Foto: Predrag Trokicić
Napad ekstremnih organizacija i pojedinaca s religijskim uverenjima na Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti bio je izrazito oštar, ali i uspešan, a u vezi sa članom koji se odnosi na rađanje, reproduktivna i seksualna prava žena. Pored ponavljanja da se koncept „rodne ravnopravnosti“ zasniva na teoriji i ideologiji o rodnom identitetu, za razliku od koncepta „ravnopravnost polova“, koji „ne sadrži upliv teorija i ideologija“, ključna argumentacija ove grupacije se zasnivala na ugroženosti njihovih prava.
Navode da se radi o nametanju vrednosti direktno suprostavljenih verskim hrišćanskim uverenjima građana Srbije, te o „filozofskom uverenju koje se direktno kosi sa hrišćanskom naukom o postojanju muškog i ženskog pola“. Jedinstveni su u stavu da zakonodavac uvođenjem seksualnog obrazovanja u škole na svim nivoima nameće deci (bez izuzetka) sadržaje iz oblasti seksualnog obrazovanja, kontracepcije i planiranja rađanja, suprotne verskim i filozofskim uverenjima roditelja dece, pozivajući se na ustavom zagarantovano pravo roditelja i zakonskih staralaca, kao i na presude Evropskog suda za ljudska prava.
Zahtevaju izbacivanje odredbi o seksualnom obrazovanju, kontracepciji i planiranju rađanja i zbog toga što se, kako tvrde, na taj način u sadržaj kurikuluma unose „sekularno-liberalna promocija maloletničkog seksa, seksa punoletnih osoba izvan bračne zajednice, homoseksualni i biseksualni odnosi, oralni, analini i grupni seks (ako se ispunjava uslov ‘dobrovoljne saglasnosti’), kao i pravo na abortus i upotrebu ‘abortivne kontracepcije’“ (što navodno potvrđuju iskustva iz SAD-a i evropskih država). Ističu da su navedene stvari suprotne pravoslavnim hrišćanskim uverenjima o „svetinji života, braka i polnosti, kao i hrišćanskim učenjima o polovima“, i upućuju predlagača Nacrta zakona na „najeminentnije tekstove pravoslavnih učitelja“. Ne pominju, međutim, da pravoslavno sveštenstvo, uz svu posvećenost hrišćanskim vrednostima i učenjima, neće da se obračuna, prvo u svojim redovima, sa pedofilijom i nasiljem.
Pozivajući se na presude Evropskog suda za ljudska prava o zaštiti verske manjine od nametanja stavova verske većine, na tumačenje tog suda da sekularizam „ima status verskog/filozofskog uverenja, podjednako validnog kao i neko drugo versko uverenje“, kao i na slučajeve u kojima se uvažava pravo roditelja da vaspitavaju decu u skladu sa svojim moralnim i verskim uverenjima, prete da će, ako bude izglasan Zakon sa predloženim sadržajem, pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti, te da će biti prinuđeni „da zaštitu svojih ljudskih prava potraže kod Evropskog suda za ljudska prava“.
Ovo je dobro poznata i globalno prisutna retorika i strategija pobornika „prirodnog poretka“, izložena u dokumentu „Agenda za Evropu“, a usmerena na ukidanje postojećih i uspostavljanje novih zakona i politika koje se odnose na brak i porodicu (isključivost bračne zajednice muškarca i žene, neprihvatljivost lakog razvoda, primarna prokreativna uloga porodice, zabrana veštačke kontracepcije) i pravo „na život“ (zabrana abortusa, isključujući svaki razlog, sankcionisanje svih osoba uključenih u njegovo izvršenje, protiv medicinski potpomognute oplodnje i prenatalne dijagnostike itd.). U strateškom smislu ova mreža organizacija se rukovodi geslom „tražimo ekstremno“, isticanjem svojih uverenja kao prava, predstavljanjem sebe kao žrtve diktata sekularista, specifičnom interpretacijom ključnih koncepata ljudskih prava, navođenjem nepotvrđenih podataka kao činjenica ili „činjenica“ bez izvora, uspostavljanjem veza sa uticajnim konzervativnim i krajnje desnim političarima, i na druge načine koji obezbeđuju uticaj. Potpuno istu retoriku i strategiju koristi i grupa ekstremnih pravoslavno hrišćanskih organizacija i pojedinaca u komentarima Nacrta zakona.
