Mnogi rusku invaziju na Ukrajinu opisuju kao početak novog hladnog rata, nalik starom po akterima i ideologiji. „U borbi između demokratije i autokratije, između suvereniteta i gubitka samostalnosti na kraju će pobediti sloboda“, istakao je predsednik Bajden u televizijskom obraćanju na dan kada su ruski tenkovi ušli u Ukrajinu. Ali mada se Rusija i zapad ne slažu u mnogim principijelnim pitanjima, ovo nije repriza Hladnog rata. Ovo je geopolitički 21-ovekovni sukob za postizanje globalne prednosti. Ako ima mesta poređenju, ovaj trenutak je sličniji prilikama u Evropi pre Prvog nego nakon Drugog svetskog rata.
Geopolitika – nemilosrdna borba za kontrolu nad zemljama, lukama, gradovima, rudnicima, prugama, naftnim poljima i drugim izvorima materijalne i vojne moći – vekovima je upravljala ponašanjem glavnih sila. Primeri su Gibraltar, Perl Harbur, rudnici dijamanata u Africi, naftna polja na Bliskom istoku. Ambiciozne svetske sile, od Rimskog carstva pa nadalje, uvek su kretale od pretpostavke da će preuzimanje kontrole nad što je više mesta moguće – silom, ako je potrebno – biti najsigurniji put do slave.
Za vreme Hladnog rata, u vladajućim krugovima se smatralo nepristojnim da se iznose tako neskriveno utilitarni motivi. Umesto toga, obe strane su fabrikovale uzvišena ideološka objašnjenja za svoje žestoko rivalstvo. Doduše, čak i tada su najčešće prevladavali geopolitički faktori. Na primer, Trumanova doktrina, taj rani primer hladnoratovske ideološke okrutnosti, smišljena je da opravda pokušaje Vašingtona da odbije sovjetske napade na Bliskom istoku, u to vreme glavnom izvoru nafte za Evropu (i prihoda za američke naftne kompanije).
Danas visoki zvaničnici još uvek koriste ideologiju da opravdaju predatorske vojne postupke, ali postaje sve teže prikriti geopolitičke namere u međunarodnim odnosima. Ruski napad na Ukrajinu najsuroviji je i najočigledniji primer, ali teško da je jedini. Već godinama Vašington teži da parira kineskom usponu jačanjem američke vojne moći u zapadnom Pacifiku, čime je izazvao niz kontramera Pekinga. Druge velike sile, uključujući Indiju i Tursku, takođe teže da prošire svoj geopolitički domašaj. Ne iznenađuje stoga da će rizik od rata na globalnoj šahovskoj tabli verovatno rasti, što znači da razumevanje savremene geopolitike postaje sve važnije. Počnimo od Rusije i njene težnje za vojnom premoći.
Borba za prevlast na evropskom bojnom polju
Vladimir Putin invaziju pravda ideološkim razlozima tvrdeći da je Ukrajina veštačka država nepravedno odvojena od Rusije. Takođe kleveće ukrajinsku vladu da je puna neonacista koji žele da revidiraju sovjetsku pobedu u Drugom svetskom ratu. Ovi faktori su poslužili kao opravdanje za pripremu napada na Ukrajinu. Ipak, treba ih razumeti i kao akumulaciju uvreda u sklopu složenih geopolitičkih računica.
Iz Putinove perspektive, ukrajinski konflikt potiče iz godina neposredno posle Hladnog rata, kada se Nato, koristeći rusku slabost, uporno širio na istok. Mađarska, Poljska i Češka, tri države iz nekadašnjeg sovjetskog bloka, inkorporirane su u savez 1999. da bi mu se 2004. priključile Bugarska, Rumunija i Slovačka, zajedno sa 3 bivše sovjetske republike (Estonija, Letonija i Litvanija). Za Nato je to vrtoglavo širenje pomerilo prvu liniju odbrane još dalje od industrijskih centara duž atlantske i mediteranske obale. Za to vreme, ruska linija fronta se povukla stotinama kilometara na istok, izlažući centar Rusije većem riziku i generišući duboku nervozu među zvaničnicima u Moskvi, koji su to doživeli kao opkoljavanje neprijateljskih sila.
