Generalni sekretar zbori

Po snazi otrova u izjavama u Vučićevoj kamarili po mnogo čemu se izdvaja Nikola Selaković, predsednikov generalni sekretar. On se uglavnom izražava odmerenim i smirenim tonom, o „nacionalno bitnim“ temama i istorijskim sadržajima kojima, doduše, prilazi sa idejnom osnovom kojoj ni neki čuveni a neslavni nepomenici iz prošlosti, sličnog ideološkog svetonazora, ne bi imali previše da zamere. U najnovijoj manifestaciji, prilikom otvaranja spomenika pobedi u Prvom svetskom ratu u Užicu, to je izgledalo manje opako nego inače, ali opet, neizostavno, garnirano šovenskom pakošću: „Ovo je spomenik našoj velikoj pobedi. Srbija se tom pobedom, za razliku od nekih drugih ponosi, kao i time što danas ravnopravno, uzdignutog čela i puni uvažavanja razgovaramo sa onima sa kojima su naši pradedovi vojevali, jer danas iz nas mnogo više govori razum, staloženost i činjenica da smo iz tih teških i burnih, ali slavnih dana naše prošlosti, kao narod nešto naučili…“

Ovo je gotovo besprekoran sažetak čitavog naprednjačkog svetonazora, udžbenički primer ritualnog novogovora, sastavljenog iz patriotsko-šalabajzerskih mantri. U naizgled suvoparnom, prigodnom i gotovo činovničkom obraćanju Nikole Selakovića, prisutni su svi elementi koji treba da budu sadržani u nastupu naprednjačkog opsenara-udarnika. Dakle, govornik oseća potrebu da pred spomenikom u Užicu prenese svojim slušaocima ne samo poruku o značaju pobede i o spomeniku, nego i da podseti na „neke druge“, koji se za razliku od Srbije ne ponose. Ko su ti drugi? Selaković, kao i svaki ovdašnji ekstrem, deli opsesivnu netrpeljivost prema Crnoj Gori i Hrvatskoj. Upravo to nam otkriva otrovna polurečenica-strelica – „za razliku od nekih drugih“ – upućena na neku od te dve, a možebiti i na obe adrese (jer je nemoguće da Selaković ne zna da je i Hrvatska imala svoje pobednike-učesnike u ratu na strani Srbije i sila Antante kojima se, kako generalni sekretar možebiti nalazi, Hrvatska ne ponosi). Čemu drugom, osim razgornjavanju netrpeljivosti, ta polurečenica-ukoljica uopšte služi? (Usput govoreći, komično je koliko je sokačko nadgornjavanje sa istim takvim lajavcima na drugim stranama praćeno gotovo ritualnim uveravanjima kako „nas oni ne zanimaju“ i kako „jedino želimo da nas ostave na miru“: baš toliko se ne bavimo „njima“ da ih, i ne pominjući ih, pominjemo uvek kada se može napraviti makar i najmanja insinuacija ma i minimalno štetna za međusobne odnose. Samo neka se tenzija održava!)

To je bilo o ponosu iz prošlosti, ali vizija Srbije iz naduvane uobrazilje vladajućeg političkog klana podrazumeva i ponos zbog njene trenutne globalne pozicije i poštovanja koje tobože Srbija danas uživa, razgovarajući sa svojim sagovornicima „uzdignutog čela“. Teško da ikoga razumnog treba uveravati da bi ovde najprimereniji bila poznata narodna izreka o ono dvoje antipoda od kojih se jedan ponosi, a drugi, iz istog razloga, stidi. Međutim, ovo isticanje nekakvog posebnog uvažavanja Srbije u međunarodnim odnosima postalo je još jedna nezaobilazna mantra ritualnog rečitativa propagandne liturgije, namenjene kompleksaškom bildovanju nacionalne uobraženosti. Zato se i ta mantra mora negde udenuti, u svakoj prilici i neprilici, ne bi li se besomučnim ponavljanjem jedne takve budalaštine ona nekako zapatila. Kao i u slučaju svih drugih opsenarskih koještarija, stvarnost je upravo sasvim suprotna, a puna simbolika te stvarnosti sadržana je, na primer, u čuvenoj epizodi Ešton-Nikolić, u kojoj nekakva britanska baronesa nije znala ni kako predsednik Srbije izgleda. Pa pridržavanje Putinovog mantila, spavanje na patosu u Briselu, pokisle izjave za medije ispred stražnjeg ulaza u Belu kuću… Manifestacijama poštovanja i razloga za „uzdignuto čelo“ nikad kraja!

