U subotu, 11. jula, trebalo je da stojim ispod Brankovog mosta i pročitam govor povodom 31. godišnjice genocida u Srebrenici.
Trebalo je da govorim o ljudima. O hiljadama porodica koje već više od tri decenije tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih. O majkama koje i dalje čekaju odgovore. O imenima uklesanim u bele nišane Memorijalnog centra u Potočarima. O ljudima koji su ostali iza brojeva.
Ali taj govor nije izgovoren.
Ne zato što od njega odustajem. Naprotiv. Možda je mnogo potrebniji nego što mislim. I to je razlog zašto se u ovom tekstu referišem na njega.
Batine i matematičke jednačine
Nekoliko sati pre početka događaja, jedan od organizatora, pisac Vladimir Arsenijević, došao je ranije da pripremi prostor ispod Brankovog mosta. Tada ga je napala grupa od dvadesetak do trideset nepoznatih nasilnika. Pretukli su ga, oduzeli mu telefon pokušavajući da pronađu bilo šta što bi mogli da iskoriste protiv njega ili drugih organizatora, a nakon toga ostavili su poruke na mestu gde je trebalo da govorimo o sećanju – grafite podrške Vojsci Republike Srpske i Ratku Mladiću, kao i broj 3267.
Problem je što podaci koje iznose nisu tačni, i oni to vrlo dobro znaju. Čak i zvanična dokumentacija Republike Srpske govori drugačije. Prema podacima Odjeljenja za istraživanje rata, ratnih zločina i obradu dokumentacije Republike Srpske, na području Zvornika, Srebrenice, Bratunca, Vlasenice, Milića, Kalesije, Osmaka i Šekovića od 1992. do 1995, dakle tokom tri godine rata, stradalo je 2.385 Srba, od čega 1.974 vojnika, 387 civila i 24 osobe nepoznatog statusa.
Ali prezentovanje činjenica ovde nikada nije bilo cilj. Cilj je da se brojkama manipuliše kako bi se relativizovao genocid nad bošnjačkim stanovništvom srebreničke enklave. Srpske žrtve se ne pominju zbog poštovanja prema njima, već zato što su za nacionalističku politiku korisnije kao sredstvo za negiranje tuđeg stradanja. To su bili ljudi kojima takođe dugujemo istinu, pravdu i dostojanstveno sećanje. Ali njihova patnja ne sme biti korišćena da bi se negirao zločin nad više od 7.000 Bošnjaka.
Od žrtava do spektakla
Kada se dogodio napad na Vladimira Arsenijevića, razmišljala sam da li da ipak objavim govor u video formi. Razmišljala sam da li bi poruke iz govora mogle da dopru do ljudi i van samog događaja. Ali sam onda shvatila da bi u ovom trenutku taj govor postao deo kampanje solidarnosti sa jednom osobom koja je pretučena, a ne ono što je trebalo da bude: govor o žrtvama genocida u Srebrenici, o odgovornosti i o društvu koje i dalje odbija da se suoči sa činjenicama.
I da budem sasvim jasna – za prebijanje Vladimira Arsenijevića moraju postojati posledice. Institucije moraju reagovati. Nasilje nad ljudima koji govore o ljudskim pravima i suočavanju sa prošlošću ne sme biti normalizovano.
Ali ono što me juče posebno pogodilo jeste način na koji smo ponovo izgubili širu sliku, kako kroz hitna reagovanja, tako i kroz izveštavanje medija.
Jer na dan koji bi trebalo da bude posvećen žrtvama genocida u Srebrenici, traženju pravde i razgovoru o tome kako izgleda kada jedna država decenijama odbija da prizna zločin, najveća vest u velikom delu medija bio je atak na jednog čoveka.
Naravno da je to vest.
Ali nije jedina vest.
Nije vest samo da je Vladimir dobio batine. Vest bi trebalo da bude i zašto je dobio batine.
Vest je i to da se već decenijama tuku, zastrašuju i napadaju oni koji zahtevaju istinu i odgovornost. Vest je da se aktivisti proglašavaju neprijateljima države, da se ratni zločinci glorifikuju, da se presude međunarodnih sudova relativizuju, a žrtvama ponovo oduzima dostojanstvo.
