- Peščanik - https://pescanik.net -

Fred Vargas: savršeni književni model, ne samo za plažu

Fred Vargas, sa pravim imenom Frédérique Audoin-Rouzeau je arheo-zoologinja iz Pariza, kćerka uglednog pisca iz grupe nadrealista, sada već pokojnog, sestra-bliznakinja poznate slikarke i sestra poznatog istoričara. U karijeri pod svojim imenom radi na arheološkim terenima iz Srednjeg veka, i u samom Parizu, i potpisala je nekoliko studija koje se odnose na srednjovekovnu kugu, životinje i prehranu u tome periodu. Pripada školi francuske istorijske antropologije i školi Anala, časopisa koji je još dvadesetih godina prošlog veka uveo istorijski interes za svakodnevno, naizgled nevažno, za mikroistoriju, za arhivska proučavanja. Politički je angažovana na levici. Počela je da piše već na svom prvom arheološkom terenu. Vrlo brzo je našla svoj žanr, u kojem je postigla ogroman uspeh: njeni romani se odmah prevode na engleski, dobila je već tri najuglednije nagrade za kriminalni roman, jedan od njenih romana upotrebljen je za film, televiziju, piše scenarije za stripove…

Neki njeni romani prevedeni su u Hrvatskoj i Sloveniji. Vredi ih naći, u originalu ili nekom od prevoda, jer Fred Vargas zadovoljava sve zahteve koje sam, bar kao iskusna čitateljka kriminalnih romana, mogla da postavim.

Prvo, Fred Vargas piše kriminalne romane u kojima nastupaju istoričari, neki kao slučajni detektivi i savetodavci, a neki bogme i kao zločinci. Istorijski aspekt romana ublažen je time što najčešći glavni junak, komesar (prvo inspektor, docnije komandant) Adamsberg nije čovek velikoga znanja – to za njega obrađuje, sakuplja i poučava njegov saradnik i prijatelj Danglar (isto prezime kao i negativac iz Grofa Monte Kristo!). No Adamsberg ide u biblioteke kada je potrebno, i ume da se udubi u čitanje. Sem istoričara, tu su i drugi naučnici koji, umesto da se zbog znanja i razmišljanja isključuju iz društva, zapravo koriste svoja izuzetna znanja da tumače svet oko sebe, realnost u kojoj puno žive. Svakako je za takve likove prirodna okolina Pariz, ali ljudi koji vode dvostruki život, posvećen znanju koliko i drugim ljudima i svetu oko njih, ima i na drugim mestima. Reference i citati iz književnosti, posebno poezije, često se pojavljuju u knjigama Freda Vargasa, i oni su pravo uživanje za znalce i odličan putokaz za one koji bi hteli da uživaju. Drugim rečima, svaki od romana je polazna tačka za zanimljiva i plodna sopstvena istraživanja, širenje znanja i sticanje sreće u znanju.

Drugo, Fred Vargas stvara junaka, Žan-Batist Adamsberga, koji je za čitaoce skoro neodoljiv. On nema ništa od klasičnih detektiva, nikakvih opsesivnih detalja, nikakvih društvenih projekata, a naročito, nikakvog cinizma. Najčešći odgovor koji se može dobiti od ovog detektiva za vreme istrage je – „ne znam“. On nema nikakvih posebnih metoda, njegova inteligencija izvesno nije superiorna, posebno ne nad Danglarovom, on nema teorije koje bi sledio, i sasvim je jasno da ne ume da predviđa. Adamsberg greši, sledi pogrešne tragove, vezuje se za ljude, veruje zapletima koji su savršeno nerealni, upada u probleme, čak i u sumnju da je zločinac: sve to, jer zna da će u nekome trenutku pronaći pravu liniju tumačenja. Sve njegove istrage su ne samo uspešne, nego i spektakularne, dostojne pažnje nekoliko ministarstava. No kada se pojavi pred svojim pretpostavljenima i nadpostavljenima, utisak je obično sumnjiv. Njemu veruju jedino kad progovori, jer mu je glas prijatan. No detektiv Adamsberg ne govori značajne stvari, on čak priznaje da voli da sluša i govori banalnosti. I onda u ogromnim plastovima sena običnih rečenica i izjava, u detaljima koje niko drugi ne primećuje, on hvata onu vezu koja vodi do razotkrivanja zločinca i njegovih motiva. U najobimnijem i najzapletenijem romanu, Pod Neptunovim vetrovima, u pitanju je njegova životna priča, od mladosti pa do sredine četrdesetih, obeležena zločinima serijskog ubice. U tome romanu je i ključna raskrsnica u njegovom odnosu sa Kamij, njegovom „malom dragom“, koja ga je napustila zbog njegove nesposobnosti da se odrekne avantura sa mladim ženama. I još jedan element upravo u ovome romanu dobija posebnu težinu: Adamsberg može da se uveri u snagu prijateljstva, u to da na svetu postoje osećajni, pošteni i naprosto dobri ljudi, i da, ako ih čovek ima, ništa nikad nije sasvim izgubljeno – čak ni ljubav koja ne zavisi od njih.

