Više sam volio da me pogodi granata nego da od mene prave genocid.
(jedan svedok pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju)
Citirani prostosrdačni učesnik rata za spas i interese svoje nacije nije usamljen u verovanju da oznaka „genocid“ ima neka magijska svojstva, kobna ne samo za njega nego i za grupu kojoj pripada. Kao što smo opet videli ovih dana, njemu se pridružuju obrazovani, ili bar formalno obrazovani, analitičari i pravnici. Ne mislim na one koji jednostavno tvrde da se nešto uopšte nije desilo (npr. usmrćenje velikog broja ljudi u Srebrenici) ili da nikada nije ni postojalo (npr. logori smrti u Aušvicu i Birkenauu), već na one koji se svim silama upinju da prekvalifikuju zločin, čije postojanje – makar u umanjenom obliku – prihvataju. Jeste, kažu jedni, za nekoliko dana ubijeno je nekoliko hiljada muslimana, ali među njima nije bilo žena i dece. Ako je i bilo dece, nosila su pušku pa se decom nisu mogla nazvati. Ili: nisu to bili civili nego zarobljeni vojnici – doduše, tačno je da se prema pravilima svake moderne vojske ratni zarobljenik ne sme streljati, ali ubijanje zarobljenika, ako ga je i bilo, nije genocid – to je „običan“ ratni zločin. Drugim rečima, neka bude – baš kad mora – zločin, najstrašniji zločin, monstruozni zločin – ali samo ne genocid!
Paničan strah od „genocidnosti“
„Naučni“ poricatelji genocida su – s velikom merom intelektualnog nepoštenja – proneli tezu da se priznanjem kako su neki pojedinac ili grupa izvršili delo genocida ljaga s neposrednog izvršioca prenosi na celi narod, pa njegova nacija tako postaje „genocidna“. Ova učena dosetka prenosi se onda na prosečne ljude, koji su s pravom zabrinuti za svoj nacionalni „identitet“, zbog toga što im preti da bez ikakve lične krivice nose žig nekakve nasledne izopačenosti. Međutim, koliko je potpisanome poznato, nijednu naciju niko ozbiljan nigde nije oglasio za „genocidnu“. Čak ni nemačku naciju, čiji su vođi, oficiri, činovnici i vojnici učestvovali u Holokaustu, masovnom uništavanju Jevreja, koje svi označavaju kao genocid i čije postojanje poriče tek nekoliko ludaka u Evropi, SAD i arapskom svetu. Najdalje je možda u pripisivanju kolektivne odgovornosti Nemcima otišao Daniel Goldhagen u svojoj knjizi Hitlerovi dobrovoljni dželati- obični Nemci i Holokaust, mada je kod njega više reč o autoritarnosti, kukavičluku i predrasudama mnogih ljudi u diktaturama. Ceo taj magični paradoks dobro je predstavio Boško Jakšić pitanjem da li se zamenom izraza „genocid“ rečju „zločin“ u skupštinskoj rezoluciji o Srebrenici srpski narod od „genocidnog“ preimenuje u „zločinački“!
Šta je u korenu magijskih osobina genocida?
Rafael Lemkin i pokolj Asiraca
Reč „genocid“ nije postojala sve do pred kraj Drugog svetskog rata. Nju je skovao Rafael Lemkin (1900 – 1959) po uzoru na homicid, jedan od sinonima za ubistvo, gde se homo (čovek) zamenjuje sa genus (rod, vrsta). Lemkin je bio Jevrejin rođen u Rusiji, ali je delovao u Poljskoj kao njen državljanin i kao ugledan pravnik, advokat i državni tužilac. Za razliku od mnogih članova svoje porodice uspeo je da 1940. izbegne nacističke pogrome i utekne u Švedsku pa u SAD, gde je 1944. objavio knjigu Nacistička vlast u okupiranoj Evropi; u njoj se ovaj neologizam prvi put pojavljuje.