Vladimir nije napadnut kao izolovani pojedinac.
Napadnut je kao primer svega što se odbija prihvatiti – da postoje činjenice koje ne zavise od političke volje da se istina sazna.
Kad smo kod saznanja…
U govoru koji nije izgovoren napisala sam da sam za genocid u Srebrenici saznala tek sa dvadeset i jednom godinom.
Dvadeset i jednom.
Ne zato što nisam želela da znam. Ne zato što me nije zanimalo. Već zato što sam odrasla u državi u kojoj se o genocidu u Srebrenici sistematski ćuti i poriče. U kojoj formalno obrazovanje ne govori dovoljno o tome šta se dogodilo. U kojoj se činjenice prećutkuju, presude relativizuju, a istorija prilagođava političkim potrebama.
To nije samo moja lična priča.
To je dokaz koliko je poricanje moćno kada postane državna politika. Tek kada sam počela sasvim slučajno da se bavim suočavanjem sa prošlošću, prvi put sam videla šta se nalazi iza svih tih brojeva i političkih rasprava. Otišla sam u Potočare. Čitala presude. Gledala dokumentaciju. Slušala preživele. Slušala žene koje su izgubile sinove, muževe i braću.
Tada brojevi više nisu bili brojevi. Postali su imena. Postali su lica. Postali su ljudi.
I zato danas ne mogu da prihvatim priču da je „Srebrenica samo jedna od interpretacija istorije“. Jer postoje presude. Postoje dokumenti. Postoje svedočenja. Postoje masovne grobnice. Postoje posmrtni ostaci. Postoje imena.
Kako smo dozvolili da bilo čije žrtve postanu tuđe?
U subotu se, paralelno sa nasiljem nad piscem i organizatorom događaja, odvijalo i nešto drugo. Dok smo pokušavali da govorimo o žrtvama, po Srbiji su se lepili plakati sa generalskom kapom Ratka Mladića, dok se u par gradova slavio „dan oslobođenja srpske Srebrenice“ od strane SRS-a i ekstremističkih grupa poput Srbske Akcije.
Kada je došlo vreme za večernju komemoraciju na Trgu Republike, nije nas dočekala tišina. Nije nas dočekao prostor u kojem se zajedno sećamo ljudi koji su ubijeni. Dočekali su nas megafoni, uvrede i već dobro poznati repertoar poricanja. Na prostoru kod spomenika Knezu Mihailu okupili su se Simo Spasić i drugi, koji godinama pokušavaju da svaku komemoraciju žrtvama genocida u Srebrenici pretvore u negiranje, relativizaciju i politički performans. Sa transparentima na kojima su bile optužbe protiv Nasera Orića, fotografijama ratnih zločina nad srpskim stanovništvom i megafonom u rukama, zauzeli su prostor koji je trebalo da bude mesto sećanja.
Gledala sam kako Simo Spasić sedi na ivici bedema, priprema megafon, i znala sam šta sledi. Isti scenario koji gledamo godinama. Iste rečenice koje slušamo iznova. Da genocida nije bilo. Da je to „izmišljotina Zapada“. Da ubijeni nisu bili civili. Da je broj žrtava lažiran. Da „niko ne govori o srpskim žrtvama“. Da se Srebrenica ne sme nazvati genocidom.
I dok su ljudi dolazili da zapale sveće, neko je odlučio da svojim urlanjem pokuša da uguši sećanje. Pored nas su stajali ljudi koji su došli da odaju počast ubijenima, a preko puta njih ljudi koji su vikali da ti ljudi nisu vredni sećanja. Ljudi koji su pokušavali da svaku pomenutu žrtvu pretvore u politički obračun.
U jednom trenutku prišla nam je i žena koja nas je prepala pitanjem kako mi, „pravoslavci“, možemo da komemoriramo bošnjačke žrtve. To pitanje me je nateralo da se ponovo zapitam koliko smo duboko otišli kao društvo kada se ljudskost mora objašnjavati.
