Integritet krpe

Pa niste valjda očekivali da Stručna komisija FON-a promeni svoju prvobitnu odluku? Na šta bi to ličilo? Ipak su članovi te komisije osobe od integriteta. Ili su barem nekada to bile. I sada se prisećaju šta bi to moglo biti – integritet.

Od svih nadležnih tela u hijerarhiji Univerziteta u Beogradu, jedino je rektorka za trenutak otvorila vrata sumnji da doktorski rad Siniše Malog nije verodostojan. I to ne kao rektorka, nego kao Ivanka Popović. Kao rektorka, ona je odmah zatim tresnula vrata pred tom sumnjom i vratila se – procedurama.

Već smo o tome ovde govorili: ko god bi sada poželeo da preseče proceduralni čvor oko tobožnjeg doktorata Siniše Malog, morao bi da nastupi ne kao nadležno telo nego kao časna osoba i tako od samoga sebe napravi instituciju.

Studenti su napravili scenu na kojoj je Ivanka Popović mogla da zablista u toj ulozi. Ona to naprosto nije iskoristila. Izabrala je, posle vrlo kratkog premišljanja, da ostane rektorka. Jer ni ona nije u stanju da shvati: nije stvar u tome da institucije ne rade; naprotiv, rade, i to odlično – za plagijatore.

Sasvim jednostavno – ne može se dva puta slomiti jedna ista stvar. U ovom konkretnom slučaju, pak, ne radi se o stvarima nego o ljudima. Ali, pravilo važi – ne možete dva puta slomiti jednu istu osobu. To jest, možete, ali onda od nje više ne ostane ništa.

Odlukom Etičkog odbora Univerziteta, iza koje je onda u razgovorima/pregovorima sa studentima još jednom stala i rektorka, da se odlučivanje o akademskoj krađi Siniše Malog vrati na početak, hoće se upravo to – da se ponovo slome jednom već slomljene osobe.

U tom smislu, ta odluka ne samo što nije bila etička, ona nije bila ni humana. Etička nije bila jer je apsolutno jasno da je Mali, recimo to tako, kolokvijalno, ukrao doktorat. Pošto je to očigledno, Odbor je tako morao i da kaže – to je jedino moralno – a ne da vraća odluku onima koji su jednom već slagali.

Odluka Odbora je pak nehumana ne samo zato što traži da oni koji su jednom to već odbili sada sami od sebe priznaju krađu Malog. Stvar je u tome da sa tim priznanjem oni neminovno i sami sebe oglašavaju za lažove. Svi znamo da su slagali, ali je sasvim drugi par rukava da nam to javno priznaju.

Kada bi to uradili, od njih kao ljudskih bića naprosto ne bi ostalo ništa. Jer, pola sebe oni su već izgubili kad su odlučili da Malom priznaju doktorat. Taj moralni prekršaj, koga oni moraju biti svesni, jer ipak je reč o odraslim osobama, sada je deo njihovog novog identiteta.

Od te tačke nadalje, oni iznova grade sebe i svoj novi integritet. Prethodni su već izgubili, ovo sad je jedino što imaju. Ali, od njih se očekuje da i to odbace. Ljudska bića to ne mogu, jer na kraju im je stalo, i u tim naopakim okolnostima za koje su sami krivi, da sačuvaju neki trag ljudskosti, to jest integriteta.

Što važi za ljude, važi i za institucije. Univerzitetu je slomljena kičma onog trenutka kada je Malom priznat doktorat. Univerzitet sada stoji samo uz pomoć proteze. Proteza je ono što je ostalo od institucija posle njihovog kraha, pod težinom laži da je rad Malog validan doktorat.

Upotrebimo jednu sliku, kako bismo to jasno sebi predočili. Kičma je okosnica na koju se čvrsto mogu osloniti ostali delovi tela. Ona stoji u njihovom središtu. Kada se središte isprazni, ostaje bezoblična masa popadalih delova.

S druge strane, kada institucije ispraznite od njihovog normativnog sadržaja ostaje samo privid, to jest ljuštura institucija. Ta ljuštura može poslužiti kao nadomestak za kičmu. Unutar nje nalazi se bezoblična masa, ali spolja gledano, neka forma još postoji.

Pod pritiskom tekućeg režima, pukla je kičma Univerziteta. Ostala je samo ljuštura institucija koja stvara privid da Univerzitet još postoji. Odlukom Etičkog odbora, i same rektorke, da se stvari vrate na početak, zapravo se traži da se razlupa i ljuštura.

Međutim, ako se slupa ljuštura, neće se pojaviti kičma. Naprosto, neće ostati ništa do bezoblične mase. Za neko više dobro, možda bi to zaista i bilo najbolje, da se Univerzitet suoči sa golom istinom o sebi. Ali, društvene strukture nisu projektovane za samouništenje.

Verujem da je to shvatila i Ivanka Popović onog trenutka kada je odlučila da ponovo prigrli procedure umesto da jasno, kao Ivanka Popović, osoba od integriteta, a ne kao rektorka, to jest ljuštura od funkcije, kaže da je Mali lopov.

Tako se jedno sitno pitanje verodostojnosti jednog malog akademskog rada pretvorilo u „biti ili ne biti“ pitanje čitavog Univerziteta. To pak ne govori o silini režima koji pritiska ovu visokoškolsku ustanovu. Naprotiv, to je potvrda njene slabosti, i kao institucije i kao skupa osoba kojima je ostao još samo privid integriteta.

Peščanik.net, 23.10.2019.