Mnoge će iznenaditi to što autorova glavna inspiracija nije bio Holokaust. Bio je to pokolj Asiraca u Sumailu u Iraku 1933. godine. Lemkinova pažnja se odmah prenela na drugi tada dobro poznati pokušaj uništenja čitavog jednog naroda, na masovnu likvidaciju Jermena u Otomanskoj imperiji od 1915. do 1917. godine. Lemkin se obraćao Pravnom savetu Društva naroda s predlogom da se masovno proganjanje ljudi samo zato što pripadaju nekoj rasnoj, verskoj ili nacionalnoj grupi okvalifikuje kao zločin varvarizma i inkriminiše međunarodnim ugovorom. Ovaj je predlog propao jer se nikome politički nije dopadao, pa ni poljskoj vladi, koja je Lemkina smenila.
Definicija genocida kao krivičnog dela
„Genocid“ je brzo postao oznaka za krivično delo. Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida prihvatila je Generalna skupština UN 9. decembra 1948; pošto ju je ratifikovao potreban broj država (među kojima i Jugoslavija) stupila je na snagu početkom 1951. godine. Prema ovom međunarodnom ugovoru, za postojanje genocida bitno je da je delo izvršeno „u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve“, a to delo može biti „ubistvo članova grupe, teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe, namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja, mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe“ i „prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.“ (čl. II). Kažnjivi su sâmo delo genocida, planiranje njegovog izvršenja, neposredno i javno podsticanje na genocid, pokušaj i saučesništvo (čl. III). „Lica koja učine delo genocida ili neko drugo delo navedeno u članu III, biće kažnjena bez obzira da li upravljaju državom, obavljaju funkcije ili su obični pojedinci” (čl. IV).
Teorijski, ali vrlo teorijski, ovo se delo može izvršiti i ubistvom jednog jedinog ljudskog bića, ako se ispostavi da je postojala namera da se uništi grupa kojoj pripada. Recimo, ako bi neko rešio da ubistvom jednoga Pueblo Indijanca učini prvi korak u sprovođenju plana da istrebi sve takve Indijance, izvršio bi krivično delo genocida. To se, naravno, ne bi desilo u praksi jer bi izvršilac, umesto u zatvor, bio poslat u mentalnu instituciju. Dokazivanje namere, kao što sve sudije znaju, teško je ako u ponašanju okrivljenog nema nekoga sistema, koji se između ostalog ogleda u broju žrtava.
Pravno, istorijsko, društveno i figurativno značenje
Jedan od razloga za magičnu auru reči „genocid“ je u tome što ona ne označava samo delo pravno opisano kao zločin, nego dobija i šire značenje. Lemkinova kovanica dočekana je kao oznaka za sve postupke koji liče na opis iz Konvencije ili na masovna uništavanja pripadnika jedne grupe, od kojih su neka uostalom i inspirisala Lemkina pre Drugog svetskog rata. Tako se oznaka proširila i na ono što u potpunosti ne odgovara opisu iz Konvencije. Što je važno, i na sva ranija zlodela, na koje se Konvencija u skladu s načelima krivičnog prava (nullum crimen sine lege) ne može primeniti. Ova se pojava može posmatrati na manje drastičnim primerima: nije sve ono što obično nazivamo „krađom“ isto što i istoimeno delo iz krivičnog zakonika, niti je svaka „prevara“ krivično delo. Kada su se, „retroaktivno“, posle 1948, neki slični događaji počeli označavati kao „genocid“ u običnom, stručnom ili književnom govoru, jer je to bila reč na koju se dugo čekalo, nije se moglo više ići pred sud i utvrditi je li to oznaka za krivično delo ili figurativan govor, pa je to one koji su se osetili povezanim ili bliskim sa izvršiocima počelo teško da pogađa, kao što i današnje Turke vređa kada se likvidacija Jermena tokom Prvog svetskog rata naziva genocidom, pa traže neki blaži, podnošljiviji izraz, ili kao što se hrvatski nacionalisti trude da umanje broj žrtava u Jasenovcu ne bi li skinuli breme „genocidnosti“ sa svog naroda. Ako je reč o genocidu, nadležni sud može da kaže da su neka činjenja predstavljala „genocid u smislu Međunarodne konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“ ili u smislu „Krivičnog zakona SRJ“ ali ne i da ih oduvek i za navek nazove genocidom u širem, figurativnom, pesničkom ili drugom smislu. Ustaški napor da se istrebe Srbi u Hrvatskoj ostaje pak genocid, iako se o njemu više ne može voditi rasprava pred sudom.