Jer pitanje ne bi trebalo da bude: „Zašto vi pamtite njihove žrtve?“
Pitanje bi trebalo da bude: „Kako smo dozvolili da bilo čije žrtve postanu tuđe?“
Pa onda, famozno: „A šta je sa nama? Šta je sa srpskim žrtvama?“ To pitanje se gotovo uvek pojavi samo onda kada govorimo o nesrpskim žrtvama. Kao da sećanje na jedne ljude automatski znači brisanje drugih. Kao da postoji ograničen prostor za saosećanje, pa ako priznamo patnju jednih, moramo negirati patnju drugih.
Zato želim da odgovorim na to pitanje.
Šta je sa nama? Ko su zapravo ti „mi“?
Da li zaista mislite da srpske žrtve, ili bilo koje žrtve ratova devedesetih, zaslužuju da budu pomenute samo kao sredstvo za relativizaciju i poništavanje tuđeg stradanja? Da li je ikada iko unutar kruga u kom smo stajali na komemoraciji rekao da Srbi nisu stradali? Nije.
Stradanje srpskih žrtava se desilo. Njihova imena postoje. Njihove porodice postoje. Njihova bol postoji. I upravo zato treba govoriti i o njima – ali ne na način na koji se to danas najčešće radi.
U kontekstu drugih zločina u i oko Srebrenice, u selima Zalazje i Sase je ubijeno 69 osoba srpske nacionalnosti, među kojima su bili i civili, dok se 22 osobe vode kao nestale. Za te zločine, uprkos činjenici da su ljudi ubijeni i mučeni i da njihova patnja mora biti priznata, još uvek nema pravosnažno osuđenih.
I to je činjenica koja treba da nas zabrine.
Ali ono što se danas radi nije borba za pravdu za te žrtve. Jer da jeste, borili bismo se za procesuiranje počinilaca. Tražili bismo istinu. Tražili bismo odgovornost institucija koje decenijama nisu uradile dovoljno. Umesto toga, pokušava se uspostaviti lažna ravnoteža između zločina, kao da broj žrtava ili nacionalnost žrtava određuju čiji zločin više boli.
A zločini nisu takmičenje. Jedna žrtva ne briše drugu. Jedna patnja ne opravdava drugu.
Predsedniku udruženja Simi Spasiću i svima onima koji „brinu“ o srpskim žrtvama samo kad se komemorišu druge želim da postavim jednostavno pitanje: zašto ne organizujete komemoraciju u Beogradu?
Zašto umesto da pokušavate da sabotirate svaki događaj 11. jula, 12. jula ne okupite ljude, zapalite sveće, izgovorite imena ubijenih i pokažete poštovanje prema tim žrtvama?
Ja ne bih došla da ometam takav skup. Ne bih došla da vičem. Ne bih došla da negiram njihovo stradanje. Došla bih da zapalim sveću. Jer svaka žrtva zaslužuje dostojanstvo.
Ali problem je što takva komemoracija danas u Srbiji gotovo da ne postoji. A odgovor na pitanje zašto je tako još je bolniji. Ja želim da komemoriram sve te žrtve. Ali skup u bilo čijoj organizaciji gde se licitira o brojevima žrtava, gde se veliča Ratko Mladić, negiraju sudski utvrđene činjenice, u čijem programu je širenje laži i ponižavanje bošnjačkih žrtava – to nije komemoracija. To je novo nasilje nad žrtvama. To je oduzimanje njihovog dostojanstva po drugi put.
I upravo je to razlog zašto mnoge srpske žrtve još uvek nisu dobile pravdu koju zaslužuju. Ne zato što ih neko želi zaboraviti. Već zato što su zarobljene u politici koja ih koristi, umesto da ih poštuje. A ta politika ne dolazi samo od ekstremnih pojedinaca. Ona dolazi i od institucija. Od državnog vrha. Od svih onih koji su spremni da govore o srpskim žrtvama samo kada treba negirati druge.
Volela bih da jednog dana organizacija iz Federacije Bosne i Hercegovine oda počast srpskim žrtvama ratnih zločina Armije BiH koje su stradale u Podrinju, kao što mi danas odajemo počast žrtvama genocida u Srebrenici – javno i bez ikakvog „ali“. Do toga nećemo doći dok se razgovor vodi kroz pitanje ko je veća žrtva, umesto kroz pitanje kako da svaka žrtva dobije istinu i pravdu.
