Istorija duše Petra Lazića

Bio sam u Kosjeriću, u čast znamenitog počivšeg pisca Petra Lazića, rođenog u tom gradu. Uverio sam se da nije nimalo lako biti veliki u Kosjeriću, a Pera Lazić jeste bio takav u Srbiji i mnogo dalje.

Tri dana avgusta (2-4) bili su Dani Petra Lazića, koji od svoje goleme stvaralačke energije nije stigao da napiše sve što je mogao. A čini se da je mogao skoro sve: filozofske eseje (kao diplomirani filozof), satirične oglede, romane, drame, aforizme kao svojevrsne višeslojne kratke priče – neprobojne bez ozbiljnog misaonog ulaganja u njih, monografije o šljivi, kao najopojnijem srpskom voću. I da započne i okonča Indeksovo radio pozorište, čiji je doživotni urednik bio. Nema više, sa uredništvom je gotovo. Pera je već 11 meseci u nekom voćnjaku „Nebeske Srbije“, kojoj se podsmeva bar isto toliko koliko i zemaljskoj.

Odozgo gleda i sluša naše tragično pozorište, više Kralja Lira, njegovog smešnog pobratima Ibija i Ledi Magbet, nego „Bre 202“, emisiju na radiju 202, koju beše zamislio kao prilog duševnom oporavku svih koji imaju nešto sluha. I leteći cirkus koji ovde ne prestaje, u kome se pada sa trapeza, umire i gine, uz razdragano veselje, kreveljenje i podvriskivanje koje prati svaku ludačku tragediju.

Lazić je pisao mnogo, dobro i različito, ušao u više od stotinak antologija kratke priče i aforizama, prevođen je na više desetina jezika. Bio je najprevođeniji srpski pisac u Italiji. Stigao je da postane profesor retorike i javnog opštenja na univerzitetu, postigao da se i tamo ne dopadne rektoru, zbog preteranog profesorskog liberalizma. Nije Lazić mogao da podnese ambijent u kome bi morao da se dopada bilo kome.

Bio je mnogo važniji književnim kritičarima van Srbije. Ovde nije bio omiljen: nije imao lepe reči ni za domaću književnost, niti za kritičare. Ni za gromade kojima se klanjala svetina, ni za crkvu, ni za državu, posebno ne za svece bilo kojeg usmerenja. Zbog toga su ga zabranjivali, privodili i zatvarali. Lazić je jedan od poslednjih srpskih pisaca koji je dopao apsane i to krajem 20 veka i to, zamislite, zbog preterano zajedljivog zajebavanja vlasti. „Niti sam skeptik niti agnostik. I jedno sam i drugo, verujem samo u nepostojeće. Možda sam tek po malo epikurejac, smrt i ja nemamo ništa zajedničko.“

Nema opštenja sa moćnima bez zajedljivosti, makar ona bila sasvim fina i samo na prvi pogled bezazlena. Oni se više ne boje satire, govorio je Pera, stvorili su svet koji je apsurdniji od svake ideje o besmislu i tek se opasno naljute ako im se ukaže na smisao koji ne mogu da pojme. A ne mogu nikada.

Lazić je vodio niz opasno subverzivnih emisija na 202, ali bih svakako izdvojio tri: Crno beli svet, Crna rupa i Umesto crne rupe. U to doba Indeksovo pozorište je prepustio „mlađima“, a ono je kasnije estradizovano i ugasilo se čak pre njegovog osnivača, koji više nije želeo da se meša.

Osnovao je list pod folklorno-priplodnim nazivom „Naša krmača“, ali se na užas čitalačke javnosti posle nekoliko meseci izlaženja suprasnih novina u njihovom nazivu prepoznala tada najmoćnija žena Srbije, prva drugarica dakle, i to je, kažu, izazvalo takvu konsternaciju u vrhu vlasti da je najvažniji drug na nekoj sednici vrha zabrinuto pitao: „Pa dobro bre, ko je taj Pera?“ Koji Pera? – pitali su prisutni.

Kad je Krmača uginula, Pera je iskoristio ono neprevodivo, neotuđivo i neizbežno „bre“ iz pitanja druga, ajde da kažemo Miloševića, i osnovao časopis sa tim imenom, a kasnije i muzički sastav „Brend“. Sa ponosom navodim da sam pevao u toj muzičkoj bandi, ne hvalim se naprazno, ima dovoljno video dokumentacije. Održali smo koncert pred hiljadu ljudi u beogradskom Domu omladine. A kasnije je taj šašavi karavan imao još pedesetak nastupa po Srbiji, dok nisu počeli da nam otkazuju. Pera je bio uveren da se sve to događalo jer smo bili primetno loši pevači.

Nasuprot opštem utisku da je Petar Lazić šetao svetom kao veseli zajebant svega postojećeg, on je bio pomalo gorak, setan, ozbiljan pisac. Ali nije mario za idole, niti za izmalterisane velikane. Gostovao je kod Tanje Nikolovske u Radio Beogradu, neposredno posle smrti velikog srpskog pisca. Tanja je čitala naslov iz dnevnog lista: „Vidi Pero šta ovde piše. On (pokojnik) je bio Mont Everest naše književnosti“. Njegov odgovor pamtim skoro doslovce: „Nigde nisam sreo toliko nobelovaca kao u Francuskoj ulici broj 7. Svaki od njih misli da je Mon Blan, ili Kilimandžaro. Ili Mont Everest, što da ne. A njihov vrh je Kanarevo Brdo. Kanarevo Brdo, to je njihov Mont Everest“. Naravno, to ume i sme da kaže čovek koga je Njujork tajms početkom ovoga veka proglasio za vodećeg satiričara današnjice.

Svoja sabrana dela Lazić je objavio u desetak knjiga. Izdavač je bio tada velika Narodna knjiga. Rekao bih da je „Kratka istorija duše“, njegov roman (o seobi duše) u 40 priča, zaveštanje pisca koji kao da je slutio da mu sledi saznanje o putevima nečega što možda jeste, a možda i nije ljudska duša. Ko tajnu sazna, ne može da je saopšti, niti ima kome, niti će imati ko da ga sluša. Pera traga za odgovorima o tajnama postojanja i nestanka i to u fantastičnim dijalozima i pričama koje ne mogu imati konačan odgovor, niti kraj. Pa tako Pitagora kaže Polikratu: „Duša ima svoje Ja samo dok je u telu. Ona luta između Ja jednog tela i Ja drugog tela. Između ta dva Ja, nalaze se Nigde i Ništa.“

Skromno sudim da je njegov poslednji roman Savršena samoubistva, kao parabola traganja za izlazom iz socijalnog ništavila, jedan od bisera naše proze. To je delo ipak ostalo prećutano.

O svemu tome bilo je reči na Perinim danima u Kosjeriću. Malo je ljudi koji su u svom gradu ostali veliki, kad su to već postali na drugom mestu. Kosjerić jeste prestonica Petra Lazića, taman kao i Beograd i Rim. Veliki mural nasmejanog bradatog i brkatog dečaka, već je na zidu zavičajnog doma kulture. I da ničeg drugog tamo nema, Kosjerić je metropola.

Konačno sam, u obilju onoga što smatram izuzetnim, izabrao dve Perine rečenice, koje bi mogle da budu logičan epilog ovog teksta:

Život ne postoji. Stvarnost je samo ono što se sanja.

Ja sam besmrtan. Za sada.

Peščanik.net, 06.08.2018.