Od kraja Drugog svetskog rata navikli smo na poređenje ovog ili onog evropskog političara s Hitlerom, i nikad za ovih 77 godina to nije bila održiva hiperbola. Čak ni genocidni ratovi u bivšoj Jugoslaviji, mada po suštini uporedivi sa nacističkim, nisu imali iste razmere ni posledice. Danas, kada se primeni na Vladimira Putina, po prvi put to poređenje deluje primereno – ne još sa Hitlerom Holokausta, već sa Hitlerom 1939. u napadu na Poljsku.
Svakog sata se na našim mobilnim telefonima ukazuju snimci nalik scenama iz Drugog svetskog rata. Ruševine bombardovanih gradova. Ubijena deca, deca pretvorena u siročad. Kolone izbeglica. Sve se to pravda velikim lažima koje okreću istoriju naopako. Napad na predsednika Ukrajine koji je Jevrejin, a čiji se deda borio u Crvenoj armiji protiv Hitlera, Putin opisuje kao „denacifikaciju“. To je i raketa koja je pala na Babin Jar, mesto gde su nacisti vršili masovna streljanja 1941. Sve to vreme, Ukrajinci nam govore na radiju, na tečnom engleskom, kako su suočeni sa smrću u odbrani svoje domovine, slobode i Evrope. Da, Evrope, stalno ponavljaju tu reč.
Svojim izvanrednim otporom tokom protekle nedelje, Ukrajina je već preobrazila sliku o sebi širom sveta. Ljudi nikad neće zaboraviti civile koji stoje ispred ruskih tenkova – kao čovek sa Tjenanmena, ali na hiljade njih. Ni branitelje sa Ostrva zmija koji su ruskim osvajačima odbrusili da se „teraju u majčinu“. Ni humanost ukrajinskih volontera koji telefoniraju majkama u Rusiji da im kažu da su njihovi zarobljeni sinovi još uvek živi: „Nataša, on je dobro“. „Postoje stvari za koje vredi umreti“, kaže advokat koji učestvuje u teritorijalnoj odbrani Kijeva, na onlajn konferenciji koju je priredio Oksford. To je rečenica koja asocira na Vaclava Havela 1980-ih, ali ovog puta govornik bi stvarno mogao biti ubijen već sutra.
Većini Evropljana – pod zaštitom Nato, EU ili oba – Ukrajina je već učinila veliku uslugu: konačno nam je skrenula pažnju na opasnosti sveta u kome živimo. Posebno se u tome izdvajaju transformacija nemačke politike i spremnost nemačkog kancelara Olafa Šolca i francuskog predsednika Emanuela Makrona da izgrade Evropu sa sve tri dimenzije moći – vojnom, ekonomskom i kulturalnom. I to dugujemo ukrajinskoj odlučnosti da se odupre Putinovom ratu za rekolonizaciju. To je, dakle, Ukrajina učinila za Evropu. Šta će Evropa učiniti za Ukrajinu?
„Dokažite da ste zaista Evropljani“ – tim rečima je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski uputio izazov EU liderima u vatrenom, nepripremljenom obraćanju evropskom parlamentu preko video linka, iz njegovog spartanskog ratnog kabineta u Kijevu. Evropski parlament odgovorio je stavom da EU institucije treba da „rade na tome“ da Ukrajini daju status kandidata, što je ukrajinski predsednik tražio u svakom svom razgovoru sa evropskim liderima od početka rata, ali „na osnovu zasluga“. Zasluga?! Zaista, kakve su još zasluge potrebne osim spremnosti da se položi život za odbranu temeljnih vrednosti ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije i ljudskih prava, ugrađenih u član 2 Sporazuma o EU?
Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel smelo je uzvratio da će „analizirati zahtev Ukrajine“. Pa hvala za veliku solidarnost, Šarl – mogao bi reći predsednik Zelenski – ali dok vi analizirate mene bi mogao ubiti ruski metak. Oštar je kontrast između jezika te dve Evrope, Evrope mirnodopskog birokratskog procesa i Evrope egzistencijalne borbe u ratu. Jedini prikladan odgovor najuže evropske političke zajednice na izričit zahtev ukrajinskog predsednika pod opsadom jeste da EU lideri kažu da Ukrajina – dok se bori da odbrani evropske vrednosti – smesta bude prihvaćena kao kandidat za članstvo u Uniji. To bi trebalo da urade već na samitu u Versaju za par dana, čime bi ovom toponimu dali novo simboličko značenje, mimo kaznenih mirovnih sporazuma posle Prvog svetskog rata.
Postoje i kratkoročni i dugoročni razlozi za takav vanredan korak u vanrednim vremenima. Prvo, to je nešto što evropske zemlje zaista mogu da učine, a da same ne uđu u rat sa Putinom. Činjenica da Zelenski stalno poteže to pitanje ukazuje koliko je ono važno.
Molim se za „čudo na Dnjepru“, pobedu Ukrajine, poput „čuda na Visli“ u poljsko-sovjetskom ratu 1920. Treba da učinimo sve što još možemo da pomognemo Ukrajincima u njihovoj borbi. Ali ako ne dođe do dvorskog puča u Kremlju ili Putin iznenada ne promeni kurs, što je malo verovatno, mučna je istina da u ovom ratu nijedna strana ne može pobediti. Ukrajinci nikada neće dozvoliti da im Rusija preuzme zemlju. Boriće se kao naoružani pobunjenici i kroz građansku neposlušnost, na ulicama, u poljima, u brdima. Ali neće moći vojno da pobede nadmoćnu sirovu silu Putinove Rusije.
Pre ili kasnije, uslediće taj moralno gnusan, ali neizbežan trenutak kada će neko morati da sedne sa predstavnicima ratnog zločinca da pregovara o miru. Ako je predsednik Zelenski spreman da pristane na status neutralnosti države, kao što je već nagovestio, makar na neko vreme, on mora imati nešto od ključnog istorijskog značaja što će građanima pokazati da njihova žrtva nije bila uzaludna. Samo Ukrajinci imaju pravo da donesu tu bolnu odluku – ali ponuda mora biti na stolu evropskih lidera. Ljudi često kažu da je, izvorno, EU bio mirovni projekat. Neka ponovo doprinese miru.
Put ka Uniji trajao bi godinama, sa brojnim preprekama. Uostalom, pitajte kandidate sa zapadnog Balkana. Međutim, dugotrajan i zahtevan proces pridruživanja pružio bi Ukrajincima okvir u kome bi mogli da nastave svoj rad na izgradnji jake, prosperitetne evropske demokratije – u koju bi želeli da se vrate milioni ukrajinskih izbeglica koje sada beže na zapad. U suprotnom, Putin će podići novu gvozdenu zavesu, a Ukrajina će se naći iza nje.
Dugoročno, to bi značilo da će Kremlj morati jednom da odustane od putinovskih iluzija o obnovi ruskog carstva. Okupacijom Ukrajine, Rusija bi i dalje bila carstvo. Oslobođena tereta opresije drugih, umesto da bude kineska satrapija, Rusija bi i sama mogla krenuti na dugi put da postane velika evropska država, koja ima posebne veze sa EU i Nato.
Ukoliko EU ne preduzme taj hrabri korak, poruka koja se iz zapadnoevropskih prestonica šalje okupiranim Evropljanima u Kijevu i Harkovu, praktično glasi: „Hvala vam što nam svojom herojskom borbom pomažete da stvorimo jedinstveniju, jaču Evropu, ali u njoj za vas nema mesta“. U trenutku egzistencijalnog izazova, Evropa može bolje od toga.
The Guardian, 04.03.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 07.03.2022.
UKRAJINA