Za njih je u vezi sa ovom temom odgovarajuće jedino da nadležna ministarstva i ustanove obezbede „da sve žene i muškarci, kao i devojčice i dečaci, pod jednakim uslovima imaju pravo na pristup lako dostupnim informacijama, koje se odnose na polnost, rađanje, bračni i porodični život, kao i na uzajamno poštovanje žena i muškaraca u svim oblastima međuljudskih odnosa“.
I država je kapitulirala pred grupom ekstremnih pravoslavno hrišćanskih organizacija i pojedinaca, prihvatajući u potpunosti njihov predlog. Dakle, izbrisana je formulacija o pravu na pristup lako dostupnom obrazovanju i uslugama koje se odnose na seksualnost, kontracepciju i planiranje rađanja.
Bez sumnje, država, oličena u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je nadležno za izradu novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, potvrđuje da o ovom pitanju ima isti stav kao i grupa ekstremnih pravoslavno hrišćanskih organizacija i pojedinaca. To otvara mnoga pitanja, među kojima je i to od kakvog je značaja član o zaštiti stečenih prava koji postoji i u ovom Nacrtu zakona. U njemu se eksplicitno navodi da se odredbe ovog zakona ne mogu tumačiti niti primenjivati na način kojim se ukidaju ili ograničavaju prava koja su utvrđena drugim propisima, niti se može umanjiti dostignuti nivo ljudskih prava iz opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Međutim, predlagač Nacrta zakona upravo to čini ukidajući i umanjujući odredbe o seksualnim i reproduktivnim pravima žena.
Podsetim se, Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju dikriminacije žena preporučio je Srbiji (2013) da u oblasti zdravlja smanji korišćenje abortusa kao metode kontracepcije povećanjem informisanosti i pristupa savremenim oblicima kontracepcije koji bi bili uključeni u pozitivne liste lekova, te da obezbedi da abortus ostane dostupan, kao što jeste u ovom trenutku, i zakonski i finansijski, i da razmotri uključivanje troškova za abortus u sistem zdravstvenog osiguranja (para. 33, d). U oblasti obrazovanja državi je preporučeno da uvede obrazovanje o seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima, u skladu sa uzrastom, uključujući i pitanja rodnih odnosa i odgovornog seksualnog ponašanja, u nastavne planove i programe na svim nivoima obrazovnog sistema (para. 29, c).
U svom dobro poznatom maniru da izbegne direktne, jasne i precizne odgovore o aktivnostima kojima ispunjava obaveze, Srbija je u svom Četvrtom periodičnom izveštaju Komitetu ponudila šture informacije o realizaciji preporuka, pominjući ih tek u četiri paragrafa.
U vezi sa zdravstvenom zaštitom žena, samo u jednom paragrafu (181) sadržana je informacija o tome da je Ministarstvo zdravlja oformilo radnu grupu koja je pripremila Nacrt nacionalnog programa za očuvanje i unapređenje seksualnog i reproduktivnog zdravlja i prava, čije usvajanje je planirano do kraja 2017. godine. Navodi se i da uključivanje troškova abortusa u sistem zdravstvenog osiguranja zahteva multisektorski pristup, pre svega učešće Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Jasno je da ovo nije potpun odgovor na preporuku Komiteta UN-a.
U delu o edukaciji o seksualnom i reproduktivnom zdravlju država dostavlja neprecizne informacije u tri paragrafa (147, 148 i 150). Navodi da su u srednjoškolskom obrazovanju definisane međupredmetne kompetencije koje podrazumevaju osposobljenost učenika da razumeju značaj zaštite reproduktivnog zdravlja, odnosno obavezu nastavnika da o tome podučavaju učenike. Pominje se realizacija predmeta Zdravstveno vaspitanje kao fakultativne aktivnosti u srednjim školama, kao i projektno realizovanje fakultativnog predmeta Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju u Vojvodini, koji se „poslednjih godina sprovodi u oko sto škola“. I ovde nedostaju precizni podaci o sadržaju obuke i obuhvatu učenika.
