Intervju za Novi magazin

Razgovor vodila Jelena Aleksić

Zašto vi kao jedna od vođa nekada najmasovnijih demonstracija u zemlji niste na šetnjama subotom?

Već dva meseca patim od gripoznih epizoda. Zato ne mogu da stojim na ulici u zimsko vreme i izdržim duge šetnje. A i nema potrebe da ja šetam, niko se još nije našao da mi to zameri. Ako se neko našetao i borio, valjda sam to ja. Mogu bolje da poslužim savetima, analizama i pisanjem nego da ja, koja sam se mnogo našetala u jednom drugom vremenu, opet šetam. Podržavam protest iz sve snage, što znači da nema nikakve pozadine koju bih vam ispovedala o tome zašto ne šetam.

Zašto su ovi protesti uopšte započeli i zašto baš sada?

Moj prvi utisak je da postoji zamor u društvu vladavinom Aleksandra Vučića. I kao što je prirodno, a tako je uvek bilo, ovo svoje nezadovoljstvo prvo iskazuje srednja klasa. Ona je najpolitičniji deo društva, najosvešćeniji, okrenut politici i najbolje vidi degradaciju i propadanje društva. Kasnije se pridružuju i oni kojima je najteže, a njih ima najviše. Bez njih srednja klasa ne može da izvrši preokret i smenu vlasti. Zato protesti treba da traju što duže, da poruka stigne do najširih slojeva društva. Kada se bune obrazovani, to po pravilu šalje destabilizujuću poruku svim slojevima društva. Ukoliko bi došlo do tog talasa osvešćivanja i ohrabrivanja naroda, protesti bi mogli da vode do promene vlasti i postojećeg sistema. To je najoptimističkiji scenario koji ja kao sociolog mogu da zamislim.

Imaju li ovi protesti snagu promene ili bar potencijal za nju?

Koliko će protesti izdržati i kakvi će biti rezultati zaista je teško predvideti. Mogu da vode do promena, kako sam rekla, ali ako se zaglave i raspadnu mogu voditi do novog razočarenja koje bi blokiralo promene. Mnogo zavisi i od reakcije vlasti, koja je za sada uzdržana. Moj utisak je da širenje protesta po gradovima Srbije pokazuje da je nezadovoljstvo stanjem u Srbiji obelodanjeno, ali i da je Vučić potcenio građane. Iza nas su godine borbi za demokratiju i neke demokratske tekovine kao što su slobodni izbori su već bile osvojene. A on je sve to zbrisao, planski uništio glavne stranke (posebno stožernu DS) i pretvorio građane u podaničku masu kojoj obećava “zlatno doba”.

Ipak, nešto se promenilo.

Najvažnije je da se svest o prirodi ovog režima i svest o promeni koja se izražava na ovim protestima produbila i sazrela. Zanimljivo je da svest građana postala jako zahtevna. Sada se traži promena ukupnog sistema, i političkog i ekonomskog i u svim oblastima društva. Ljudi neće samo promene likova u foteljama, tj. da se menja samo vlast, a da sistem ostane isti. Građani hoće korenite promene. To se veoma dobro čuje na društvenim mrežama, a to je i glavna poruka protestanata svim političarima. To potvrđuje i odbojnost prema političarima, koji su ih više puta prevarili. Sve naše “revolucije” uvek bi se završile na isti način. Ljudi više neće te korumpirane vlasti koje ne shvataju šta je opšti interes, nego gledaju samo ličnu korist.

Pretpostavljam da od autoritarnog i korumpiranog sistema Vučić neće odstupiti, niti će dozvoliti slobodne izbore. S druge strane ni građani neće više da trpe poniženje jedne primitivne, lažljive i mafijaške bande. Videćemo šta će biti ishod ovog sukoba.

Iako nepoverljivi, građani su svesni da se njihovi interesi mogu artikulisati samo kroz institucije politike odnosno partije. Kako pomiriti ove razlike?

Činjenica je da mnogi građani gaje nepoverenje prema političarima i strankama, rekla sam i zašto. S druge strane, promene ne mogu da se dese bez političara i jakih organizacija. I tu nastaje problem kako da se nastojanja građana povežu sa političarima. Mislim da je taj proces započeo, jer su organizatori protesta zatražili od političara da naprave koliko toliko koherentnu i objedinjujuću političku platformu koja bi sadržala nekoliko najvažnijih stavki u ovoj fazi borbe. Ona bi zamenila razne nabacane zahteve koji su pravili konfuziju i stvarali utisak da građani ne znaju šta hoće. Ima nade da se taj tinjajući sukob građana i političara prevaziđe, ukoliko se takva ujedinjujuća platforma napravi. A to nije tako teško.

Kakav je vaš utisak: znaju li građani šta hoće i da li podržavate zahteve koje smo do sada čuli?

Protesti su formulisali mnoge dobre predloge koji bi otklonili nasilje, recimo pitanje medija i laganja oko protesta. Tu su i pritisci na novinare i možda najvažnij zahtev da se pronađe ubica Olivera Ivanovića. Dati su i brojni predlozi kako da se situacija u zemlji upristoji, pre svega oko osnovnih prava i sloboda, poštenih izbora, pravde i zakonitosti. To su objedinjujuće vrednosti, a ne samo kritika. Predlažu se i temeljnije promene – da se ovaj nakaradni politički i ekonomski sistem promeni. Nadam se će se napraviti politička platforma koja bi obuhvatila najvažnije zajedničke zahteve različitih grupa. Platforma mora da sintetizuje želje, težnje i osećanja građana, mora da bude kratka i jasna. Posle donošenja platforme mora da se pristupi samoorganizovanju radi njene realizacije.

