priučeni, mesarske kalfe i ološ su pošli u rat. Znamo ko je sve bio u selu Lovas, ali danas dok sastavljaju Vladu o tome niko ni reči – čak ni u Sudu. Preteći prst groznoga cara stoji i opominje. Sudi se tim nekim kelnerima i vojnicima kojima je naređeno da ubijaju sve što stignu – ubili su više od sedamdeset ljudi. Nigde nema generala, čak ni pukovnika ili majora JNA. Nema – sastavlja se u Beogradu Vlada. Ko će biti u Vladi već znamo, ali ko je već bio u Lovasu ne znamo zapravo, znamo ali je o tome neugodno govoriti, jer ko sme da pomene generale i dičnu JNA sa njenim Generalštabom. To stoji u hiljadama stranica iz Haga. To je tamo, ne ovde. Sudija O. Anđelković čita i zastaje – dovoljno je stotinu i više godina tim kelnerima, ionako su kelneri recimo ili mesari. Generali se ne pominju. Ni političari ni pesnici koji su ih hrabrili rečima: „Srpska vojska je zauzela Skadar, a ovi ne mogu ni Tenje ni neko tamo Borovo selo“ – čak ni Lovas. Silni car je imao svoje siledžije – oca Dečanskog su oslepeli – ali ovi su bili organizovani bolje. Generale i pesnike valja poštedeti, jer mogu nam zatrebati, ako ni za šta drugo, ono za dizanje nekakvih Kič-Gradova u spomen pobeda kojih ni bilo nije. Stoji kameni Silni car i prstom preti sudijama i svima nama. Jesu ove ubice krive, ali oni su bili vojnici kojima neko naređuje. I to iz glavnoga Grada, odakle ih snabdeva najmodernijim oružjem. A za druge će se sačekati da slučaj zastari – znamo to dobro.

U Beogradu sastavljaju Vladu oni koji su učestvovali u svemu tome i to aktivno i danas ćute – i svi ćute jer Vlada će vladati u ime zapovednika.

Cinično zvuči poruka da se nećemo vratiti u devedesete, jer smo se vratili već u sredinu osamdesetih godina. Ili negde na kraj tih osamdesetih. Ne, nije Boris Tadić Nejaki bio u Lovasu – sigurno nije – ali je onom razmenom bolova sa I. Dačićem izdao Z. Đinđića. A sam Dačić nije izdao Miloševića. Malo je promenio uniformu i to je sve. Vojvode nam kroje kapu i jesu na čelu Republike, koja nije sigurna ni da je republika. Nije, istina, sigurna ni da je monarhija. Srbija se graniči sama sa sobom. Tu je problem. I još reč, dve ili malo pravde za cara Dušana Silnog. Savladao je on bio mnogo neprijatelja spoljnih, ali je poraz pretrpeo na tim unutrašnjim granicama. Na Usekovanje su u Avinjon stigli izaslanici Dušana Silnog – to je kraj avgusta meseca, a francuski kralj Filip Lepi je bio doveo pape iz Rima u Avinjon. Hteo je da uspostavi vezu sa Zapadom, jer Turci su nadirali – ništa od toga bilo nije. Usprotivio se patrijarh SPC koga je Dušan Silni uzdigao na presto i ništa. Naišao je Dušan Silni na unutrašnje granice i tu mu je počeo i kraj – onaj molitveni doručak na Ibru nećemo više ni pominjati. On je došao glave i patrijarhu i Caru.

To je istorija – a ona nikog ničem naučila nije i sudovi su sudili kako i danas sude, a Vlade su se sastavljale kako se i danas sastavljaju. Tužno i dosadno, ali će nas glava tek boleti. Ne vraćamo se mi u devedesete, već mnogo dalje i dublje. Koračanje unazad smo dobro uvežbali.

A Silni car je barem išao napred – dok ga nisu onako mladog otrovali prilikom „sastavljanja“ neke Vlade.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 30.06.2012.