Treći Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti razvio je poseban zaplet u vezi sa pitanjem rodno zasnovanog nasilja i nasilja prema ženama, u definisanju pojmova, određenju zabrane nasilja, obaveze prijavljivanja, usluga podrške za žrtve, pitanjima prevencije i finansiranja. Nije jasna namera Ministarstva za rad, zapošljavnje, boračka i socijalna pitanja (koje je preuzelo nadležnost za izradu novog zakona od Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost), jer je već kod definisanja pojmova napravljena zbrka, koja je preneta i na sve članove šestog poglavlja koje se odnosi na nasilje.
Bilo bi očekivano da su pojmovi preuzimani, odnosno usaglašavani sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, pre svega sa Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, a da ostale odredbe obuhvate ona pitanja koja nisu regulisana drugim zakonima, a ako ih regulišu drugi zakoni, da su rešenja međusobno usaglašena. Međutim, evidentno je da je ministarstvo prihvatilo neinformisane i pristrasne komentare „poznavalaca“ ove oblasti, vatrenih boraca protiv „rodne ideologije“ i feminističke zavere, branitelja pravoslavnih hrišćanskih vrednosti i tradicije i običaja našeg naroda, potvrđujući da je na istoj vrednosnoj liniji sa njima. Iz Nacrta zakona isključen je pojam „nasilje prema ženama“ (koji postoji u Konvenciji Saveta Evrope) i zamenjen pojmom „nasilje na osnovu pola“, dok je istovremeno zadržan pojam „rodno zasnovano nasilje“.
Učestvujući u javnoj raspravi, Autonomni ženski centar je ukazao da je ponuđena definicija pojma „nasilje na osnovu pola“ ne samo nesaglasna sa prihvaćenim međunarodnim ugovorima već i potpuno nekonzistentna, da ne koristi opštepoznate i nedvosmislene izraze, što ozbiljno odstupa od standarda definisanja pojmova i zakonskog normiranja, ugrožavajući elementarno razumevanje navedenog pojma. U njoj se istovremeno navodi: da je to „kršenje ljudskih prava i oblik diskriminacije prema ženama“, te nije jasno zašto se uvodi pojam pol umesto žena; da označava „sva dela rodno zasnovanog nasilja“, te nije jasno zašto se predlažu dva pojma istog sadržaja; da to može da dovede do „povrede ili patnje za osobe oba pola“, te ostaje pitanje kako su povređeni i zašto pate muškarci zbog nasilja prema ženama; a rečenica da „najzastupljeniji oblik nasilja na osnovu pola jeste nasilje prema ženama“, ne samo da dodaje na već postojeću konfuziju, već ne predstavlja normativnu kategoriju, te joj nije mesto u zakonu.
Međutim, ministarstvo je rešilo da ne poštuje potvrđene međunarodne ugovore i sopstvene zakone, da i pored svih argumenata zadrži pojam „nasilje na osnovu pola“, minimalno korigujući njegovo značenje. To je bilo saglasno predlozima kritičara „rodne ideologije“ i feminističke zavere, kojima nisu smetale nejasne definicije pojmova, već to što se u njima pominju žene. Tvrdili su da to unosi „dodatnu konfuziju u odnosima između polova“, reagujući i pitanjem: „A gde su tu muškarci?“
Obrazlagali su da je nedopustivo da država usvaja zakon „o bilo kakvoj ravnopravnosti, ako se ta ravnopravnost odnosi samo na žene, a ne i na muškarce“. Navode da je „do sada bar glumljena rodna neutralnost“, ali da su predlagači pominjanjem žena otkrili „šta stvarno misle“. Zaključuju da je „jedino ispravan pojam nasilje na osnovu polne pripadnosti ili nasilje na osnovu pola“, i traže dosledno izbacivanje pojma nasilje nad ženama, jer se na taj način dobija „neutralno i u svim slučajevima primenjivo rešenje“. Dakle, bez pominjana spornog termina „rod“, neutralno i simetrično, baš kako je i u realnosti!