Kako komentarišete ponašanje vlasti u odnosu na proteste, od prebrojavanja do mitinga podrške koji su naprednjaci organizovali povodom Putinovog dolaska u Beograd?

Po mom mišljenju Vučića su ovi protesti jako uzdrmali i više ništa nije isto. On ne podnosi nikakvu opoziciju i to mu je velika slabost. Taj radikalski ekstremizam koji prevazilazi i samog Miloševića nije mogao večno da traje. Protesti takvom političaru najavljuju da mu se bliži kraj i da mu vreme ističe. Kada i kako će se to dogoditi, ne zna se. Vučić nije čovek kompromisa, kod njega je ili sve njegovo, ili ništa. On se nikada neće odreći autokratije i prihvatiti demokratske izbore. Bilo bi lepo da nas iznenadi.

Oni koji protestuju upozoravaju da je Vučić svestan snage 30.000 ljudi koji nisu dovezeni autobusom. Ipak, on vrlo samouvereno govori o mogućim vanrednim parlamentarnim izborima. Kako to objašnavate?

To je samo izraz straha i gluposti, greška koju su napravili svi njegovi prethodnici. Milošević je zakazao izbore jednu godinu pre vremena i izgubio, Tadiću takođe nije istekao mandat kada je izgubio predsedničke izbore, a evo to isto sada čini i Vučić. Očigledno da on shvata da su kola krenula nizbrdo i veruje da bi mu pobeda na izborima povratila samopouzdanje i učvrstila vlast. A situacija je suprotna. Njemu baš sada nikakvi izbori nisu potrebni. Vučić misli da je sredio sebi stvar za izbore sa posetom Putina i ordenom. Međutim, nije mu to uspelo, jer su i u tom okršaju pobedili protesti svojom masovnoću i to oko najosetljivije teme: obeležavanja godišnjice nerešenog ubistva Olivera Ivanovića. I to se neće skinuti s dnevnog reda.

Kolike su zaista šanse opozicije da nešto uradi na tim izborima i šta vi mislite da bi bilo najbolje učiniti?

Opozicija neće izaći na te izbore ako Vučić ne popusti i ne omogući sve elemente poštenih i slobodnih izbora. Ja mislim da ako je borba krenula protestima, oni treba da se nastave, a da se izbori ignorišu ako ih Vučić sada raspiše. I mnoge stranke su više puta rekle da neće ići na falš izbore. Naravno, ne mogu da predvidim koja dinamika će u međuvremenu nastati između vlasti i opozicije u celini.

Znali ste da kažete da je AV bolji od “opozicionih morona” u odnosu na nacionalizam. Nije li upravo po pitanju Kosova opozicija dala za pravo i vama i svima koji tako misle?

Ima mnogo opozicionih morona koji kao da su izašli sa početka 18. veka, pravo iz srednjovekovne države, kao da nikad nisu čuli za moderno društvo i državu. Kad se takvi stavovi prevedu u današnje vreme zvuče fašistički i ekstremno. Međutim, Vučić nije u praksi suzbijao takve grupe. On je zbog formalnog opredeljenja za EU decentrirao srpski nacionalizam na Rusiju i Putina. Srpski nacionalizam se sada meri ruskim i putinovskim. Več šest godina obožava se Putin; svaki dan je sa šajkačom na glavi i na prvim stranicama tabloida, odakle nam je slao najstrašnije oružje, rešen da ratuje za Srbiju. Drugi način iskazivanja Vučićevog nacionalizma su svađe u regionu, konflikti sa svim susedima; u Makedoniji je bio protiv demokratskih promena i Zaeva, pretenzije prema Crnoj Gori nisu presahle, a o BiH da i ne govorim. Tu je Republika Srpska glavni adut. Da zaključim, u izvesnom smilu i na samom početku njegove vlasti izgledalo je da će potpisivanjem Briselskog sporazuma Vučić rešiti kosovski čvor. I po tom pitanju je bio ispred opozicije. Mada još uvek ništa nije isporučio.

Pitanje je zapravo kakva nam je vlast a kakva opozicija i da li je ona zaslužila da se o njoj često govori negativnije nego o vlasti?

Ja ne znam šta je to kada se kaže “opozicija”, jer tu ima mnogo i starih i novih stranaka. Tu je Savez za Srbiju koji je pod jednu kapu stavio politički raznolike stranke. Moje je mišljenje da taj Savez nije bio nužan, već sve političke organizacije koje to žele treba da učestvuju u borbi za slobodne i fer izbore. Bolje bi bilo da se oni koji dele slična gledišta ujedine u veće i moćnije stranke ili saveze umesto što se neprekidno dele i cepaju ili se pak neprincipijelno stavljaju pod jednu kapu. U fazi borbe za izborne uslove neka svi jednako i zajedno učestvuju, a druga je stvar koje će se i kakve koalicije praviti ako se jednog dana izađe na izbore.

Novi magazin, 24.01.2019.

Peščanik.net, 26.01.2019.

PROTESTI 2018/19.