I dok ga ubijaju, on viče – živeo Staljin!

Ispričaću jednu malu priču iz davnih vremena koju nikada nisam zaboravila. Moja prijateljica je imala daljeg rođaka u Sovjetskom Savezu, živeo je u Ljvovu, gradu u današnjoj Ukrajini. On je voleo da povremeno dođe u Jugoslaviju kao na nekakvu drugu planetu. I pored ogromnih prepreka da izađe iz zemlje, uspevao je da stigne u naše krajeve tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Nije voleo da vodi političke, a kamoli da se upušta u disidentske razgovore. Kao kritičarka nedemokratskog sistema, uveravala sam ga kako je naš tadašnji, jugoslovenski sistem, suštinski isti kao i njihov u Sovjetskom savezu. Govorila sam da je model isti, da bitnih razlika nema, sem nekih površinskih, onih pojavnih. On je na to nevoljno rekao: možda ste u pravu, možda je sistem isti, ali je život potpuno različit.

Cilj mi je da pokažem u čemu se promenio život u našoj zemlji i zašto treba izaći na izbore. Prihvatanje elementarnog pravila da svaki građanin ima neotuđivo pravo da slobodno odluči šta će raditi sa svojim glasom ni na koji način ne ometa raspravu o tome šta se danas dešava u Srbiji, niti glasno razmišljanje kako se ponašati na predstojećim izborima. U main stream kritici, koja se naziva građanskom, preživela je deviza da su sve stranke iste, pa se zato ne treba uzbuđivati oko predstojećih izbora. Nema potrebe menjati stav od prošli put: ubaciti beli list ili ostati kod kuće. Ne sporeći pravo na takav izbor, pokušaću da pokažem da je precepcija – sve je ostalo isto, ne samo netačna, nego nehotice otvara vrata nadolazećoj represiji.

U prvom koraku, možemo se složiti da su sve stranke uglavnom iste. Sve su zanemarivale interese građana i zemlje, odvodeći srpsku tranziciju do patoloških formi, kakva je korumpirana partijska država. Sve političke stranke su se utalile u jednu političku klasu zarad sopstvene moći i novca, a svoju vlast zasnivaju na ogromnoj državnoj svojini (javna preduzeća i ceo javni sektor) koju pripadnici političke klase nemilosrdno čereče, arče i eksploatišu, a račune dostavljaju građanima. Sve o tome znamo. Saša Radulović je na toj temi zaslužio ne samo da uđe u parlament, nego i da mu se dodeli počasni doktorat. Međutim, toj priči kako su i sistem i stranke ista trulež, potkrala se jedna krupna greška. Vladavina Aleksandra Vučića je suštinski antisistemska, jer za njega nikakav sistem ne važi. Za sve što Vučić radi može se reći – da, toga je bilo i pre, ali su sada svi tegovi (sve službe) stavljeni na jednu stranu, na stranu ličnosti samoga Vučića koji podriva sve institucije, opoziciju i medije – sve ono što spada pod rubriku demokratije. Drugim rečima, novost je to što su nedemokratske, autoritarne snage pod vođstvom Aleksandra Vučića napale tanku demokratiju u Srbiji. To je stvorilo jednu novu teskobu, jedan suženi prostor, u kome nema mesta komociji.

Ovaj tesnac opisala sam u četiri slike koje karakterišu ove izbore.

Prva slika: bajka uz policijsku pratnju

Prvo što pada u oči je velika udaljenost, gotovo nestvarnost ciljeva koji čine suštinu Vučićeve politike. To je priča o šeicima koji će doneti Alibabino blago za rupe u budžetu i izgradnju Beograda na vodi. U našoj javnosti, priča o šeicima se primila kao nepresušni izvor srpskog humora. Ali, taj humor jako ljuti Aleksandra Vučića. Pa šta ti hoćeš? Zašto ti smeta Beograd na vodi? Ako su tebi lepe priče smešne, za to nije kriv Vučić. Ti si ta zatucana Srpkinja kojoj ništa nije dobro, to je ta svest koju pod hitno treba menjati. Ova bajkovitost Vučićeve politike navodi na pomisao da smo tu pesmu već slušali. Arija je ista, samo su drugačije reči. Nabaciš nemoguć i vanvremenski cilj, nešto nalik na Kosovo, a narod neka glođe tu kost do besvesti. Pa zar Beograd na vodi nije metodski ista priča kao ona o Srbiji do Virovitice i Karlobaga? Sadržaj je promenjen, a metod je isti – izmeštanje iz realnosti, uz snažnu podršku službi. Pri tom, kao što već biva, bajka prikriva realnost koja se približava totalnoj katastrofi.^[1] Pomeranje realnosti je bio i Feketić. Dogodilo se nešto što naše oči do sada ne videše.

Izmišljanje gomile laži ne može opstati bez velike represije, te napornog rada svih službi bezbednosti. Nateraću vas da ućutite i zavolite Beograd na vodi, inače ćete svi biti prozvani. Neće biti pošteđenih.