Moramo adresirati odgovornost za svaki zločin. Kolektivna odgovornost ne znači kolektivna krivica. Ne znači da je jedan narod odgovoran za zločine koje su počinili pojedinci i političke i vojne strukture. Znači da imamo odgovornost da naučimo, da ne ćutimo kada za to znamo, da ne relativizujemo i da ne dozvolimo da se bilo čija patnja koristi kao oružje protiv drugih.
Jer dok na komemoraciji jedni urlaju dok ne izgube glas, drugi pale sveće. Dok jedni pokušavaju da preuzmu prostor mržnjom, drugi prave živi zid da bi sačuvali makar minimum poštovanja prema ljudima koji su ubijeni. A možda je najveća ljudska sramota upravo ta podela na „mi“ i „oni“.
Jer jednog dana bismo te sveće morali da palimo zajedno. Za sve žrtve ratnih zločina počinjenih u Podrinju. Za svako nevino stradanje.
Prošle godine smo pojedincima koji su ometali komemoraciju ponudili sveće da ih zapalimo zajedno. Samo su nas zbunjeno pogledali. I nastavili da urlaju. I tada postane jasno da cilj nije bilo sećanje. Cilj je bio da se sećanje spreči.
Zašto se sećamo i da li je to dovoljno?
I sve što sam sad napisala je bilo u govoru koji nije izrečen, a ostala je još jedna bitna stvar: Dugo sam razmišljala šta danas mogu da kažem, a da nije rečeno već hiljadu puta. Vraćalo mi se nekoliko rečenica koje često ponavljamo na ovakvim skupovima: „Nikada više.“ „Nikome se ne ponovilo.“
Naravno da to želim. Naravno da želim svet u kojem nijedna majka neće sahranjivati dete. Ali surova istina je drugačija. Genocidi se ponavljaju. Ratni zločini se ponavljaju. Masovna ubistva se ponavljaju. I neće prestati da se ponavljaju samo zato što ih osuđujemo jednom godišnje. Oni prestaju tek kada postoji odgovornost.
A upravo je nekažnjivost ono što Srebrenicu čini opomenom za ceo svet. Jer je genocid u Srebrenici pokazao da pojedinci mogu pokušati da izbegnu odgovornost čak i kada postoje hiljade dokaza, desetine pravosnažnih presuda i međunarodne sudske odluke.
***
I dok mi vodimo ovu borbu za elementarne činjenice, drugi autoritarni režimi, oportunisti i ratni profiteri širom sveta pažljivo posmatraju. Beleže kako izgleda kada se genocid može poricati decenijama bez ozbiljnih političkih posledica. Beleže kako se zločinci pretvaraju u heroje. Beleže kako se žrtve drugi put ubijaju – ovoga puta ućutkivanjem sećanja na njih.
Zato memorijalizacija jeste važna. Ali nije dovoljna. Nije dovoljno samo zapaliti sveću jednom godišnje. Nije dovoljno održati minut ćutanja. Naša odgovornost je da zahtevamo istinu i pravdu. Da zahtevamo procesuiranje odgovornih. Da zahtevamo pronalazak nestalih. Da zahtevamo obrazovanje zasnovano na činjenicama. Da zahtevamo državu koja neće graditi identitet na poricanju zločina, već na spremnosti da ih prizna i da iz njih uči.
Zato vas danas pozivam da ostanemo ljudi koji pamte ljude. Da ne odustanemo od istine, ma koliko bila neprijatna. Da ne odustanemo od odgovornosti, ma koliko dugo trajala. Jer kada društvo prestane da pamti ljude, ono počinje da pamti nacionalističke mitove. A društvo koje mitove stavlja ispred ljudskih života pre ili kasnije pronađe način da opravda novo nasilje.
Autorka je programska koordinatorka Inicijative mladih za ljudska prava Beograd
Peščanik.net, 14.07.2026.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Panorama užasa
Krokodil – Pretučen Vladimir Arsenijević
SREBRENICA