Sa svim svojim manama, detektiv koji bez prestanka šeta po Parizu, upada u kratke i po njegovom mišljenju neobavezujuće ljubavne odnose i nije u stanju da predstavi svoj metod, jer izvesno nije zasnovan na logici, postaje jedan od najsimpatičnijih policijskih likova – i to u doba kada represivni državni aparati više ne snabdevaju pisce velikim mogućnostima za maštu i duhovitost.

Treće, u romanima Freda Vargasa je mnogo dijaloga. To je neophodno već zbog toga što su zapleti razgranati, što se mnogo ljudskih sudbina prepliće, što su razni društveni slojevi uključeni u polje zločina. No dijalozi u ovim romanima su zabavni po sebi, jer otkrivaju kulturne situacije, šire područje razumevanja drugih. Opisi u romanima su kratki, upečatljivi i jasni: nikada ne zaboravite kako je izgledao ubica, mesto zločina, stanovi u kojima žive manje ili više važni junaci. No dijalog je deo teksta u kojem se Fred Vargas raskošno predaje svom izrazitom talentu za detalj, za kontekst, za svakodnevicu. Dijalozima se povećava dramska napetost, stvaraju se mogućnosti zamišljanja novih slika, koje opet ponekad dobijaju odlike čitavih priča, bajki, mitova. Adamsbergov um je asocijativan, njemu su potrebne slike, od kojih pravi priče – najčešće besmislene. No na kraju se ipak ispostavi da deo besmisla stvara malo čvorište smisla, i da od takvih fragmenata detektiv onda u nekome trenutku može da sastavi celinu, ako se pojavi onaj eksplozivni detalj koji sve povezuje. Sledeći dijaloge u romanu, čitalac saučestvuje u procesu, i nikada nema osećanje da se upravo od njega krije ono što je ključno za radnju: naprotiv, uvek će naknadno biti sposoban da ustanovi gde je prava nit započela, a kada se dovoljno izvešti, moći će i odmah da je prepozna.

Četvrto, u romanima Freda Vargasa žene su ključne – ne samo mlade i uzgredne, kob Adamsbergove želje da sačuva ljubav sa Kamij. U ovim romanima je mnogo starih žena, koje žive na rubu društva, i koje same ili u društvu drugih starih žena, daju Adamsbergu neiscrpne mogućnosti prijateljstva, pomoći i znanja. Žozet u romanu Pod Neptunovim vetrovima, koja je poznavala i bolje dane, pojavljuje se kao spasiteljka zahvaljujući svojim hekerskim veštinama. Majka Kamij, Matilda, svetski je poznata naučnica, koja Adamsbergu otvara neslućene uvide u ponašanje prirode, i koja uz to poseduje sve osobine pravog amaterskog detektiva. Moćna policistkinja Retankur je možda najbolji primer – inteligencija udružena sa izuzetnim fizičkim sposobnostima, moć hladnog mišljenja u najtežim okolnostima. I sve te žene su nezavisne, slobodne i spremne da same biraju, kada hoće i koga hoće. Adamsberg samo dobija time što se bez kompleksa oslanja na njih.

Idealni kriminalni roman? Zaklinjem se njime.

Peščanik.net, 04.08.2016.

The following two tabs change content below.
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.