Fundus noster*

*Naša farma, imanje

Ne, neću o garderobi iz fundusa, nasumice i uzgredno ispaljenom objašnjenju prezidenta povodom cene njegove odeće. Niti o pojmu i vrstama fundusa (pozorišnih, televizijskih, ma kakvih), o kojima je odlično i informativno pisala Jovana Gligorijević u najnovijem Vremenu, u članku „Tajna predsedničkog ormara“ i pokazala da je postojanje nekog pravovaljanog državnog garderobera neverodostojna tvrdnja (ako bismo učinili napor da se krajnje pristojno izražavamo). U neposrednom govoru rekla bih da je to presna laž ili protivpravno pribavljanje predsedničke odeće iz državnog budžeta. Uostalom, mnogo dokazivanja i nije potrebno. Ako se složimo da je fundus ono iz čega se neki predmet, na primer odeća, uzima na poslugu pa potom vraća. Jer, kakav to fundus mora biti kao rezervoar odeće jednog dvometraša? Međunarodni, za garderobu Vučića, Rame, Mila Đukanovića? Teško je, naime, zamisliti domaći fundus iz koga bi se istovremeno odevali Vučić i Dačić, Zorana Mihajlović i Ana Brnabić.

Polazim od toga da je prezidencijalni fundus licentia poetica, te nema prepreka da se pusti mašti na volju. Ko bi, dakle, bio stilista dotičnog fundusa? Postoji u lepoj književnosti lik dostojan tog visokog estetskog položaja. Zove se Grigorij Vidopljasov. Autor speva „Vapaji Vidopljasovljevi“, čankoliz i esteta Fome Fomiča iz pripovetke „Selo Stepančikovo i njegovi žitelji“ Dostojevskog. Važno je znati kako esteta izgleda i kako se vlada? „On šuškeće i sasvim po modi ne izgovara slovo r, uznosi i obara oči, uzdiše i prenemaže se da je bilo prosto nevjerojatno. Zaudara mirisima. Rasta nije visoka, mlitav je i kržljav, a u hodu nekako osobito kleca, jer mu se to po svoj prilici čini kao osobito otmjeno, jednom riječju, sav je prožet otmjenošću, suptilnošću i neobičnim osjećajem svoga dostojanstva“. Vidopljasov, usled opisane prefinjenosti i tankoćutnosti svoje, ima posebne reči čak i za boje. U njegovom vokabularu, tako, postoji Adelaidina boja. Ključ za prepoznavanje ovakve boje, nije otkriven čak ni veoma pažljivom čitaocu. E, kad vidimo Vučića u odelu Adelaidine boje moraćemo svi poverovati u fundus.

Ali veliko je delo, preveliko „Selo Stepančikovo…“, e da bi se samo na Vidopljasovu i fundusu završila analogija sa današnjom Srbijom.

Verujem da mladi ljudi danas nisu uvek raspoloženi da čitaju Dostojevskog, koji asocira na mračno i duboko. Ali, on zna biti urnebesno zabavan i takav je baš u ovom delu.

O čemu se, dakle, radi a da je istovremeno metaforično za likove i prilike u Srbiji, kao što tvrdim? Najkraće: o tome kako licemerje i nedostatak talenta uspevaju da pokore plemenitost, svakodnevni život i elementarni red, tako što ucenjuju pokorene, strahom za sebe i strahom i ljubavlju prema njihovim bližnjima.

Glavna ličnost i vrhovni licemer je Foma Fomič: „Foma je Fomič došao generalu Krapotkinu kao gotovan na ishranu – ni više ni manje. Otkud se stvorio – prekriveno je mrakom neizvjesnosti… Govorili su još da se nekad bavio u Moskvi literaturom. Ne bi bilo čudo: odurno neznanje Fome Fomiča nije, dabome, moglo biti zaprekom njegovoj literarnoj karijeri. Ali se pouzdano zna jedino to da mu ništa nije polazilo za rukom, te je napokon morao da stupi generalu u službu kao čitač i mučenik. Nije bilo poniženja koje on ne bi podnio da dobije zalogaj generalova kruha“.

Odnos generala i Fome neobično podseća na odnos Šešelj-Vučić u ne tako davnoj prošlosti. Istina, nije bio u pitanju zalogaj hleba, već zalogajčina vlasti, ali i jedno i drugo karakteriše vučja glad. Trajalo je tako dok ovaj drugi nije čvrsto zgrabio dizgine i umesto sluge postao gospodar.