Ne čudi što je Komitet Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena tražio dopunu izveštaja odgovorima na dodatna pitanja, i to u vezi sa:
– merama za suzbijanje stereotipa – traženo je da se dostave podaci o uticaju nacionalne kampanje za podsticanje stope nataliteta, koja je podržana od strane verskih lidera, na ukupnu percepciju tradicionalnih uloga žena i devojaka u porodici i društvu, posebno u odnosu na reproduktivnu ulogu;
– kvalitetom seksualnog i reproduktivnog zdravlja – tražene su informacije o roku za usvajanje pominjanog programa; da se navedu preduzeti koraci da se poboljša kvalitet savetovališta za žene i devojke o seksualnom i reproduktivnom zdravlju; o merama da se poboljša pristup savremenim kontraceptivnim metodama, uključujući pokrivanje troškova državnim zdravstvenim osiguranjem; o merama da se unapredi pristup zdravstvenoj zaštiti lezbejki, biseksualnih, transdžender i interseksualnih osoba, posebno pristup planiranju porodice i veštačkoj oplodnji;
– pravom žena i devojaka na obrazovanje – postavljeno je pitanje da li je obučavanje nastavnika rodno osetljivo, da li su pregledani školski programi i sa kojim rezultatima, da li nastavni materijali na svim nivoima obrazovanja promovišu prava žena, rodnu ravnopravnost i nenasilnu muškost; i koje mere podrške postoje za devojke koje se udaju pre 18. godine.
Ostaje da se vidi kakve će informacije Srbija dostaviti, ali pristajanjem na redukciju zakonskih određenja o seksualnim i reproduktivnim pravima i zdravlju žena, država potvrđuje ne samo da se ovom temom nije bavila u skladu sa preuzetim međunarodnim obavezma, već da to i ne namerava, što je suprotno i u međuvremenu usvojenom Nacionalnom programu očuvanja i unapređenja seksualnog i reproduktivnog zdravlja građana Republike Srbije.
Da podsetim državu, koja namerno zaboravlja odredbe prihvaćenih međunarodnih standarda i mehanizama, da one obuhvataju najmanje pet ključnih aspekata:
– sveobuhvatnu seksualnu edukaciju saglasnu konceptu ljudskih prava, kao obavezni deo redovnih školskih programa, bez omogućavanja roditeljima da isključe decu iz ove obuke zbog svojih verskih ubeđenja, uključujući garantovanje dostupnih i tačnih informacija (zasnovanih na naučnim podacima) i uzdržavanje od bilo kakve cenzure informacija;
– dostupnu i pristupačnu savremenu kontracepciju, što je od kritičnog značaja za ostvarivanje prava žena, garantovanje izbora, mogućnost korišćenja odgovarajućih sredstava, pristup hitnoj kontracepciji, i bez zahteva za saglasnost treće strane, besplatno, odnosno da su troškovi kontracepcije pokriveni osnovnim zdravstvenim osiguranjem;
– siguran i zakonit pristup abortusu, bez opstrukcije pristupa kvalitetnoj usluzi, bez finansijskih barijera, obaveznog perioda čekanja na intervenciju ili zahteva za obaveznim savetodavnim razgovorima, bez restrikcija koje dolaze od različitih autoriteta i bez kažnjavanja za izvođenje legalnih abortusa, uz poštovanje standarda koje je postavila Svetska zdravstvena organizacija;
– odbijanje zdravstvenih radnika da izvrše siguran i legalna abortus ne sme da ugrozi pravo žene, a država ima obavezu da ograniči manifestacije uverenja i religije kada štete pravu drugih, a ako u zakonu postoji pravo odbijanja, država je dužna da obezbedi efektivni sistem upućivanja na uslugu, uključujući hitnu intervenciju, koja je dostupna;
– poštovanje prava žena na rađanje i garantovanje pristupa kvalitetnoj zaštiti majki, za sve žene, slobodno od svih vrsta diskriminacije, što isključuje odbijanje usluge, komplikovane, štetne ili prisilne procedure, tako da se smanje smrtnost i oboljenja majki i novorođenčadi.
Zbog svega navedenog, nužno je hitno ukazati na nameru nadležnog ministarstva da uskrati i umanji već dostignuta prava žena, i intenzivirati aktivnosti usmerene na državne i relevantne međunarodne činioce, u čemu, nadam se, ženske organizacije neće ostati usamljene.
Autorka je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra.
Peščanik.net, 27.08.2018.
Srodni linkovi:
Tanja Ignjatović – Gde su tu muškarci?
Tanja Ignjatović: Pitanje svih pitanja – rod ili pol
FEMINIZAM