Tri puna dana vučimediji uporno ćute o činu terora, o još jednom na dugom spisku pretučenih, još od Savamale: o napadu na Vladimira Arsenijevića, dobitnika NIN-ove nagrade. Događaj je skandalozan, reakcije su posvuda i veoma jake, to bi mogao biti jedan od zadnjih eksera na sanduku diktature… No krenimo sa drugog kraja panorame užasa: mlađahna ministarka za životnu sredinu Sara Pavkov, koja je karijeru započela korupcijskom aferom i slavno utvrdila da Pionirski park nije pretrpeo nikakvu štetu posle višemesečnog brljanja i krljanja ćacija, istakla se i plagijatom: prenela je medijima „svoj“ stav da narod koji ima takvu omladinu ne treba da se boji za budućnost. Tako je plagirala Titovu izjavu od 25. maja 1979, kada je na stadionu JNA u Beogradu primio poslednju Štafetu mladosti. Štafetu mu je predala studentkinja iz Prištine Sanija Hiseni, a Tito je tada imao 87 godina i umro je naredne godine:
„Sretan je narod koji ima takvu omladinu. Sa ovakvom omladinom ne moramo brinuti za budućnost.“
Nema boljeg dokaza da živimo u diktaturi – mala sluškinja režima podsvesno, jer o prošlosti nema pojma – ponavlja obrasce totalitarnog imaginarija… Plagijatorka je izjavu dala tokom akcije čišćenja na obalama jezera Perućac, koje je poznato po delimičnom isušivanju radi remonta hidrocentrale u Bajinoj Bašti 2010, kada su na dnu otkriveni ostaci 238 pobijenih u ratu 1992-95, i 48 Albanaca ubijenih na drugim mestima i bačenih u jezero tokom rata 1998-99. Starija grupa su Bosanci iz Višegrada i okoline, koje su posle ubistva bacali u Drinu, a ona ih je naplavila u veštačko jezero. Među žrtvama bilo je 40 žena i 10 dece. U tim krajevima operisao je vođa Belih orlova Milan Lukić (osnivač paramilitarne grupacije je Dragoslav Bokan), koji je osuđen na doživotni zatvor. Kaznu izdržava u Estoniji, dok Bokan vodi Narodno pozorište u Beogradu. Oko jezera nema nijedne oznake o žrtvama čija su tela završila u njemu. Jezero je i danas popularno kupalište, premda nije potpuno istraženo i broj ljudskih ostataka nije potpun.
Plagijatorka je dakle najvišom pohvalom obasula omladinu, koja je u svojoj spontanosti i želji za čišćenjem očistila i obalu Save od mrskog neprijateljskog pisca i oplemenila prostor verbalnim cvećem svoje privrženosti domovinskim vrednostima.
***
Ništa ne može vernije opisati Srbiju kao uobičajena proslava nova tri kilometra puta sa posetom lokalnoj porodici, govorom u kojem se Zlatiboru, Srđanu i Siniši daju zadaci a Goca pokriva događaj, koji se završava pod šatrom sa pečenjem – u poslednje vreme pijanku i ždranje vučimediji izostavljaju, ali Baju nisu mogli, suviše se drao. Te će slike ostati dugo vremena, imaće i svoje Domanoviće, Nušiće a možda i Krleže. Imaju i Arsenijevića.
***
Teror je ofucana reč vučimedija, tipična antitetična čivija na nivou obdaništa, ispražnjena u crvenovratima koji urlaju „Aco, Srbine!“ Na žalost, još nemamo potpune dokumentacije svih napada one gorepomenute omladine, svih slomljenih vilica, ruku, nogu, razbijenih glava, arkada, šaka iščupane kose, klečanja pred žandarima… pa kako drugačije da se rešavaju stvari koje nikada nisu ni promišljene, ni doživljene, ni okajane! Ostalo je iskustvo da se stvari sa onim drugima najbolje rešavaju hladnjačama, Perućcima – priroda izdašno prima sve ljudske darove. Na nepriznavanje se dodaju pa i izmišljaju sopstvene žrtve, što dokazuje da je u glavama samo osveta, preventivna osveta, nasilje sa mržnjom. Sve ih mrzimo – odnedavno i Bugare, a posebno Crnogorce koji neće da ne budu Crnogorci.
***
U poslednje vreme sam sebe ulovila kako tražim i čitam prezrene, nedovoljno naučne, po svemu zapravo naivne i zato opasne, Lombroza i Dvornikovića. Na svoju sramotu, priznajem – ali to je posledica očajanja – prepoznajem Lombrozove opise glava i tela i Dvornikovićeve opise ponašanja koje lako prelazi iz samonadutosti u shizofrenu paranoju. I još uvek mislim – jao onima koji ne čitaju.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
