I posle pranja ruku ostaju otisci prstiju*

Pažljivo sam pratila debatu o opravdanosti ideje belih listića, od samog početka – od Srbijanke i Biljane, pre kampanje, za vreme kampanje, pa i juče i danas. Mogla sam u svim tekstovima i izjavama da nađem stvari sa kojima se slažem, ali i one sa kojima se ne slažem i sve to dok sam imala jasan stav da beli listići neće doneti ništa bolju Srbiju nakon izbora od one u kojoj smo živeli pre njih. Baš zbog toga što sam pomno pratila debatu, uživala u argumentaciji i uljudnom tonu debatera (i neke svoje stavove upravo zahvaljujući njima preispitala), primećujem kako ona klizi u nešto što se u narodu zove tuk na luk, ne znam neku bolju književnu reč. U nju su sad uključene i emocije, lične netrpeljivosti, na trenutke je bilo i uvreda. Bilo je i onih koji su se do kraja držali viteški, ne mogu da kažem. Mislim da nam svima zajedno to uopšte ne treba (kad kažem mi mislim na sve one koji pišu za Peščanik i čitaju ga, ali i društvu uopšte), a da se ako su beli listići i dalje tema moramo držati pristojne debate, koja jako nedostaje Srbiji, ali da se moramo držati i argumenata i činjenica, ne pretpostavki.

Kada smo kod činjenica, sada kada su izbori gotovi i kada znamo da je nevažećih listića bilo oko 4,2 ili 4,3 odsto, mislim da treba reći da je na izborima 1990. bilo preko 4 odsto nevažećih listića. To je verovatno posledica raznih okolnosti, pa i one da su to bili prvi višestranački izbori, da je bilo mnogo onih koji su grešili ili se nisu snašli. Kasnije njihov broj pada, ali se u poslednjih 20 godina kreće u proseku oko 2 odsto. Dakle, 2 odsto nevažećih listića koji nisu beli, koji nisu protest (ili jesu u malom broju slučajeva), već su najčešće greška, pa se iz njih ne može jasno i nedvosmisleno videti izražena volja birača. Svi koji smo radili u biračkim odborima znamo kako su ti listići izgledali. U njima se mogla pročitati tek poneka duhovita poruka. Ako uzmemo u obzir taj prosek, onda je na ovim izborima bilo oko 2 odsto belih listića. Ako je tako, da li je opravdano busanje u prsa o tome da su nevažeći skoro prešli cenzus? Da li je ta radost i priča o pobedi ista ona koju smo čuli od svakog političara u nedelju? Svi su govorili o nekoj pobedi, a većina je izgubila mnogo. Sa tih dva odsto teško možemo govoriti o krizi legitimiteta. Ja smatram da bi neki zaista značajan broj belih listića mogao dovesti do krize legitimiteta, recimo u slučaju da ih je bilo više ili isto koliko je dobila najjača stranka. Ali i to je pitanje u Srbiji, svi znamo gde živimo i da bi i nakon toga imali neku vladu, nekog predsednika, neke ministre i da njih ne bi previše bolela glava zbog 25 odsto nevažećih listića. Neko će reći – čekaj, videćeš na sledećim izborima, ima da nas bude 10 odsto, a na onim tamo 20 odsto! I šta ćemo onda?

Dragi ljudi, mi za to nemamo vremena. Ne bih ponavljala već rečeno o trulom, monopolizovanom političkom sistemu, opštim mestima, nepostojećim idejama, korumpiranim ljudima, nebrizi o građanima i stvarnim prioritetima, to je sve jasno kao dan. Zašto ne upremo sve svoje snage da utičemo na to da Zakon o političkim partijama bude promenjen, jer je on taj koji nam onemogućuje da se politički udružujemo, a to nam je garantovao naš Ustav. Taj zakon predviđa uslove koje je u jednom Peščaniku Vladimir Pavićević do tančina opisao, a ti uslovi se u nakraćem svode na 10.000 overenih potpisa i oko 50.000 evra za osnivanje političke stranke. Mi se moramo boriti za to da ovi uslovi više ne postoje, da svako ko ima (pristojnu političku) ideju može da se takmiči bez ovih nemogućih uslova. Ovaj zakon je pred Ustavnim sudom Srbije, očekuje se ocena njegove ustavnosti i zašto se ne organizujemo tako da idemo na javnu raspravu, spremamo argumante, da pričamo u javnosti o tome kako je taj zakon protivan našim osnovnim slobodama? (pogotovo oni velikog ugleda i autoriteta) Ne, mi smo se uhvatili posledice (nemamo za koga da glasamo), a ne uzroka (zašto nemamo za koga da glasamo). Stranke se ponašaju kao klasični monopolisti na svakom tržištu, kupi mene, znam da hoćeš, jer i nemaš nikog drugog. Taj monopol se mora razbiti i to je naš prvi zadatak.

Neki beli listići su bili jako duhoviti, videla sam ih na internetu. Recimo moj favorit je „Sikter!“. Ali sve se završava na duhovitosti i davanju oduška besu. Naša realnost je Ivica Dačić i biće to još verovatno četiri godine. Znam da time niste oduševljeni. Svi drugi su isti? Pa ne znam. Ja sam glasala misleći da ćemo dobiti na tom mestu recimo Milicu Delević. Nemojte mi reći da je isto. Nemojte mi reći da su isti Stefanović i Vulin. Možda prvim niste previše zadovoljni, ali nisu ni isti.

Na kraju, evo primera iz Francuske. Izjednačeni Sarkozi i Oland u prvom krugu i oko 20 odsto birača koji su se opredelili za trećeplasiranu Lepen. Da li su svi koji su u drugom krugu glasali za Olanda bili njegovi najveći fanovi? Ili samo nisu hteli da desnica ponovo pobedi? To je ono što nas čeka za 10 dana, svidelo se to nama ili ne.

Pišem sve ovo jer ne smemo dozvoliti da se (samo)zatvorimo u geto iz kog više nećemo ni poželeti da izađemo, u kom ćemo upirati prstom jedni na druge tražeći krivca za haos iz koga nikako da izađemo. Ima stvari na koje još uvek možemo da utičemo i mislim da prva treba da bude razbijanje monopola na političkoj sceni velikim pritiscima na svim stranama. Ne bi bio prvi put da pritisak uspe. Tada će glasači imati za koga da glasaju, a mi se više nećemo dičiti demokratijom u kojoj Dačić vodi glavnu reč, a mi merimo da li nam je smešnije glasati za Darta Vejdera ili Vesnu Vukelić Vendi. Pričaćemo o nekim važnijim stvarima.

*Aforizam, Ilija Marković

Peščanik.net, 09.05.2012.