Ima li Srbija Vladu?

Vlada Srbije još uvek nije izabrana. Uprkos tome, mediji već danima raspravljaju o njenom sastavu. To nisu komentari najavljenog sastava Vlade. Ili sastava Vlade koji je najavila kandidatkinja za predsednicu Vlade. To da je sve završeno onda kada je Vučić rekao prestala je da bude mantra medija pod kontrolom vlasti. Čini se da su i profesionalni mediji, ili oni koje smo do juče tako zvali, prihvatili da se ministrom postaje onda kada se njegovo (ili njeno) ime javi u spisima stranačkih organa Srpske napredne stranke.

Tako su osvanuli naslovi: Novi ministri Vlade Srbije; Nova Vlada Srbije: politika važnija od struke; Nova Vlada Srbije: Ko je „žena zmaj“ i ostale na ministarskim mestima i zašto se o dve najviše priča; Vučić: Opet izbori 2022, Vlada ograničenog trajanja, Dačić na čelu Skupštine; Gosti N1 o Vladi: Hotelijer asfaltira Srbiju, ministri izvršavaju naloge Vučića.

Pitajte porodicu i prijatelje – da li Srbija ima novu Vladu? Većina će reći da ima. Verovatno će imati mišljenje o nekima od „ministara“ i dodati i da ta Vlada ima „ograničeni mandat“. Ovo je posledica jednoglasnog dezinformisanja građana. Zbog čega se većina medija opredelila za ovaj pristup možemo samo da nagađamo. Da li je u pitanju namera, neznanje, nemar ili prepisivanje, nevažno je, ako imamo u vidu posledice.

Izvesno je da je senzacionalističkim pristupom prekršen član 51 Ustava koji garantuje da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja, a da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju. Posledično, prekršeni su i zakonski propisi o javnom informisanju. Njihovu okosnicu čini upravo pravo građana na obaveštenost.

Pogledajmo sada jezik kojim su građani dovedeni u zabludu. Ovaj jezik čini mnogo više od plasiranja jednokratne neistine o izboru jedne Vlade. On suštinski legitimiše uzurpaciju vlasti koju su izvršili Srpska napredna stranka i njen predsednik. Pogledajmo neke od primera koje možemo pronaći u samo u jednom od gore pomenutih tekstova. Drugi tekstovi sadrže slične ili iste primere.

Posle sednice Predsedništva Srpske napredne stranke objavljena su kadrovska rešenja i imena ministara; U novoj Vladi Srbije naći će se ovi ministri o njima treba da se izjasne poslanici; Nova Vlada Srbije konačno je u punom sastavu nakon podele poslednjih resora; Od 21 ministarskog mesta, deset je pripalo ženama; Time je završena četvoromesečna saga oko formiranja nove Vlade; Izvestan broj ministara zadržao je svoje resore, pojedini su samo zamenili mesta; Sastav Vlade pokazuje i čišćenje ruskih kadrova unutar vlasti.

Dakle čitaoče, stvari tako stoje – SNS je objavio kadrovska rešenja, poslanici treba o tome samo da se izjasne (ne i da izaberu Vladu), Vlada je konačno u punom sastavu, saga je završena. Neki su zadržali resore, neki nisu, ali znamo koliko njih je pripalo ženama i gde su tu Rusi.

U istom oglednom tekstu komentator navodi, a medij uprkos neistinitosti tvrdnje objavljuje, da Vučić ne bi ni pravio Vladu da formalno ne mora. Komentatora i sve medije ovim putem obaveštavamo, ako to i dalje ima smisla, da predsednik Srbije ne pravi Vladu, a naročito da na to nije formalno ovlašćen, kao što se u tekstu tvrdi. Predsednik je jedino ovlašćen da Narodnoj skupštini predloži kandidata za predsednika Vlade, nakon konsultacija sa predstavnicima izbornih lista.

Primeri koji su ovde navedeni su samo posledica sličnih pristupa koji su se do skoro činili nevažnim. Recimo – Krizni štab nikada nije osnovan, niti je mogao biti osnovan sa ovlašćenjima koje je sam sebi dodelio i ovo je lako proveriva činjenica. Profesionalni mediji u tom slučaju ne mogu upirati prstom u ovo telo, što su mesecima činili, legitimišući ga kao gospodara života i smrti. Ne mogu i ne smeju ga uzimati za ozbiljno, kao što to ne mogu činiti ni sa predsednikom koji im dostavlja listu ministara.

Zašto je sve ovo zapravo važno? Svakako ne zbog toga što je lepše i lagodnije kritikovati nerežimske medije. Slično kao što je uvek udobnije kritikovati opoziciju, a ne kritikovati vlast. Zbog čega tačno treba da se zabrinu redakcije N1, Deutsche Welle, Radija Slobodna Evropa i Danasa? Ali i mnoge druge redakcije koje su poslednjih dana na sličan način izveštavale.

Ukoliko profesionalni mediji nastave putem koji je ovde opisan, povratak unazad će biti težak. U trci do dna teško je takmičiti se sa Informerom, Pinkom, Hepijem i središtem poluinformacija i cenzure, informativnim programom RTS-a. Još uvek nije kasno da se kormilo (ponovo) usmeri ka pravom cilju.

Nekako simbolično, pitanja nepostojeće Vlade i nepostojećeg Kriznog štaba sklopila su se u medijskom ministrovanju Darije Kisić Tepavčević. Ona je mesecima bila ne-članica nepostojećeg Štaba, ne bi li postala članica nepostojeće Vlade. Desetinama puta je prekorila novinare, tvrdeći da se ne bavi politikom, samo da bi se preporučila za političku funkciju. Sumnje da je porodično i finansijski upletena u nezakonite javne nabavke dodatno su je preporučili za ono na šta sve vreme pretenduje. Da bude ministarka, pa makar i pre nego što je izaberu na ovu funkciju. Ako nije zaista bilo Kriznog štaba, sem u medijima, zašto bi se Kisić Tepavčević potresala zato što nema Vlade u kojoj je ministarka.

Čini se da ipak ima o čemu da se piše, ima pitanja koja treba postaviti mandatarki. Ima pitanja na koje funkcionerima treba zabraniti da odgovaraju, jer nisu na njih ovlašćeni. U tom slučaju odgovor treba tražiti od onog ko jeste ovlašćen. Izvesno je da je to teži put i sigurno je da su neka od neophodnih pitanja bolna. Ona ukazuju na to u kakvoj zemlji živimo.

Možda ljude ovaj sadržaj ne zanima u meri u kojoj ih zanima to šta je Vučić rekao. Međutim, dužnost medija nije da podilazi urušenim standardima, uključujući tu i medijske standarde. Njihova dužnost je informisanje građana o tome šta se zaista dešava i zašto to obično nije nimalo dobro.

Peščanik.net, 28.10.2020.