Konfuzija koju je uneo predlagač nastavljena je i u poglavlju posvećenom odredbama o nasilju. Suprotno određenju pojmova (gde se navode samo „rodno zasnovano nasilje“ i „nasilje na osnovu pola“), ovo poglavlje nosi naziv „sprečavanje i suzbijanje rodno zasnovanog nasilja, nasilja u porodici i nasilja prema ženama“. Dakle, dva od tri pojma iz naslova poglavlja ne pominju se u određenju pojmova. Pitanje je i da li ovaj Zakon stvarno treba da se bavi sprečavanjem nasilja (jer je to regulisano u bar tri druga zakona). Član koji u naslovu najavljuje zabranu, ni u jednom od tri stava ne sadrži zabranu nasilja. Naprotiv, on ponavlja definicije (što je nepotrebno), navodi da se „ovim zakonom uređuju sprečavanje i suzbijanje nasilja“ (što nije tačno), a ne rešava ni problem relacija između učinilaca i žrtava u porodici i izvan nje. I sledeći član nepotrebno navodi oblike nasilja, što je već sadržano određenjem pojmova.
U članu koji se odnosio na podršku žrtvama nasilja izraženo je nastojanje predlagača da se predvide opšte i specijalizovane usluge (što je saglasno Konvenciji Saveta Evrope). Ipak, iznenađuje da ministarstvo koje u gotovo isto vreme stavlja u javnu raspravu i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti (koji reguliše pitanje usluga), ne prepoznaje kategorije opštih i specijalizovanih usluga u potonjem. Tako iz istog ministarstva izlaze dva međusobno neusaglašena zakonska predloga, pa ne čude i sve druge neusaglašenosti. To se odnosi i na upotrebu pojma žrtva nasilja, koji se, iz razloga znanih samo predlagaču, zamenjuje pojmom „lice koje trpi nasilje“. Ova će terminološka konfuzija svakako stvarati teškoće u primeni Zakona.
Zanimljivo je da uticajnim kritičarim „rodne ideologije“ i feminističke zavere i ovde ne smeta što pojam nije definisan, već to što „nije navedeno kako i pod kojim uslovima se određuje da li je neko žrtva nasilja“ (što nije relevantno), ističući „da se ovde podrazumeva da je neko lice žrtva nasilja samo ako to prijavi“ (što nije tačno). I više od toga, tvrde da „žrtve nasilja uživaju sva moguća prava i zaštitu“, te je teško ne pitati se – gde žive ovi ljudi? Smatraju da obaveza prijavljivanja nasilja predstavlja „još jedan nejasan stav koji podstiče ljude da prijavljuju jedni druge, što se može vrlo lako zloupotrebiti“. Čak i u članu koji se odnosi na prevenciju vide mogućnost zloupotrebe, te predlažu dopunu kojom bi se ona zabranila (šta god da to znači). Neki u prevenciji vide i nameru predlagača da se stvore „nova radna mesta za socijalne radnike, psihologe i edukaciju u oblasti rodne ideologije, sve pod okriljem države“, što predstavlja „nepotrebno opterećivanje budžeta“, tako da će se sredstva, umesto izdvajanja za „mnogo hitnije namene, izdvajati za rodnu ravnopravnost“.
Sve ovo jasno ukazuje na pozadinu obrazloženja i motivaciju kritičara „rodne ideologije“ i feminističke zavere (sasvim sličnu argumentima nasilnika), ali iznenađuje (ili možda ne) uticaj koji ostvaruju na nadležno ministarstvo i na državnu politiku. Srećom, zaštita žena od nasilja neće zavisiti od određenja u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti jer je regulisana drugim zakonima. Ipak, navedena retorika, a još više sklonost nadležnog ministarstva da je prihvati, treba da bude prvi signal jednog šireg i opsežnijeg nastojanja umanjivanja i revidiranja teško dostignutih prava žena, posebno u vezi sa zaštitom od muškog nasilja.
Autorka je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra.
Peščanik.net, 24.08.2018.
Srodni linkovi:
Tanja Ignjatović: Rađanje – DA, reproduktivna i seksualna prava – NE
Tanja Ignjatović: Pitanje svih pitanja – rod ili pol
FEMINIZAM