Ispodnjaci

Nikada stvari nisu bile tako jasne: vučimediji prate bivšeg predsednika i intervjuišu ga svaki put kada obavi fiziološku potrebu u Davosu, jer druge prilike nema; bivši predsednik virtualno vodi narod kroz svoj švajcarski apartman, jer na konferenciji nema mesta, položaja i prostora; policija časno zauzima univerzitet i lema svakoga ko se tamo nečasno pojavi; evropskoj delegaciji, koja je upravo zbog tih stvari došla na razgovore i raspitivanje, priređuje se prostački doček. Jeste, neko je digao kamen, stanovnici ispod (otud ispodnjaci) panično su se rastrčali na sve strane, kamen su vratili. Ostala je neprijatna slika, kao i smrad. Poslanici su došli da provere slobodu medija i izražavanja i autonomiju univerziteta. Dobili su precizan pregled. Mogu napisati kratak i sadržajan izveštaj: ispodnjaci neće u EU. Potvrđeno je, Srbija može da uđe u EU samo bez ispodnjaka.

Sem što je sve tako očigledno, ima i neki perverzni odsev ferpleja u tome. Potpuno je odviše svo ono vrludanje, pismo-glava, lažinjanje, čivijanje, zaluđivanje i izluđivanje: jedna tačka saglasnosti je rešena, ne mora se više navoditi, nije predmet razgovora ni manipulacija, naprosto više ne postoji. O EU više se ne pregovara sa ispodnjacima, niti u Srbiji razumnih niti u EU. To je stvar bolje i sagledive budućnosti.

Pa ipak, ima nešto što me lično pogađa, premda se poslanik Picula pokazao kao pouzdan evropski službenik i dao besprekornu izjavu, pošto se devet poslanika odlučilo da pogleda izložbu. Edukativna korist elegantno je izbrisala sve ostalo. A šta je htela domaćica ovog bednog mangupluka da postigne? Sveopštost srbljavštine. Obavila je to u svojstvu predsednice parlamenta i u svojstvu najvećeg klovna – izvinjavam se, klovnare – u parlamentarnoj demokratiji države. Picula je ispodnjacima jedini prirodni cilj, jedino njega vide kao crvenu maramu, što uništava celokupnu spoljnu politiku i diplomatiju i državi nanosi nepopravljivu štetu – al’ šta zna Brnabić, bre; odabran je dan, ne sećanje na holokaust, 27. januar, kada je Crvena armija ušla u skoro napušteni Aušvic, nego pet dana ranije; odabrana je „izložba“ kroz koju se mora proći; falsifikovana je istorija, ali to je zaista najmanji problem za ispodnjake. Pa se onda nadulo od sreće: jal’ će proći jal’ neće, pa hijene sa pitanjima u zasedi, ukratko šta god da Picula uradi, imalo je da bude ustaško. Klovnara je glupa, pa je tako i ispalo.

Ono što vređa, jeste što je sve to nepodnošljivo i izvesno kažnjivo ponižavanje žrtava ustaša, zloupotreba sećanja, udarac sa najvišeg državnog nivoa pravo u lice i u dostojanstvo svakog građanina i celokupne države. Kao što reče Picula, ne bi bilo EU da nismo pobedili zločince; a neće je ni biti ako ponižavamo njene svetinje, žrtve zločinaca. Mog dedu su ustaše u Osijeku javno provele kroz grad u bodljikavoj žici 10. maja 1941, pre toga su ga negde na Tvrđi deset dana mučili. Pred streljanje na dravskom mostu deda je skočio u reku. Moja majka išla je u odeljenje osiječke realke u kojem su bile „pravoslavke, Jevrejke i bezvjerke“: 27 Jevrejki, starih 20-21 godinu iz tog odeljenja završilo je u Aušvicu i Jasenovcu. Moju majku i baku Nemci su spasli od ustaša, stavili su ih na voz za Beograd. Kuću porodice u Osijeku ustaše su zapalile još 1938, ukućani su se jedva izvukli. Moja baka obično bi rekla da dedu nisu ubili Hrvati, nego ludaci. Baka je bila građanka Jugoslavije, bila bi i građanka EU, bar po opredeljenju. Šta to za mene znači? Da se ne smem ne sećati priča koje sam čula, da ih moram procenjivati i meriti njihovu verodostojnost, da ih ne smem zloupotrebljavati, i da me zato duboko vređa manipulacija žrtvama.

Sramoćenje skupštine, ustava, države i građana koje je klovnara izvela nema izgleda da bude kažnjeno sve dok se ne bude povratilo značenje svakog od tih pojmova.

Peščanik.net, 24.01.2026.