Gospodar Vučić na konju

 
On je pobednik i to se za pobednike i kaže, a tako im se grade i spomenici na gradskim trgovima – a o budućnosti njegovoj bolji neka govore.

Izbori su bili cunami i taj cunami je odneo bezmalo sve i to je nama bilo jasno i pre izbora. Debakl ili polom lidera LDP-a nam je jasan, jer on je prošao ipak dobro ako ne i najbolje – zbog takvih ideja ubijen je Z. Đinđić i za takve ideje biće rano i za pedeset godina. Nama je misterija nestanak doktora K. koji je sa onim rezultatima na Krimu i svojih tri ili četiri posto ovde mogao biti bolji i od Gospodara. Ali – sudbina. Nestade doktor K. kao jaje s groba. Misterija – ali sudbina tako čini i sa Aleksandrom Makedonskim i sa njegovim slugom koji mu vodi mazgu. Fatum ili kako je naša baba govorila Ksmet.

Mi ćemo se vratiti našem poslu i pokušaćemo da analiziramo neke ideje u vezi s ovim oko Ukrajine, ali i o nama ovde i sada. Zvanična Srbija se drži nesvrstano – baš tako – i ni sam Gospodar Vučić ni reči ne govori o onom o čemu celi svet govori. Nas je zadržala jedna misao koja se onako koncizno izrečena našla na udarnim mestima novina ne samo naših nego i evropskih. S razlogom naravno. Misao glasi – „S kim se Rusija graniči? Sa kim hoće.“ Misao je izrekao funkcioner DSS Dragan Daničić i to je sve što o autoru znamo, ali misao nas vraća na naš posao pisca i prevodioca koji godinama strpljivo radimo. D. Daničić, autor ove misli, odlično poznaje delo Oswalda Spenglera sa onim primamljivim naslovom Der Untergang des Abendlandes koje je kod nas prevedeno 1937 (Kosmos, Beograd), pod preciznim naslovom Propast Zapada. On poznaje i delo Danilevskog Rusija i Evropa, i to odlično, ali mi smo lično impresionirani njegovim poznavanjem dela velikog F. M. Dostojevskog, kako umetničkog tako i publicističkog.

Tu počinje ono što je sada najzanimljivije, kada Dnjepar i Dnjestar teku kako teku i valjaju mutne vode. Daleke 1982. u Beogradu se pojavila edicija „F. M. Dostojevski kao mislilac“ u deset tomova i u ogromnom tiražu – nezamislivom ni tada, a tek danas – sa publicistikom velikog pisca koja do tada nije prevođena. Tu su radovi F. M. Dostojevskog, pa i pesme – malo se zna da je veliki pisac pisao i pesme – i to je bila senzacija. Uglavnom su ti prevodi naši lično, a i „prepevi“ u ediciji su naši. U tim radovima veliki pisac je izložio svoju ideologiju i svoja politička shvatanja. Svoje sukobe sa delom onovremene ruske i evropske intelektualne elite – i tako dalje. Tu su i refleksije o nama Srbima – nije nas voleo jer smo kolebljivi i ne znamo kada smo za Istok, a kad pak za Zapad. Nikad jasno da kažemo dža ili bu.

Ovde ćemo samo navesti neke misli koje veliki pisac lično ponavlja beskonačno ili ih stavlja u usta svojih junaka. Uglavnom to su misli iz Beležnica i Dnevnika pisca. Za velikog pisca je V. G. Bjelinski veoma smrdljiva pojava u ruskoj kulturi jer je bio hegelijanac i zapadnjak svetskog glasa. F. M. Dostojevski nije voleo ni Jevreje ni mnoge druge. Druga misao koja ga je opsedala je ta da će Carigrad ranije ili kasnije biti ruski. Evropu veliki pisac nije voleo i s prezirom je tretira u svojim dnevnicima. Stoga ćemo samo navesti neka mesta a ima ih mnogo. „Ja sam ubeđen“ –naglašava Dostojevski – „da će Rusija biti sudija Evropi. Ona će nama doći sa komunizmom – da joj mi sudimo.“ Uvek je „bolji rat nego ovo sadašnje stanje“, kaže veliki pisac. Carigrad je neutralan ali „ta neutralnost se nalazi pod našim pokroviteljstvom, večna borba traje dok se ne shvati – ‘Konstantinopolj je ruski’. Ranije ili kasnije Carigrad će biti naš.“ To Dostojevski neumorno ponavlja. I u svojim odama caru. Tri ode u našem prevodu i u beogradskom izdanju – strane 189-204 – nadahnute su tom idejom. Neke stihove ćemo samo citirati:

I ako ćemo baš sve pomenuti:
Zar može Francuz Rusa uplašiti.

Veliki pisac je bio nadahnut u svojim odama i one su intonirane u stilu koji je zaista bio uzvišen. Tu Istok nudi svima bratsku ruku iz Rusije:

Ona vlada Azijom – do kraja
I svuda, u svemu novi život budi.
Božja je volja – Od naše zvezde sjaja
Istok se drevni evo – čitav budi.

U istoj odi pisac se vraća na svoju misao o Carigradu koju ponavlja beskrajno dugo i u umetničkom i u publicističkom delu svom:

Milion nas čeka reč carevu – zato!
I ječi truba – dvoglavi orao se vije
Carigradu hita – krila da razvije!

A katolici i papa rimski – to je tek tema. To je za F. M. Dostojevskog nešto grozno, ili kako je još Martin Luter govorio – Antihrist je u Rimu u svojim spisima i u svojim sloganima koji su lepljeni na zidove crkava. To su bili grafiti onog doba. U beležnici postoje i reči Dostojevskog koje nije lako tumačiti a one glase: Papa – vođa komunizma.

To je zapisano kao zavetna misao za godinu 1875-1876. F. M. Dostojevskog valja čitati jer neprolazna je vrednost njegova u svakom pogledu, pa i u političkom jer on je naš savremenik.

Nećemo o Ukrajini ni o tome kako veliki dele svet jer vazda je tako bilo, a mali narodi i njihove države neka gledaju kako će. Neke će ovako, neke onako. Nećemo ni o vodama Dnjepra, ali Dnjestar moramo pomenuti na kraju ovog esejističkog zapisa. Moćna je to voda i uliva se u Crno more i plovna je reka. Tamo je i republika Pridnjestrovlje blizu Moldavije, koja je svojevremeno razmenila ratifikacione instrumente za puno diplomatsko priznanje sa Republikom Srpskom Radovana Karadžića.

Naši su zapisi malo kome potrebni, ali ipak nije zgoreg znati nešto više o velikom F. M. Dostojevskom.

 
Peščanik.net, 22.03.2014.