stvari na buvljaku
Foto: Predrag Trokicić

Neko je primetio da predsednik SNS-a nosi skupe sakoe, košulje, čarape i patike. A možda i donju opremu uočenu pri romantičnoj poseti Ane Brnabić njegovom rajskom voćnjaku. Takve se gaće, uopšteno govoreći, retko sreću.

Za untercigere još nije stigla procena, ali ljudi koji se razumeju u elitno odevanje, procenili su neki Vučićev sako na 5-7000 evra.

Moj komšija Mitić je uveren da takvo nešto ne može da postoji. Naprosto nije logično, i nije moguće. Da jeste on bi znao. Lično je kupio nešto slično, možda i bolje od onoga što nosi onaj, to ga je koštalo 12.000 dinara. To nije mala para, tvrdi Mitić, šta do mojega, kaže on, ima da se metne u odevni predmet, tako kaže, a da to košta 700.000 dinara? Rukavi su rukavi, nisu cevke od srebro, kaže on, postava, cuger, izolacija, kragna, reveri, dugmići – sve isto kao na njegovom kaputu. Gledao, upoređivao. Isto. Njemu stoji bolje, onome kao da si natakao pačavru na šljivotres. Smotani klipan, kao da su ga vadili iz džibre.

Uveravam ga da ima odeće i odeće, plaćaju se firmirane stvari, imaš veš za 1.500 evra. Šta lupaš, veli Mitić, to ne može da bude, kupujem gaće za 300 najviše a majicu za 400, šta je razlika? Ko bi dao za gaće 180.000, ajde ne budi lud! Moje gaće idu na isto mesto kao i njegove, ista stvar ostaje, s oproštenjem i na mojima od 300 i na njegovim od 1.500 evra. Zar nije tako komšija?

Jeste, rekoh ja, ama niko od njih ne oblači ono što nas dvojica, jer oni nisu ono što i mi, jer da jesu, ne bi bili tamo gde jesu.

Zar zbog prostih gaća, pita mene Mitić, jeste rekoh ja, takva je sudbina svih takvih proizvoda nezavisno od cene, na nezgodnom su mestu, to im je što im je, gaće trpe ono što niko ne može, zato su tako napravljene, svako kupuje kakve može i kol’ko ima. Skupe gaće, rekoh, ulivaju sigurnost, ne uvrću se i ne žuljaju predmetne stvari u njima.

Nisi me ubedio za gaće, tako reče, ali, šta mu to dođe fundus, onaj smotani kaže da je sve što nosi dobio iz fundusa. Zar on, da oprostiš komšo, nema platu, majke mu ga s oproštenjem, nego mu daju da nosi šta mu dođe pod ruku iz tog fundusa, pa ga ništa ne košta.

Fundus, rekoh ja svom komšiji, teško pitanje prijatelju. Ima nešto takvo, ali ne znam šta je mislio onaj kad je rekao da ga ništa ne košta, jer sve dobija iz njega, tog fundusa.

Ajde nađi negde gde piše, da protumačimo, reče Mitić, kako bre to može da se tek tako dobije? Da vidimo šta je to, ako ne znaš napamet, a što bi ti znao kad ne znam ja? Koj si mi pa ti da te stalno za nešto pripitkujem? Dođe mi ta reč nekako zamućena, prvi put čujem za nju, koj zna odakle je stigla ovde. Već imam šezdeset i par više, znam za konfekciju, šnajdera, pazario sam trošenu robu, opranu i čistu. I žena nalazila aljine povoljno, druga, treća ruka, sekond hend. Ali ništa iz fundusa, ja sam bermude kupio pre tri godine, još nosim kao da su nove, 1.000 dinara. A ovaj, iz fundusa za 700.000 jebeni letnji sako. Nemoguće komšo, nemoj da mi palamudiš da je to normalno.

Nije normalno, utešim ga ja, gde bi bilo normalno! Te mi uključismo Internet, kaže Mitić imam pametan telefon, pa da vidimo, taj aparat sve zna što ja nisam ni čuo, zapiši: fundus!

Kaže Internet ovako: fundus je tle, zemlja, zemljište. Dno neke telesne šupljine, na primer, želudačno dno. Nepokretno imanje i prihodi koje ono donosi. Celokupna imovina nekog pozorišta u kostimima i dekoracijama.

Vidiš li ti ovo? – reče mi Mitić, više začuđen mojim neznanjem nego višeznačjem fundusa.

Iz zemljišta se takva suklata ne bi oblačila, a nije ni moguće, mudruje moj komšija. Želudac, jebi ga, imam čir muka živa, kakav fundus. Dno mog želuca, kaže, nije mogao da napipa gastroenterolog Veljković sa VMA. Takva čuda nije video ni u čijem želucu, krateri kao na mesecu. Gutao sam sondu, oči mi istrčale do prozora, kaže, niko mi nije pomenuo fundus. Ni sestra koja mi je uguravala sondu, i grdila me kao da ja njoj guram. Ima snimak, nigde fundusa.

Ostaje pozorište sa kostimima. Možda smo tu, ako se ti složiš da ono što nose razni glumci, akrobati, blesani i budale, cirkuzanti, oni što gutaju oganj. Sve to može da bude zgodno za onoga. Nema predstave, da kažemo, nigde se ništa ne igra, bar kol’ko ja znam, aufingeri puni. Uđe u fundus i obuče se, ulepša se il’ unakazi, bira uloge šta će da bude, kako će da se prikaže. Šta misliš, a?

Rekoh da je logično, ali nije potpuno. Mora da postoji još nešto…

Šta drugo, reče Mitić, taj sto posto ima šnajdera koji ga ispipava, premeće mu jajca po nogavicama, uzima mu meru, specijalno dolazi kod njega… I ne šije jedan sako od 700.000. A pantalone? Mora da se promeni, sreće važne ljude, peni po televizije čitav dan. Nije on nas dvojica… Eno ona plava, Zorana, jel tako beše? I ona ga ima. Fundus. Ceo kombi, priča se, ide za njom svuda gde ide ona, sa fundirane stvari. Tu je i fundirana kozmetičarka, ide i ona da prefarbava Zoranu. Čitala ova moja u Skandalu. Pa Jorgovanka, leb joj se ukiselio. I njen je pozamašan, baš onako, guvernerski. Ne znam, veli Mitić, kako ga smesti u fotelju. Taj njen fundus, mora da se nadima od onol’ku platu.

Komšija Željko, pčelar. Nekadašnji potpredsednik partije koja se ugasila. Prolazi pored nas u šarenoj majici. Na njoj broj 32 i prezime Morientes.

Na fudbal, komšo? – pita Mitić? Rekreacija, kondicija, a?

Ma jok. Idem do bakalnice. Ovo mi je iz sportskog fundusa.

Odakle pa ovaj zna za fundus? – kaže Mitić.

Peščanik.net, 24.08.2020.

Srodni link: Vesna Rakić Vodinelić – Fundus noster*


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)