„Mislim da je očigledno da širenje Nato saveza nema nikakve veze sa modernizacijom niti sa zaštitom evropske bezbednosti“, obznanio je Putin na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2007. „Naprotiv, to je ozbiljna provokacija koja snižava stepen uzajamnog poverenja. Mi imamo pravo da pitamo: protiv koga je ta ekspanzija usmerena?“
Nato je međutim odlučio da 2008. ponudi članstvo Gruziji i Ukrajini, bivšim sovjetskim republikama, što je do kraja potpalilo bezbednosnu anksioznost Moskve. Konačno, Ukrajina ima hiljadu kilometara dugu granicu sa Rusijom, i to naspram njenog industrijskog centra. Ako bi Ukrajina ušla u Nato savez, strahovali su ruski stratezi, zapad bi mogao da rasporedi moćno oružje, uključujući balističke rakete, tik uz rusku granicu.
„Zapad ispituje teritoriju Ukrajine kao buduće bojno polje sukoba sa Rusijom“, objavio je Putin u žestokom govoru 21. februara, par dana pre nego što su ruski tenkovi prešli ukrajinsku granicu. „Ako bi Ukrajina ušla u Nato, to bi bila direktna pretnja bezbednosti Rusije.“
Za Putina i vrh njegovih bezbednosnih struktura, invazija je primarno namenjena da spreči takvu buduću mogućnost, dok pomera ruske linije fronta dalje od svog ranjivog centra i ujedno širi svoju stratešku prednost u evropskom ringu. Pokazalo se da su izgleda potcenili snagu trupa koje su ih tamo dočekale – uključujući odlučnost Ukrajinaca da oteraju rusku vojsku i jedinstvo zapada u nametanju oštrih ekonomskih sankcija – i moguće je da će iz ove bitke Rusija izaći u lošijem položaju. Ali svaki geopolitički pohod takvih razmera povlači za sobom drakonske rizike.
Makinder, Mejan i američka strategija
I Vašington se tokom proteklih stotinu i nešto godina vodio surovim geopolitičkim faktorima i, kao i Rusija, često se u tome suočavao sa otporom. Kao velika trgovačka nacija koja bitno zavisi od pristupa stranim tržištima i sirovinama, SAD su dugo težile kontroli globalno strateških ostrva, uključujući Kubu, Haiti i Filipine, i po potrebi pribegavale sili da tu kontrolu obezbede. Taj poduhvat traje do danas, kada Bajdenova administracija teži da sačuva ili proširi američki pristup bazama na Okinavi, u Singapuru i Australiji.
Američki stratezi su pritom izloženi uticaju dve glavne struje geopolitičkog mišljenja. Po jednoj, koja se oslanja na engleskog geografa ser Halfordsa Makindera (1861-1947), združeni evroazijski kontinent poseduje tako veliki udeo u globalnom bogatstvu, resursima i stanovništvu, da bi svaka država koja kontroliše taj prostor praktično kontrolisala čitav svet. Iz toga sledi argument da „ostrvske države“ kao Velika Britanija i u izvesnom smislu Sjedinjene Države, moraju da održavaju značajno prisustvo na marginama Evroazije i po potrebi intervenišu da spreče bilo koju pojedinačnu evroazijsku silu da preuzme kontrolu nad ostalima.
S druge strane, američki pomorski oficir Alfred Tajer Mejan (1840-1914) smatrao je da je u svetu koji se globalizuje, gde je pristup međunarodnoj trgovini od suštinskog značaja za opstanak nacije, „kontrola mora“ čak važnija od kontrole margina Evroazije. Mejan je služio kao predsednik Pomorskog ratnog koledža u Njuportu na Rod ajlendu od 1886. to 1893. i pomno proučavao britansku pomorsku istoriju. Zaključio je da, kao i Britanija, SAD treba da imaju moćnu mornaricu i niz prekomorskih baza kako bi ostvarile status nadmoćne globalne trgovačke sile.
Od 1900. SAD primenjuju obe geopolitičke strategije, mada na suprotnim stranama Evroazije. U odnosu na Evropu, SAD su uglavnom usvojile Makinderov pristup. Tokom Prvog svetskog rata, uprkos raširenim sumnjama kod kuće, predsednik Vudro Vilson je popustio pred anglo-francuskim argumentima za intervenciju, naime da bi pobeda Nemačke vodila u svetsku dominaciju jedne sile što bi bila pretnja vitalnim američkim interesima. Ista linija rezonovanja vodila je predsednika Frenklina Ruzvelta da podrži ulazak SAD u Drugi svetski rat u Evropi, a njegove naslednike da tamo rasporede značajan broj trupa kako bi sprečili Sovjetski Savez (danas Rusiju) da preuzme dominaciju nad kontinentom. To je, zapravo, suštinski razlog postojanja Nato saveza.