I zaista „genocid“ je stari pratilac istorije čovečanstva. Tukidid svedoči da su, čak u prosvećenoj antičkoj Grčkoj, pobednici, pošto bi zauzeli grad, ubijali sve muškarce a žene i decu pretvarali u roblje. Bartolome de las Kasas je u XVI veku šokirao svet svojim Najkraćim opisom uništenja Indije u kome govori o postupcima španskih konkvistadora u Latinskoj Americi prema urođenicima, koji bi se danas nazvali genocidom. Mora se, dakle, shvatiti da je genocid, kao i mnoge druge reči, vezan za istorijski kontekst. Reč nije bila ni ružna ni potrebna kada se takvi postupci nisu osuđivali. Mnogi su narodi, inače, nekada bili „genocidni“.
U suprotnom smeru idu nastojanja da se uobičajen pojam genocida svede samo na Holokaust, na pokušaj istrebljenja Jevreja, i da se veže samo za Nemce. Otuda se i kod nas sve sličnosti, pa i najbeznačajnije, ponašanja nekih Srba s nacističkim primaju s tolikim negodovanjem. Verovatno je i odbijanje da se pojmi zločin u Srebrenici 1995. plod potrebe da se ovo sistematsko streljanje, zakopavanje, premeštanje i prikrivanje žrtava uz angažovanje mnogih izvršilaca, prevoznih sredstava i ostale tehnike „očisti“ od svake sličnosti s nekim postupcima nemačke vojske i proglasi za prost ratni zločin, motivisan osvetom, besom i mržnjom prema neprijatelju.
Ono što se čini za
Svakome je teško da prizna da su pripadnici njegovog naroda izvršili zločin velikih razmera. Pa ipak, i to se dešava: ljudi prihvataju da su neki njihovi sunarodnici izuzeci u odnosu na razne dobre narodne osobine i tradicije, da su, drugim rečima, manjina. Zašto je to skoro nemoguće kada je u pitanju genocid? Verovatno zato što izgleda da počinioci nisu delovali u ličnom interesu već za neko perverzno narodno dobro. Veruje se da oni nisu hteli da pljačkaju, da siluju, već da zauvek uklone pretnju, oličenu u tuđoj, večito neprijateljskoj i zlonamernoj grupi, da oslobode prostor za svoj narod i liše ga permanentne opasnosti. Genocidlije su, misli se, možda surove, grube i nemilosrdne ali su na neki način nesebične jer samo „rade za svoj narod“. Iako se ne razumeju u svetsku politiku, međunarodne odnose i međunarodno pravo i ne shvataju da se tako ne može ući u Evropsku uniju, moramo, kažu, da ih razumemo, bar malo. Na narodne uši strah od proglašenja „genocidnom nacijom“ lepo se prima.
Još jedan pokazatelj neurotičnosti i traume vezanih za genocid odnosi se i na posledice koje danas nastaju za izvršioca. Naime, otkada je ukinuta smrtna kazna, sankcija za izvršenje genocida ista je kao i za svako drugo teško krivično delo: ne samo za ratni zločin već i za „obični“ kriminal, kao što je npr. ubistvo. Takve kvalifikacije i kazne se, kada su u pitanju sunarodnici, lakše prihvataju. Neposredni učinilac neće gore proći zato što mu se na teret stavlja zločin genocida a ne neki drugi. Dakle, odbijanje svake optužbe za genocid nije nadahnuto pomoći optuženom sunarodniku nego strahom da se krivica volšebno ne prenese na celu naciju, na sve „korisnike“ njegovog dela.
