Granica

Šta ako su u Srbiji ljudi ipak ostali normalni, barem malo – mora da se zapitao Vučić. Šta ako su posle bezmalo deset godina intenzivnog novoradikalskog maltretiranja sačuvali još neko zrno ljudskosti u sebi – možda se i začudio. A onda je glasno izgovorio: „Plakanjem se ne dobijaju glasovi“. Ej, osoba koja od 2012. naovamo ne prestaje da cmizdri i zapomaže, da teško uzdiše i roni gorke suze nad samim sobom, hoće sada da nam objasni kako se – plakanjem ne dobijaju glasovi. Pa znamo mi to, Vučiću. Nisi glasove dobijao plakanjem, nego golom silom i ucenom. I krađom, naravno. A oplakivanje samoga sebe – to je naprosto otužni deo tvog mentalnog sklopa.

Čitalac već dobro zna šta se dogodilo: pala je suza. Neko bi rekao – tvrda, muška suza. To kada muškarac (mužjak) zaplače, u (patrijarhalnoj) Srbiji ima posebnu težinu. Zna to i Vučić, pa svakodnevno preteruje sa teškim disanjem na ivici suza. Hoće da nam (po)kaže kako mu je teško. Pravi se da sakuplja glasove, pošto ih je već pokrao. Ali, suza, iako je bila Đilasova, nije bila muška. Bila je – roditeljska. Poziva na saosećanje i saučešće. Biće i da je odjeknula, pošto je pala. Podsetila je žitelje Srbije da su još ljudi, da su u stanju da razumeju potresenost i zabrinutost. Da mogu da se identifikuju sa strahom koji se otrgao ispod besa – šta će biti sa našom decom?

To je moćna politička poruka. Ona kaže – ljudi ste. I zato što ste još ljudi, strahujete za svoju decu. I pošto ste ljudi, uradićete sve da svoju decu zaštitite. Vučića ljudskost užasava. On ne ume sa ljudima. Oseća se sigurno samo kada je okružen isključivo podanicima. Pritisnuo je previše i sada strahuje da je u podanicima probudio ljude. Tako smo ušli u novi krug kampanje – vraćanje ljudi u podanike. Kampanja je – recimo to tako – troslojna. U prvoj, najmanje uverljivoj ravni, kaže nam se – plakanjem se ne dobijaju glasovi. To je istovremeno i tužna istina i notorna laž. Već smo rekli šta je istina: od 2012. naovamo, opšte je mesto da se glasovi na izborima u Srbiji dobijaju ucenama i krađom.

Ali, to samo pokazuje koliko stvari u Srbiji nisu normalne. U drugim zemljama, naravno da se glasovi dobijaju plakanjem. Pa ne glumi Vučić za džabe. Kada glumi da plače, Vučić hoće da nas uveri, bez uspeha, razume se, da je Srbija pristojna zemlja, iako svi znamo da nije. Jer, dobiti glasove plakanjem u stvari znači dobiti ih na ljudskost. Na saosećanje, na empatiju, na razumevanje, na spremnost da se prepozna i prihvati patnja, jer je to prvi korak u otklanjanju razloga za plakanje. Čitalac se možda seća suza, recimo, Baracka Obame, pred izbore koje je ubedljivo dobijao. Jeste, saosećajnog Obamu na mestu predsednika Sjedinjenih Država zamenio je cinik Trump. Ali, proces je reverzibilan.

Pa pošto je neubedljivo slagao istinom da se izbori u Srbiji ne dobijaju plakanjem, Vučić je podmetnuo svoje, mahom, podanice da diskredituju Đilasa. Đilas laže – povikale su one horski. Prva se u zoru oglasila lična Vučićeva savetnica za medije. Jeste, ona što je oterala Kalinića iz reprezentacije i zavela (muški) red u Košarkaškom savezu Srbije. Za njom su se javile novoradikalske članice parlamenta. Sve one ponavljaju kako Đilas hoće da ubere jeftine političke poene i za to zloupotrebljava svoju decu. Za njih tri, bio je to Đilasov „stravičan performans“. Stravičan zato što se „prvi put vidi da roditelj lično zloupotrebljava decu u političke svrhe, radi sticanja političkih poena“.

Čitalac treba ovo da pročita još jednom, sa naglaskom na „prvi put“: dakle, sada se „prvi put vidi da roditelj lično zloupotrebljava decu u političke svrhe, radi sticanja političkih poena“. Nije bilo tako davno kada je ispred kamera Brnabić mahala fotografijama Vučićeve dece u tobožnjoj dobrotvornoj akciji deljenja paketića starijima od 65, kojima je njihov otac zabranio da izlaze iz kuća. Sandra Božić i Marija Obradović propustile su da sa zgražanjem tada reaguju da se to prvi put vidi da roditelj lično zloupotrebljava decu u političke svrhe, radi sticanja političkih poena. Pa nije roditelj, nego Brnabić, brecaju se Božić i Obradović. Pa još gore, jer je roditelj podmetnuo Brnabić da mu zloupotrebi decu.

Ima nečega posebno podmuklog i mužjački patrijarhalnog da se guraju žene da diskredituju jednu osobu (muškarca) kao roditelja. I ima nečeg gnusnog u ženama koje na to pristaju. Pošto je Đilas, pustivši suze, iskoračio iz (domaćeg) modela patrijarhalne muškosti, alfa mužjak poslao je ženke da Đilasa ponize i kazne. Alfa mužjak nas (više nimalo) ne čudi. Ali žene koje pristaju na to da budu ženke izazivaju, ipak, tugu. I suze, naravno. Umesto da skrenu pažnju na Đilasa, sve tri žene su je privukle na sebe. Umesto da razmišljamo o Đilasu, pitamo se – šta im je to trebalo? Zašto su na to pristale? A to nije dobro za ovaj režim, mislim, nije dobro kada se postavljaju pitanja.

I tu je onda treći sloj poruke: šta, Đilasova deca žrtve? Pa otkud vam to? Moja su deca žrtve, moja deca pate. Evo, moju ćerku hoće da siluju, a mom sinu žele da dobije rak. I, šta ćete sad? Ko je onda najveća žrtva? To takmičenje za žrtvu br. 1 i inače je omiljena Vučićeva disciplina. Ali, ovde je zaista preterao i prešao granicu zbog koje bi svaki roditelj, a pored roditelja i doslovno svaki žitelj Srbije morao da se zabrine. Da ne bismo tražili reči, pozajmićemo ih od novoradikalskih poslanica: stravično je kada roditelj lično zloupotrebljava decu u političke svrhe, radi sticanja političkih poena. Dobro, znamo da će Vučić braniti vlast po svaku cenu. Očekivali smo da pravo iz vanrednog stanja pojuri na izbore, kako bi realizovao prednost ostvarenu nelegalnim i bezrazložnim ukidanjem osnovnih prava žiteljima Srbije. Znali smo da mu je svaka diskvalifikacija političkih protivnika bliska i prihvatljiva. (Nismo zaboravili Olivera Ivanovića.) Ali, iako sve znamo, kao da se ipak nadamo da i za njega granica negde ipak postoji. E pa, izgleda da je nema. Ni za njega, ni za njegove novoradikalske sledbenike i sledbenice. Pa moramo mi da ih povučemo za njih.

Peščanik.net, 05.05.2020.