„Infrastrukturni objekat“ na Ušću

Nedavno ograđivanje dela parka na Ušću, izvedeno pod krajnje neobičnim okolnostima, po mraku, u noći državnog praznika, od strane ljudi pod crnim kapuljačama a uz podršku policije, sa razlogom je izazvalo uznemirenje i proteste građana.

Na protestno okupljanje građana, vlast je reagovala nepotrebno oštrom, čak i brutalnom akcijom policije. Posle svega, deo parka je ograđen a patrole policije stalno dežuraju oko prostora ograđenog za potrebe izgradnje budućeg velikog akvarijuma. Ali ograde, batine i patrole nisu odgovori na otvorena pitanja; njima su pitanja koja zahtevaju odgovore samo potencirana.

Ta su pitanja savršeno legitimna u atmosferi u kojoj vlast tretira šume, parkove i zelene površine samo kao prazne parcele koje čekaju na vlastima bliske investitore – dok zemlja ostaje bez drveća, a gradovi su po zagađenosti vazduha gotovo redovno u samom svetskom vrhu.

Studija poznatog danskog arhitekte Jana Gela za renoviranje Parka Ušće poručena, plaćena i javno predstavljena 2017. govorila je da na prostoru parka nije planiran akvarijum, a ni panoramski točak, EXPO pristanište, gondola, nova zgrada Muzeja savremene umetnosti o kojima se sada govori. Kada i kako se desila ta promena, ko je to odlučio?

Za sve pomenute projekte, pa tako i za projekat izgradnje akvarijuma, morala bi biti urađena studija izvodljivosti i opravdanosti. Da li je takva studija uopšte rađena i, ako jeste, zašto nije prezentirana javnosti?

Veliki a hroničan problem Beograda jeste to što značajan deo grada nema kanalizaciju, kao i to što je valjda jedini glavni grad u Evropi koji ne prečišćava otpadne vode već ih gotovo sve, i industrijske i fekalne, ispušta u Savu i Dunav. Ko je i na osnovu čega odlučio da su akvarijum, a i panoramski točak ili gondola, preči od kanalizacije i prečišćavanja otpadnih voda?

Za uskraćivanje odgovora na ova i niz drugih pitanja nema opravdanja. A pogotovo ga nema za „odgovore“ kojima je vlast informisala, zapravo dezinformisala javnost o tome kako i zašto je firmu koja je izvođač radova angažovala bez javnih nabavki.

Šture informacije koje je dala tek nakon protesta građana zbog ograđivanja parka na Ušću, svode se na to da je do angažovanja došlo „na osnovu međudržavnog sporazuma Srbije i Turske o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata“.

A da li se akvarijum na Ušću stvarno gradi na osnovu tog sporazuma iz daleke 2009? Da li taj sporazum zaista isključuje mogućnost gradnje infrastrukturnog objekta javnom nabavkom, u skladu sa našim zakonom? Konačno, da li je akvarijum uopšte „infrastrukturni objekat“?

Navedeni međudržavni sporazum je svojevremeno predvideo saradnju koja se ogledala u tome da će Turska finansirati, odnosno obezbediti zajam za neke projekte u Srbiji a da će, za uzvrat, te projekte realizovati firme iz Turske, bez sprovođenja javne nabavke. U sporazumu su navedeni putevi od Novog Pazara do Sjenice i Tutina, a ostavljena je i mogućnost da se primeni i na neke druge poslove. Ali akvarijum se u sporazumu ne pominje, bukvalno ni jednom jedinom rečju.

Za to da se za izvođenje radova na akvarijumu sprovede postupak javne nabavke nisu postojale nikakve pravne smetnje. Najvažnija odredba Sporazuma (koju vlast i ne pominje) predviđa da se svaki konkretan posao posebno ugovara. Sve i da je posao sa akvarijumom bio ugovoren, čak i da je i predviđeno da je on izuzetak od javne nabavke, ipak Zakon o javnim nabavkama u članu 11 propisuje da se i tada moraju poštovati bar načela javnih nabavki. A to sasvim očigledno nije slučaj.

Konačno akvarijum, u smislu u kom se taj pojam koristi u relevantnom zakonu ali i urbanističkoj praksi uopšte – i nije infrastrukturni objekat. Zakon o planiranju i izgradnji (član 2) pojam „infrastrukturni objekti“ vezuje za duge linearno postavljene objekte (putevi, pruge, dalekovodi, naftovodi, gasovodi, vodovodi, kanalizacija, telekomunikacioni vodovi i slično) koji služe za transport ljudi, robe, energije, a ne za zgrade.

Gradeći akvarijum kao „infrastrukturni objekat“ iako on to nije, „na osnovu međudržavnog sporazuma“ čiji predmet on nije, vlast izigrava Zakon o javnim nabavkama čiji predmet on jeste. Zato nadležni definitivno duguju odgovore na mnoga pitanja u vezi sa izgradnjom „infrastrukturnog objekta“, pogotovo u vezi sa dezinformisanjem javnosti o okolnostima pod kojim je sprovode.

Minimum razumevanja situacije u kojoj se nalazimo – na nedavno objavljenom Globalnom indeksu percepcije korupcije smo u najužoj grupi najgorih u Evropi, sa do sada najnižom, bukvalno ponižavajućom ocenom – i minimum želje i volje da se očajna situacija popravi, zahteva od vlasti da prestane sa „mutnim“ raspolaganjima javnim novcem i resursima.

„Infrastrukturni objekat“ na Ušću pokazuje da razumevanja, želje i volje nema.

Peščanik.net, 21.02.2026.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Sloboda ribama

Novobeogradski zborovi – Peticija Sačuvajmo Ušće