Slika druga: plagijator-reformator u pratnji LDP-a

Vučić se predstavio kao neustrašivi reformator, proevropska snaga i veliki modernizator. On će i kosovski čvor razrešiti. Čija je to vizija i čija je to bila uloga? Zorana Đinđića, ubijenog premijera Srbije. Baš kao Đinđić, i on će skončati kao modernizator od narodne ruke. Zato će požuriti sa modernizacijom i reformama, da što više odmakne i što više reformiše, dok ga ne sustigne narodna sekira. Kome je bila namenjena ova priča i ko će se za nju zalepiti? Nikom drugom do građanskoj Srbiji, liberalima i svima onima koji se predstavljaju kao Đinđićevi naslednici. Tu je u prve redove izbio Čedomir Jovanović. Ništa lakše nego da proglasi kako je njegova politika pobedila na izborima i kako je Vučić njegovu politiku preuzeo. Ergo, najnormalnije je da baš on i LDP postanu koalicioni partneri u sledećoj Vučićevoj vladi. Tako je pukla proevropska opozicija, izuzev Demokratske stranke. Svi Evropejci zaleteli su se da podrže Vučića s istom nadom da će u Vučićevoj vladi biti reformatori. Samo da ode taj Dačić, miloševićevski zlotvor i kočničar reformi. Vreme je za ulazak u vlast.

Ovu priču nenadano je bez milosti probušio Saša Radulović, bivši ministar privrede. Pa ipak, iako je sve crno na belo pokazao da Vučić sam koči reforme, niko nije odustao. Samo neka se posle ne žale kad se i njihovi dosijei otvore. Nemoj posle da kažu kako ne poznaju ni Šarića ni Mišu Bananu.

Slika treća: povratak otpisanih

Nema većeg beščašća na našoj političkoj sceni od blamantnog vaskrsenja Borisa Tadića. Vladao osam godina strankom i Srbijom, izgubio izbore, već sutra hteo da postane premijer pa nije uspeo; postao na jedvite jade počasni predsednik DS-a, kome je stranka plaćala vilu od 450 kvadratnih metara za 4.500 evrića. Onda je krenuo da luta po svetu gde je pokušao negde da se udene, ali nije uspeo i vratio se kući. Pošto ne može da živi bez slave i vlasti, rešio je da udari na sopstvenu stranku, a izbori već raspisani, s namerom da je preuzme uz pomoć Vučić-Rakić policijske sprege i tako opet postane nešto važno u Vučićevoj vlasti. Boris Tadić je postao simbol naše političke mizerije. Nema ničeg mučnijeg nego kad se on, onako lep i propao pridruži progonu Ivice Dačića, kako bi se upisao u policijski orkestar kojim diriguje Aleksandar Vučić. Za to je nagrađen statusom omiljenog Vučićevog opozicionara. I on i Jovanović besramno učestvuju u toplom zecu kroz koji sada provlače Dačića.

Slika četvrta: i kad ubijaju, ja vičem živeo Staljin

U odbranu neobjašnjivog progona Ivice Dačića, kome već po drugi put Staljin-Berija, to jest tandem Vučić-Rakić priprema ražanj, nema ko da stane. Našla se samo jedna nevladina Komisija za praćenje izbora da ukaže na policijsko pakovanje istrage, što možete pročitati ovde. Ja sam se pre godinu dana proslavila skidajući Dačića sa Vučićevog i Mikijevog ražnja, ali sam ovog puta i ja kukavički ućutala. Građanski etos je kada i neprijatelja, odnosno bilo koga, braniš od policijskog progona. Ali to građansko, na šta smo bili ponosni, nekako je oslabilo, izgubilo se u moru podmetanja, prozivki i plaćenika koji su „građansku opciju“ nemilice pljuvali za račun Aleksandra Vučića. Pa ipak, dve stvari traže objašnjenje. Prva se odnosi na pitanje zašto se koordinatorski tandem Vučić-Rakić ponovo ustremio na Dačića kada su već raspisani izbori, i kad Dačić može biti otkačen u opoziciju bez ikakvih problema. Jedino objašnjenje koje ja vidim je Vučićeva namera da opere svoju prošlost i sve zlo iz devedesetih prebaci na Miloševića i njegovog današnjeg naslednika. Šešelj i njegovi najbliži saradnici, Nikolić i Vučić, kako lepo kaže i Vesna Pusić, nemaju nikakve veze sa zlodelima u Hrvatskoj. Druga, baš uznemirujuća stvar, jeste to što Dačić neće ni jauk da pusti na to što ga Vučić na krst svakodnevno razapinje. Meni se čini da smo na ovom primeru dotakli dno dna. Ne samo da se mnogi raduju jer, eto, hvala bogu, i taj će da ode, očistiće ga Vučić, što je već samo po sebi dno: kao da nas je sustiglo ono najgore vreme – i kad te ubija, ti vičeš „živeo Staljin“.

Zaključak

Tačno je da je i Vučićeva vlada izraz istog sistema, ali život je postao potpuno različit. Ništa više nije isto. I reči više nemaju isto značenje. Kad kažeš reforma, nisam sigurna da tu spada demokratija. Kad se život nađe na ivici, treba tražiti mesto gde smo nešto vredno sačuvali. Pred ove izbore, Demokratska stranka se izdvaja po tome što je u njoj akumulirano nešto malo demokratske kulture. Ona nije ista kao SNS, niti bilo koja druga stranka. Ona bira i smenjuje svoje lidere, u njoj postoji unutrašnja demokratija i prihvaćene su rasprave i procedure. Nije ni važno ko je vodi, danas jeste sutra nije, pa se ličnostima ne rukovodim. Ako je na ovim izborima moj glavni cilj spašavanje Demokratske stranke, glasaću za nju kao glas protiv Aleksandra Vučića, konfuzije, represije i policijske države. Po sistemu eliminacije, glasam i protiv svih onih koji maštaju da s Vučićem sprovode „svoje reforme“.

Peščanik.net, 26.02.2014.