U azijsko-pacifičkoj zoni, međutim, Sjedinjene Države su se uglavnom držale Mejanovog pristupa, gde su težile da uspostave kontrolu nad ostrvskim vojnim bazama i održavaju najmoćniju pomorsku silu u regionu. Kada bi, međutim, SAD ušle u rat na azijskom kopnu, kao što je to bio slučaj u Koreji i Vijetnamu, usledila bi propast i potpuni poraz. Stoga se geopolitička strategija Vašingtona u naše vreme fokusirala na održavanje ostrvskih vojnih baza širom regiona i očuvanje svoje vojne pomorske nadmoći.
Takmičenje velikih sila u 21. veku
Mnogi stratezi u Vašingtonu su u 21. veku shvatali globalni rat protiv terorizma posle 11. septembra, sa skupim i uzaludnim invazijama na Avganistan i Irak, kao bolno i pogrešno skretanje fokusa na globalnu geopolitiku. Rastao je strah da to Kini i Rusiji pruža mogućnost da ostvaruju sopstvene geopolitičke ambicije, dok se SAD bave borbom protiv terorizma. Do 2018, američko vojno rukovodstvo izgubilo je strpljenje za beskrajni rat protiv terorizma i proglasilo novu stratešku doktrinu „nadmetanja velikih sila“ – savršen eufemizam za geopolitiku.
„U novoj eri suparništva velikih sila, naša borbena prednost nad strateškim konkurentima dovedena je u pitanje“, objasnio je ministar odbrane Mark Esper 2019. Dok Pentagon postepeno okončava globalni rat protiv terorizma, primetio je Esper, „mi nastojimo da preraspodelimo svoje trupe i opremu u prioritetne oblasti što bi nam omogućilo bolju poziciju za nadmetanje sa Kinom i Rusijom“.
To bi, kako je objasnio, zahtevalo usaglašenu akciju na dva fronta: u Evropi protiv sve samouverenije, dobro naoružane Rusije i u Aziji protiv sve moćnije Kine. Esper je za Aziju tražio da se ubrza nagomilavanje vazdušnih i pomorskih trupa, uz jačanje vojne saradnje sa Australijom, Japanom, Južnom Korejom i – Indijom.
Posle američkog poraza u avganistanskom ratu, Bajdenova administracija je prihvatila ovakvu perspektivu smatrajući Kinu, a ne Rusiju, najvećom pretnjom za američke geopolitičke interese – bar do aktuelne krize u Ukrajini. Zbog svog rastućeg bogatstva, proširenih tehnoloških kapaciteta i vojske koja se stalno unapređuje, samo se Kina smatrala sposobnom da ospori američku dominaciju na geopolitičkom planu. „Naročito Kina ubrzano postaje samouverena“, navodi Bela kuća u svojim Privremenim strateškim smernicama za nacionalnu bezbednost iz marta 2021. „Ona je jedini konkurent potencijalno sposoban da u kombinaciji svoje ekonomske, diplomatske, vojne i tehnološke moći uputi trajni izazov stabilnom i otvorenom međunarodnom sistemu.“
Da bi pružila smernice sa visokog nivoa za „sveopštu“ borbu u suprotstavljanju Kini, Bela kuća je početkom februara izdala novu „Indo-pacifičku strategiju“, u vreme kada je Rusija mobilisala svoje snage duž ukrajinskih granica. U ovoj strategiji Indo-Pacifik se opisuje kao pravi epicentar svetske ekonomske aktivnosti i zahtevaju se udruženi napori za jačanje strateškog položaja Amerike te – da upotrebim izraz iz drugog doba – obuzdavanja uspona Kine. U maniru klasičnog geopolitičkog mišljenja, u ovoj strategiji se navodi: „Naš cilj nije da promenimo [Kinu], već da oblikujemo strateško okruženje u kojem ona deluje i tako izgradimo ravnotežu uticaja u svetu koja je maksimalno povoljna za Sjedinjene Države, naše saveznike i partnere.“
Za realizaciju ovog plana, Bajdenov tim za nacionalnu bezbednost smatra da su ključna ostrva i morski prolazi vitalni za strategiju obuzdavanja Kine. Visoki zvaničnici tog tima ističu značaj odbrane „prvog lanca ostrva“ koji obuhvata Japan i Filipine i deli Kinu od otvorenog Pacifika. U sredini tog lanca je, naravno, Tajvan koji Kina smatra svojim, a koji se sada u Vašingtonu (u tipično mejanovskom maniru) smatra esencijalnim za američku bezbednost.
