Nije reč o pravnom terminu, već o terminu iz rimskog prava, obogaćenom pridevom koji potcrtava njegovu prevremenost. Ambitus označava nepravilnu predizbornu kampanju, označenu nezakonitim postupcima, posebno korupcijom. Petitio inače označava pravilnu kampanju, koja se ne kosi sa zakonima. Predizborno ponašanje danas različito je regulisano, najstrože u Francuskoj, najraspuštenije u SAD. Ne govorimo o srpskoj situaciji, gde predizborno ponašanje nije regulisano, zajedno sa predizbornim periodom. Na to već duže vremena ukazuje Office for Democratic Institutions and Human Rights (ODIHR), koji je savetodavno telo OSCE i prisutan je na svim izborima u Srbiji: Srbija je članica OSCE, i morala bi se odazvati na te kritike – što se ni ranije nije moglo, a pogotovo se u mrdićevskom zakonodavstvu ne može očekivati. Tako diktator nastavlja svoj ambitus praecox preko svih granica podnošljivosti, umusan, pijan, lažljiv i, kako izgleda, sve manje obožavan. Ni bakice koje će uštedom na lekovima kupiti unuku motor, ni pačavra sa Pinka koja se na tu temu rasplakala, ne mogu – primera radi – da pokriju surovu činjenicu da se u Srbiji lekovi za najčešće i najsmrtonosnije hronične bolesti, čak i antibiotici, naplaćuju… Što se prideva praecox tiče, on ima smisla u najnovijoj verbalnoj izopačenosti, po kojoj je glavno pitanje da li će oni koji moraju biti poraženi, jer ništa ne obećava poštene izbore, čestitati sada, unapred pobedu diktatoru, jer ako ne čestitaju, pokvareni su sem što su pobeđeni, pa se time unapred uništavaju svi njihovi mogućni rezultati na izborima: sve praecox do besvesti. Stepen perverzije toliki je da je neophodno podsetiti na evropsku istoriju pojmova.
Tekst koji u vidu priručnika daje savete o tome kako kandidat treba da se ponaša u predizbornoj kampanji nije standardni deo korpusa o rimskom pravu, već društveno-politički i etički skup preporuka. Autorstvo se pripisuje bratu najvećeg rimskog govornika, advokata, filozofa i nešto manje političara Marka Tulija Cicerona (pravilnije Kikerona), Kvintu Tuliju Ciceronu, koji ga je namenio upravo bratu kada se kandidovao. Filolozi uglavnom ne prihvataju to autorstvo, i sa dobrim razlozima pretpostavljaju da je reč o nacrtu za retoričke vežbe nastalom za vreme carstva, otprilike stoleće kasnije. Sećanje na postupke iz doba republike, kada su izborne kampanje imale smisao daje posredan, nostalgičan ton. Tekst se navodi kao Commentariolum Petitionis i trebalo je navodno da pomogne slavnijem Ciceronu kada se borio za položaj konzula republike 65-64. pre naše ere. Učinilo mi se da bi tekst bio koristan i u današnjem vremenu, uglavnom kao poruka o tome kako se ne sme organizovati prevremena kampanja: no saveti su toliko izvan sveta diktatorovog ambitus praecox, da jedino mogu poslužiti nekoj drugoj i drugačijoj strani u predizbornoj kampanji.
Svakako najzanimljiviji su oni saveti koji se tiču oponenata, podeljenih na tri grupe: oni koje ste napadali, oni koji vam nisu skloni iz nepoznatih razloga, i oni koji su dobri prijatelji vaših protivnika. U prvom slučaju, otvoreno se izvinite i podsetite na svoje obaveze, i dajte im razlog da se nadaju kako ćete u svakoj budućoj konfrontaciji postupati jednako lojalno, ako postanu vaši prijatelji. U drugom slučaju, pokušajte da pronađete uzrok predrasude i otklonite ga nekom uslugom, ili držite nadu da će do toga doći, ili bar pokažite svoju naklonost prema njima. U trećem slučaju pokažite da možete sarađivati sa onima koji nisu vaši neposredni protivnici.
Kada ujutro idete na Forum (u javnost), ubeđujte sebe da treba da budete novi čovek (tj. da se niko u vašoj porodici nije ranije kandidovao), da ste kandidat za konzula (najviši položaj u rimskoj republici za godinu dana, i uvek su dvojica) i, konačno, da je ovo Rim, stecište raznih naroda, sa mnogo prevara, pretvaranja, pokvarenosti, grehova, gluposti, zlobe, loših navika i ponašanja, grubosti… To se može prevesti na današnju situaciju – potrebno je biti izvan koalicijske nomenklature, tačno znati koje su funkcije primerene za koje kandidate, a slika antičkog Rima nije daleko od današnje srpske države. Potrebno je, kaže autor saveta, ogromna veština čoveka koji živi u svemu tome da izbegne vređanje, skandale, greške, da sebe stavi iznad svega pomoću govorništva. Kako je mito najgori od svega u državi, vaše glavno oruđe i moć je u tome da kod protivnika izazovete strah od zakonskih mera. Njihov strah od zakonskih mera i kontrole nad njihovim deliteljima mogu ukinuti mito i korupciju ili ih onesposobiti. „Delitelji“ (lat. divisores) otvoreno su delili novac onima koji su birali.
Reč je o republičkom sistemu u kojem su klase glasale za funkcije. Narod, odnosno gradski rimski plebs je sa republikom izgubio političku ulogu, ali ostao je važan deo političkih manipulacija, potkupljivan hranom i zabavom. Postoje dakle izvesne paralele sa današnjim parlamentarnim predstavničkim sistemom, a sistem panem et circenses („hleba i igara“) nikad nije bio upečatljiviji.
Da li bi se dakle mogla pojaviti alternativa diktaturi, sa kvalitetima koje priručnik za političko ponašanje preporučuje u borbi sa najvećim neprijateljem republike, strukturnom korupcijom? Pitanje ostaje otvoreno, saveti možda uopšte ne mogu da nađu slušaoce. No smisao pouke mogao bi biti i jednostavniji – zamislite suprotnost svakom od saveta, i dobili ste preciznu sliku nedopustive predizborne kampanje, potpuni ambitus praecox.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