Obećavao kule i gradove, za gotovo sve tvrdio da počinje s njim, a većina mu je verovala i kanda još uvek veruje:

„Plaću sam svoju žrtvovao za državnu prosvjetu i za kazanjske pogorelce“. – Gle ti! Ti si to, dakle, gospodine, izgradio Kazanj? – nastavio začuđeno seljak. Seljaci su se uopće divili Fomi Fomiču…”

Agresivno propitkuje novinare, kao što Foma čini sa slugama:

„– E, reci mi, dakle, sada: zar Martin jede sapun? Gdje si zapravo vidio toga Martina koji jede sapun? Ded govori, pričaj mi o tom fenomenalnom Martinu! Šutnja. – Tebe pitam – navaljuje Foma – tko je zapravo taj Martin? Hoću da ga vidim, hoću da se upoznam s njim, Tko je on dakle? Registrator, ekonom, Pošehonac, pjesnik capitain d`armes, vlasteoski sluga – ta netko mora da bude. Odgovaraj!“

Njemu nije ni do čega, naročito ne do jela i pića:

„– Nije meni sada do vašega čaja! – progovorio Foma polagano i dostojanstveno, pa zabrinuto mahnuo rukom. – Vi biste uvjek htjeli da bude ponešto slađe!“

Histeriše javno i bestidno, neprestano preteći odlaskom, posle koga nastupa potop:

„– Djeco moja, djeco srca moga! – Živite, cvatite, a u sretnim se časovima sjećajte kadšto jadnoga prognanika! A za sebe ću reći da je nesreća majka kreposti. To je rekao, čini mi se, Gogolj, uman pisac, ali u kojega ima ponekad jezgrovitih misli. Progonstvo je nesreća! Kao skitalac ću krenuti sada sa mojom štakom i, tko bi ga znao, možda ću po svojim nesrećama biti još kreposniji! Ta mi je misao jedina utjeha što mi je preostala! – Ta… kamo bi da odeš Foma?“

Svoju vlast Foma vrši nad Jegorom Iljićem Rostanovim, formalnim vlasnikom spahiluka, čiji je, pak, faktički i auto-nametnuti samodržac Foma Fomič. Baš kao što su građani Srbije , po Ustavu, nosioci suvereniteta, koji im je ovovremeni i ovdašnji Foma oduzeo, bez naročitog narodnog protivljenja.

Ima tu još sporednih likova i tokova radnje. Opet Vidopljasov. Koliko je suptilan, vidi se i iz toga što svoje prezime smatra površnim. Menja prezimena, preko Vjernog, Ulanova, Tanceva, sve do Esbuketova, po nazivu tada popularnog mirisa. Kao i u Srbiji, od vozača, postaje finansist, od finansiste ministar, od keramičara trgovac kafom, od trgovca ministar, od ministra direktor BIA, od talentovanog reditelja, postaje Emir, od Emira graditelj drvenih i kamenih gradova, od graditelja Nemanja, od Nemanje opadač Gorana Markovića. A i odgovor na Markovićevo otvoreno pismo nije ništa drugo do jedan od vapaja Vidoplasovljevih. Pa pakosna devica Perepeljicina, po sofisticirano ulizičkoj odbrani spahijskog gospodara, postaje družbenica, tj ministarka, a potom i premijerka spahijskog domaćinstva, pljunuta Ana Brnabić.

Selo Stepančikovo je istinski fundus – likova, strahovlade, ali i delimičnog oslobođenja od nje. Tamo je ljubav podstakla pobunu, u Srbiji bi mogao makar minimum samopoštovanja, hajde i samoljublja njenih građana. Literatura pomaže da se razumeju slabosti i zapravo sićušnost velikih autokrata i njihovih slugu. Treba samo da pojmimo kako su prezidentovi dometi isti kao dometi samodršca jednog spahiluka, kojeg takvim čine naš strah i za sebe i one koje volimo. A taj strah se razbija kad se razume da nas drži smrznutim i okovanim u ne-životu. Strah je zapravo taj koji stoji protiv nas samih.

I nije poučna samo ovakva literatura. Recepata ima i u srpskom epskom desetercu. Na primer: „Svaki svoga ubijte subašu“.

Međutim, protivim se ubistvu. Literatura jeste metafora za ovo u čemu živimo. Zato je bolje: svaki svoga opkol’te subašu. Pokažimo im da smo tu i da znamo šta rade. Naterajmo ih da postupaju po zakonu. Sprečimo ih da zakon zloupotrebe. Za Srbiju, to bi bilo ravno revoluciji.

Peščanik.net, 24.08.2020.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Fundus