Ironično je, doduše, da je Selaković izjavio da ovdašnji vlastodršci razgovaraju sa negdašnjim pradedovskim neprijateljima, misleći, naravno, pre svega na Nemačku – „puni uvažavanja“. „Puni uvažavanja“, u ovakvoj konstrukciji kako je izrečena, nedvosmisleno označava samo „našu“ poziciju: „mi“ smo, dakle, „puni uvažavanja“. Ovako formulisana misao nikako ne podrazumeva obostranost, što bi Selaković zapravo želeo da kaže. Ali to, uostalom, i nije od značaja u vremenu u kojem izrečeno više ne obavezuje, u kojem su slušaoci preparirani upornim ispiranjem mozga za prijem misaonog korova i posve ogoljenog BS-a¹ kao duboke državničke mudrosti.

Nije nevažno ni to što je, iz perspektive Selakovića, „pradedovsko vojevanje“ karakterisao deficit racionalnosti u postupcima, dok, nasuprot njima, „danas iz nas (vlasti i njoj bliskih klijenata – prim. S. M.) mnogo više govori razum i staloženost“, iz čega treba da zaključimo da su perjanice naprednjačkog režima otelovljenja i jednog i drugog (razuma i staloženosti), da su oni najbolje što smo mogli da dobijemo kao rezultat „naučene istorijske lekcije“? Ovde Selaković nedvosmisleno aludira na trenutnu „nacionalnu politiku“ koja po načelu „šut sa rogatim ne može“ izbegava konfrontaciju sa velikim silama (što „pradedovima“ nije pošlo za rukom), istovremeno ljubomorno čuvajući svaki konstitutivni činilac nacionalističke tirade o velikoj zaveri Zapada i njegovih regionalnih saradnika protiv Srbije.

U čemu se dakle sastoji novostečeni razum koji „mnogo više govori“ iz Vučića ili Vulina, nego iz, na primer, Nikole Pašića? Otprilike u ovome: Srbija je nedužna, svi drugi su krivi, ali su mnogo jaki (ili imaju jake zaštitnike), pa mi zato moramo da budemo kooperativni, a ne ratoborni kao nekada, ali ćemo zato sluđivati i galvanizovati ovo omađijano pleme za neku buduću osvetu – već kada dođe vreme… To je sva državnička mudrost vladajuće političke klase.

Otkriveni spomenik trebalo je da se zove Velika Srbija. Zvaće se zvanično Pobednica, ali duh iz boce je prvobitnim nazivom pušten – u medijima se spomenik gdešto i dalje tako i naziva. I ova situacija verno reflektuje to poigravanje, igru žmurke i sa istorijom i sa budućnošću, politiku ako prođe – prođe. Šta je sve do sada prošlo i šta prolazi na sažet način sadržano je upravo u kratkoj izjavi koja je ovde opširno komentarisana. Kada u tako kratku formu jedne izjave za medije može da se smesti toliko besmislica onda to samo znači da je i govornik svestan da je društvo ne samo u potpunosti preparirano za njihovo slepo prihvatanje, već i da su te besmislice dosegle stupanj podrazumevanosti, koju efikasno izražava čak i nekoliko nesuvislih naznaka, polurečenica, golih tvrdnji. Štaviše, jezičke formulacije mogu objektivno značiti čak i suprotno od onoga što govornik želi da kaže, pa opet bez ikakve bojazni da govornik bude „pogrešno“ shvaćen.

Peščanik.net, 06.11.2018.

1. O veštini BS-a (bullshita) videti ovde i ovde.