U tom kontekstu treba razumeti i decembarsko izlaganje pomoćnika ministra odbrane za indo-pacifičke poslove Ilaja Ratnera na odboru za spoljne poslove u Senatu: „Počeo bih napomenom o značaju bezbednosti Tajvana za Sjedinjene Države. Kao što znate, Tajvan se nalazi na kritičnoj tački u prvom lancu ostrva, kao čvorište u mreži američkih saveznika i partnera ključno za bezbednost regiona i odbranu vitalnih interesa SAD u Indo-Pacifiku.“
Međutim, za Peking su pokušaji ometanja kineskog uspona i ponovnog preuzimanja Tajvana neprihvatljivi. Kineski lideri su više puta isticali da bi američko mešanje moglo da pređe „crvenu liniju“ i izazove rat. „Pitanje Tajvana je najveće bure baruta u odnosima Kine i Sjedinjenih Država“, nedavno je rekao Ćin Gang, kineski ambasador u SAD. „Ako tajvanske vlasti, ohrabrene od strane SAD, nastave putem nezavisnosti, to bi najverovatnije uvelo Kinu i Sjedinjene Države, dve velike zemlje, u vojni sukob.“
Dok kineski ratni avioni redovno narušavaju vazdušni prostor Tajvana, a američki ratni brodovi patroliraju Tajvanskim moreuzom, mnogi posmatrači su očekivali da će Tajvan, a ne Ukrajina, biti lokacija prvog krupnog vojnog okršaja kao posledice takmičenja velikih sila našeg doba. Sada se javljaju zlokobne slutnje da bi izostanak efikasnog odgovora na rusku agresiju u Ukrajini mogao navesti kineske lidere da pokrenu invaziju na Tajvan.
Ostala žarišta
Ukrajina i Tajvan danas naravno nisu jedina sporna polja na globalnoj šahovskoj tabli. Kako takmičenje velikih sila dobija na zamahu, ukazuju se i druga potencijalna žarišta usled njihove strateške lokacije i pristupa vitalnim sirovinama. Među njima su:
Baltičko more – zapljuskuje 3 države (bivše republike Sovjetskog Saveza), Estoniju, Letoniju i Litvaniju, koje su članice Nato saveza. Vladimir Putin bi ih najradije vratio pod neki oblik ruske hegemonije.
Južno kinesko more – između granica Kine, Bruneja, Indonezije, Malezije, Filipina i Vijetnama. Kina polaže pravo na gotovo čitavu pomorsku oblast i ostrva, dok je silom sprečavala druge kandidate da tu ostvare svoja prava. Za vreme i Trampa i Bajdena, SAD su obećale pomoć u njihovoj odbrani od kineskog „maltretiranja“.
Istočno kinesko more – na nenaseljena ostrva u ovom moru pravo polažu i Kina i Japan. Obe zemlje slale su borbene avione i brodove u tu zonu kako bi istakle svoje interese. Krajem prošle godine, državni sekretar SAD Antoni Blinken uveravao je japanskog ministra spoljnih poslova da Vašington priznaje japansko pravo na ostrva i da će podržati njihove snage u slučaju napada Kine.
Granica Indije i Kine – poprište povremenih vojnih sukoba dve zemlje. SAD su naklonjene Indiji sa kojom razvijaju bliske vojne veze.
Arktik – područje na koje delimična prava polažu Kanada, Grenland, Norveška, Rusija i Sjedinjene Države, za koje se veruje da poseduje ogromne rezerve nafte, prirodnog gasa i minerala, raštrkane po oblastima koje dve ili više od ovih zemalja smatraju svojima. Rusija ga takođe koristi kao sklonište za svoje nuklearne podmornice, dok je za Kinu to potencijalna trgovinska ruta između Azije i Evrope.
Na svakom od ovih žarišta poslednjih godina su izbijali manji sukobi ili incidenti, a njihova učestalost raste. Na njih treba obratiti pažnju, jer će se nakon ruske invazije na Ukrajinu tenzije povećavati na globalnom nivou. Istorija nam govori da globalna geopolitika retko ima miran rasplet. S obzirom na okolnosti, moglo bi se pokazati da bi novi hladni rat – sa trupama koje se uglavnom ne angažuju – bio bolji ishod, što je samo po sebi već prilično deprimirajuća pomisao.
Michael Klare, TomDispatch, 06.03.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 23.03.2022.
UKRAJINA