Sve ovo, naravno, važi i u suprotnom pravcu: vođama i ideolozima rivalske nacije nije stalo da se izvršilac privede pravdi i kazni već da se genocidnom etiketom njegova krivica prenese na sve njegove sunarodnike i saplemenike. U to će lako ubediti i mnoge srodnike žrtava.
S genocidom se stiže do kolektivne krivice i Međunarodnog suda
Pometnji doprinosi i to što je genocid jedino krivično delo za koje može biti odgovorna i država. Prema čl. IX Konvencije o genocidu, „sporovi između strana ugovornica u pogledu tumačenja, primene i izvršenja ove Konvencije, podrazumevajući tu i sporove koji se odnose na odgovornost neke države za genocid … biće izneseni pred Međunarodni sud pravde, na traženje jedne od strana u sporu.“ Država ne može pretrpeti krivične sankcije, ali će biti odgovorna za štetu. Kako je optužba za genocid jedini način da se uđe u nadležnost Međunarodnog suda pravde, pred koji se mogu izvesti samo države, i to uz njihov pristanak, pokretanje ovakvog postupka je za tužioca vrlo privlačno. Bosna i Hercegovina je tako postigla da se Sud oglasi nadležnim za njenu tužbu proti SR Jugoslavije još 1993 – pre Srebrenice, zbog koje je ishod konačno bio (minimalno) nepovoljan po SRJ i njenog pravosledbenika Srbiju. Hrvatska je pak, da bi se domogla nadležnosti tog suda i postigla neke druge rezultate, svesna da dela koje bi odgovaralo opisu genocida nije bilo i da tako nije presudio nijedan sud – pa ni hrvatski – tužila SRJ zbog odgovornosti za genocid. Srbija je nedavno uzvratila protivtužbom, iako i njena vlada savršeno dobro zna da nijedno delo u Hrvatskoj izvršeno protiv Srba ili srpskih državljana posle 1951 – kada je stupila na snagu Konvencija o genocidu – niko, pa ni srpski sud, nije okvalifikovao kao genocid. Svesne bezizglednosti tužbi obe strane se, nadajmo se, spremaju da od njih odustanu.
Naučna rasprava u policijskoj stanici
Tako je možda jasnija neurotična reakcija na jedan jedini grafit koji je grupa mladih ljudi otvoreno i ne krijući se napisala ispred Doma Narodne skupštine. On je glasio: „ta teška strana reč genocid“ i odnosio se na žestok otpor mnogih narodnih poslanika da se u rezoluciji o Srebrenici pomene zločin pod tim imenom. Pisci grafita nisu opomenuti ili pozvani da se izjasne pred sudijom za prekršaje, već su šest sati držani u policiji, gde su im policajci, i sami u strahu od genocidne stigme, držali patriotska pravna i politička predavanja. Za to vreme Beograd je prepun grafita i drugih „instalacija“ u kojima se veličaju optuženici za međunarodne zločine („Bulevar Ratka Mladića“), gde se otvoreno poziva na nepoštovanje presuda domaćih sudova („Pravda za Uroša“), slave organizacije čiju zabranu predlaže javni tužilac („1389“) i poziva na nečiju smrt (najčešće „Šiptara“ i „pedera“). Ona jedna parola pred Skupštinom odmah je obrisana. Tačno, taj prostor ima simbolični značaj pa je to razumljivo, ali je isto tako tačno da brisanje grafita krajnje desnice i neofašista ide vrlo sporo i da se često prepušta aktivistima – dobrovoljcima. Strah od genocidnosti prekriva trotoare i zidove.
O Vaskrsu 2010.
Peščanik.net, 06.04.2010.
HOLOKAUSTSREBRENICA