Glas ruševine

Više puta je policajni ministar Ivica Dačić bio na ovom mestu. I to ne samo kao junak mojih tekstova: čovek je naprosto tema, pre svega kao žrtva ili model neopisivog vlastoljublja. Za položaj na kome jeste, ili za bilo koji drugi, ili za onoga koji mu te počasti udeljuje – spreman je da istrpi sve.

Smešten je u telo hedoniste i vokalnog soliste dvora, često je bio uspešni jeftini zabavljač za gospodara i njegove goste. Njegova estradna hrabrost ili sklonost poniženju, pomogli su mu da slobodno drži mikrofon i zavija, iako ništa ne zna o pevanju. Iza takve pojave dolazi prvi operativac državnog terora. Lomovi kostiju, prebijanja, ulični juriši na građane i bojni otrovi – njegovi su.

Možda bi ova ocena bila vremenom ublažena, da se Dačić ponovo nije raspukao izjavom koja može da ima nekoliko opakih nagoveštaja. Povodom samoubistva policajca Vasilija Lalovića, Dačić je rekao: „Lalovićev čin je plod brutalnih lažnih optužbi i napada blokadera i opozicionih partija na njega i njegovu porodicu. Nije izdržao. Iza njega je ostalo troje dece i supruga…“

Samoubistvo jeste tragičan ishod. Ali i čisto lična stvar i dobrovoljni odlazak u smrt. Uglavnom je suicid nerazrešiva tajna, negde objašnjena kao „kažnjavanje okoline svojom tragedijom“. Nezavisno od konteksta a i u skladu s njim, Dačićeva izjava je opasno glupa, glas iz ruševine ili zvuk ruševine lično. Teoretičar gluposti, italijanski ekonomski istoričar Karlo Ćipola, definisao je pet osnovnih zakona tog svojstva, od kojih ovde navodim samo peti. Zato što su u njemu sažeta i prethodna četiri: „Glupa osoba je najopasnija vrsta opasne osobe po društvo.“

Rekao bih da je taj peti zakon, ako ne savršen, onda skoro potpun.

To ne znači da se iz prethodnog teksta može pomisliti da autor tvrdi kako je Ivica Dačić glup. Nekoliko glupih izjava ne čini tupana. Ali da doprinose njegovom oblikovanju, to nije pod sumnjom.

Na ovom mestu, u Peščaniku, Vesna Pešić je za jednog ranijeg ministra policije napisala da taj uvek mora da ispadne najgluplji, šta god radio. On je tužio autorku kako bi pred sudom dokazao da nije, i naplatio duševnu štetu. Domicilni sudovi su bili na njegovoj strani. Tek je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio u korist Vesne Pešić. Ne da je taj ministar bio najgluplji svuda gde se pojavio – sud se u procenu predmetne gluposti nije upuštao – nego da je njeno pravo da tako misli i o tome javno govori.

Ovde Dačićevu javnu glupost, izrazito opasnu po društvo, nije proizveo samo nasilnički policijski fanatizam, nego i ponižavajuće ulizištvo, sadržano u kastinskoj definiciji studentskog pokreta kao „blokaderskog“. To je već prihvaćeni oblik vređanja pripadnika studenata i građana u otporu, i to iz glave koja je leksički invalidna.

Tako stoje stvari i sa Dačićem i gomilom koja je prihvatila blokaderski ili obojeni revolucionarni novogovor. Nije to pouzdani dokaz o gluposti koja bi bila dostojna jednog Ćipole i njegovih zakona. Osim petog, svakako. Ali jasno zatupljivanje i kognitivna nemoć sektaške elite se ne mogu osporiti.

Iz Dačićevog otkrića o izvoru suicida i invazije režimskih glasnika, ne može se sakriti pokušaj „perverzne inverzije“, kako je otprilike svoju krunsku mudrost definisao AV. Navodne optužba na mrežama na račun Lalovića, ili od dela opozicije da je on bio jedan od policijskih mučitelja u Valjevu, navodno su dovele do toga da je policajac uzeo stvar u svoje ruke i rešio sa sobom.

Takođe navodno, pokojnik nije bio u Valjevu kad je tamo izvedena pokazna operacija surovog državnog terora.

Dačićeva izjava je potpuno nesuvisla, ali svejedno podlačka. Iz nje izlazi poduka da je svirepost policije izmišljena, a ako je nečega i bilo, odgovorni su oni koji su polomljeni. Za smrt policajca koji se ubio, odgovoran je blokaderski pokret, tako da novi lomovi tek slede. Dačić je upotrebio smrt policajca da bi odbranio svoje ponizno trajanje. Ali ta se odbrana pretvorila u potpuni moralni slom.

Šefovima policije nije poznato ko sve radi u njoj. Još se ne zna ni ko je Veselin Milić, ključni čovek iz restorana „27“. Režimske snage odmazde nad društvom nisu u stanju da prate psihološke profile najsurovijih i najlabilnijih među sobom.

Za komandnu sobu terora, udarni odredi su samo gomila žive materije bez lica i imena, odevenih u jurišne oklope, dresiranih da razaraju ljude bez griže savesti. Ministar i direktor policije bi morali da znaju šta od čoveka može da učini buđenje savesti, kad shvati u kakvom se paklu nalazi.

Dačić nosi Lalovića na nekadašnjoj duši. Njegov ga je tupi mač posekao.

Peščanik.net, 24.07.2026.