Glumatanje

Srbija je, kako mi je nedavno rekao sjajni hrvatski režiser, zemlja izuzetnih glumaca: oči su mu se sjajile, po svaku cenu je hteo da nešto radi u Beogradu. Verovatno i hoće, jer sada se već duže vremena može, a kvalitet se iz Srbije uvek znao prelivati. I dok pravi glumci budu pronosili slavu svoje škole i svoga talenta, javni prostor Srbije će sve više i više ostajati amatersko glumište, na kojem je najteže isterati “glumce” iz godinama uvežbavane šmire i lažinjanja. Medjunarodni sud u Hagu je donedavno bio stecište svega zla protiv Srbalja, bez obzira na očite stručne kvalifikacije i dobar rad u mnogim slučajevima; kada je napravio nekoliko profesionalnih grešaka, i proglasio državu Srbiju nevinom u organizovanju genocida u Bosni i Hercegovini, postao je u srpskoj javnosti objektivan i ugledan. Mali detalj, da je Srbija kriva što nije ništa učinila da spreči genocid, niko nije uzeo ozbiljno. A i zašto bi, ako se već petnaest godina igra ista uloga nevine žrtve bez odgovornosti, koja se u svakoj novoj prilici prilagodjava novoj publici, novoj sceni sa novim scenografijama, i novoj režiji kao i režiserima. Kao svi loši glumci, i srpski javni predstavnici većinom poveruju u svoje uloge, i rutinski pokazuju uozbiljeno lice na jednoj strani, publici tzv. medjunarodne zajednice, i šipak na drugoj strani, domaćoj, solidarno namigujućoj publici: opet smo ih prešli! U takvoj konstelaciji javnoga razumevanja, Crna Gora i Kosovo su “izgubljeni” umesto da se kaže da je srpska država bila nesposobna da ih primami na ostajanje. U svim pomenutim slučajevima, nema nikada pominjanja bilo kakve odgovornosti, sem naravno, odgovornosti unutarnjega neprijatelja.

Trenutna nepregledna farsa oko formiranja vlade toliko odgovara svima, da se predstava može igrati još nekoliko godina, ako se promeni neka sića od zakona. I u takvoj provali glumatanja kao mentaliteta, nije nimalo čudno što su se i na sudu malo ohrabrili, te odbili sve ponudjene postupke advokata porodice Zorana Djindjića, Srdje Popovića, koji bi otvorili uvid u mnogo šire i više krugove umešane u ubistvo premijera pre četiri godine. Ako sledimo gore iznesenome primeru, onda je jasno da je sud bolji što je manje profesionalan – e baš takav nam treba. Kako je mogućno da se iz najviših slojeva odlučivanja niko nije usudio da tu postavi neko pitanje, da utiče na sud – što se inače stalno radi – ili da bar izrazi javno čudjenje nad postupkom suda? Kako da niko od prijatelja ubijenoga premijera danas na vlasti nije pozvao Srdju Popovića na savetovanje, javnu pojavu, nije mu dao podršku, nije indirektno pokazao da nešto nije u redu sa sudskim postupcima, ako je već tako skrupulozan u nemešanju u drugu granu vlasti? Kako je mogućno da nagoveštaj ključnoga preokreta u procesu ostane na marginama, tačnije na fronclama neprivilegovanih ostataka javnoga mnenja, umesto da bude na prvim stranama onoga što se u Srbiji zove novinama i televizijom? Možda ne iz zlobe ili savršene podozrivosti: možda se sve to zaista dešava usled slabe glume, usled teranja navika da su na matinejama svi mamurni, a na večernjim predstavama svi pijani?

Kako god da tumačimo stvari, sve više postaje jasno da je “srpski način” odnosno ubedjivanje u očit paradoks a putem drske laži i rutinskoga glumatanja, prevladjujući model ponašanja, govora i pisanja u javnosti. Sa više potisnute napetosti, možda bi i došlo do korisne implozije, ali zasada regulacija ide napolje, na pumpanje najžalosnije otkačenih delova javnosti oko kosovske nezavisnosti. Zgodno bi bilo i za to optužiti onu mitsku medjunarodnu zajednicu. No zrno istine jeste u tome da su se medijski sponzori povukli, prepuštajući po potpuno pogrešnoj evropskoj logici javnost tržištu (i svome), umesto da plaćaju i teraju državu da plaća medije da laju i ujedaju istu državu, a sigurne egzistencije: to je nezavisnost medija. A mediji, da ponovim dok mi se stomak okreće posle dvadeset godina ponavljanja, najveći dodatni obrazovni sistem – ponekad i jedini – vaspitavanja gradjanina. To vaspitavanje, izmedju ostaloga, pripremalo bi gradjane da ne budu samo poslušna i poluslepa publika, koja svoje frustracije leči pomoću loših glumaca, u opštoj atmosferi našega samorazumevanja, podupiranja i ačenja.

Peščanik.net, 06.04.2007.