Iz ratnog dnevnika

Ima pisac ovih zapisa nešto slično i nešto je od toga objavljivano, ali ne sve i bolje je što je tako bilo – i što je ostalo apokrifno.

Nismo bili fizički učesnik u ciklusu Miloševićevih balkanskih ratova koje smo izgubili, jer on nije kupio ratnike po bolnicama niti je nas dirao koji smo po godinama bili “trećepozivci”. I ono što je objavljivano već je zaboravljeno. S vremena na vreme – u novije vreme sve češće – ti papiri se nađu među knjigama. Danas nas lakrdijaši zabavljaju do mile volje, a ima ih u SANU i oko SPC koliko hoćete. Jedan je ovih dana – i to mu beogradska Politika objavljuje na prvoj strani – napisao ovako: “U Hagu je svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin”. Veseo neki čovek i pesnik. A u našim ratnim beleškama stoji o njemu ono kako je svojim krilatim metaforama hrabrio JNA i prekorevao je istovremeno kako je srpska vojska 1912. zauzela bila Skadar “a vi ne možete ni Borovo selo”. Veseo neki čovek i šeret pravi. Član je SANU. I sve to u vezi sa ovom oslobađajućom presudom u Hagu hrvatskim generalima. Buka i bes su nesnosni. I sasvim neukusni. Kultura zaborava u ovoj zemlji cveta. Bila je to neka artiljerijska Oluja i nedužni su stradali i prognani, i vremenom će se hrvatski sudovi time baviti – bilo bi grozno da se time ne bave. A te ljude je neko gurnuo u rat, pa posle poručivao Tuđmanu da čini s njima što hoće – “pecite ih i koljite” – a to je bijaše neki Bora Jović. Pa ono bavljenje Šarinića u Beogradu, svega toga u našim ratničkim zapisima ima, to je pravi ratni dnevnik. A na epoletima svih generala još sjaji pepeo spaljenih gradova i sela, a ešarpe su im dobrano poprskane krvlju i suzama. I našim i hrvatskim generalima i sada – kako bi drugačije bilo i kada je drugačije bilo – pobednici sude pobeđenima. Žrtve nikom sudile nisu ni među Hrvatima, ni među Srbima. Da li će sudovi naći sve zločince i među Hrvatima i među Srbima to ćemo tek videti – ili nikada nećemo. Pred nama je zanimljiva izjava ministra R. Ljajića – “Još ćemo plaćati devedesete”. Svi ćemo plaćati, samo žrtve više nikom neće plaćati. Platile su dovoljno.

A ono da će istorija suditi, to je neozbiljno i time se bavimo mi knjiški moljci – ratove smo izgubili od Triglava do Đevđelije.

Sada je vreme parastosa i naravno činodejstvuje patrijarh srpski Irinej sa sveštenstvom. Na parastos primedbe nemamo – svaka duša zaslužuje pomen i pokoj večni – ali ono što viču iz mase zbunjuje. Nakon ove presude u Hagu i mi hoćemo Oluju našu. Kao da toga nije dosta bilo u svoje vreme, i s jedne i s druge strane. Svi vapiju za nekom artiljerijskom olujom, svi hoće rat. Svi su bili oboleli od manije veličine, a to spopada posebno male narode na Balkanu. Nisu s raskida ni Albanci, jer i njima je – sudeći po ovom u Makedoniji – malo bilo rata. Jedni hoće veliku Srbiju, drugi “ukrupnjenu” Hrvatsku ili dole ovi veliku Albaniju i čini se ono iz proze M. Bulatovića “rat je bio bolji”. Na svim spomenicima kočoperi se neki pukovnik Barutanski i prstom pokazuje na drugoga – na suseda. I kuda ćemo mi opet “onamo za brda ona”, na Kosovo raspeto. Zvanični guslari iz SANU ne prestaju da guslaju, na čelu sa slavnim velikim Agronomom svih proleterskih režima D. Ćosićem. Lakrdijašima u ovoj zemlji niko doakao nije i neće skoro. U ovim divljim društvima ni divljim patkama nije lako – i s njima novine teraju šegu i dovode u vezu sa njima čak i ustavnog poglavara države vojvodu Tomu N. Navodno su divlje patke nedavno “presekle” kolonu predsedničkih vozila. Nekom je ovde uvek do neukusne šale, a nju je Nečastivi davno odneo. To nas je podsetilo na one ždralove koji su – pušteni iz nekog sirijskog rezervata – pratili letilicu ruskog vladara V. Putina i dopratili je do obala Tihog okeana. I oni se pokoravaju Putinu, pisale su svetske novine, a i naše. I nas je lično to bilo veoma uzbudilo, a pesnici ruski su veličali vladara i verski velikodostojnici su mu hvale pojali u vezi sa tim. Šta je bilo sa divljim patkama ne znamo, ali neko ovde imitira, i to dobro, V. V. Putina. Dok ovo čitamo, pada nam na pamet ono od vladike i pesnika Njegoša – “Il’ je đavo ili su mađije, il’ je nešto gore od oboje”, a nije ni jedno ni drugo – to je srpska politika u kulturi zaborava i totalnog nesećanja.

Svega ima u ratnim dnevnicima i sećanjima – ima toga i u sećanjima dede našeg Milana, ranjenog na Kumanovu i na Bregalnici – uistinu svega.

“Sve mi oslobodismo – voleo je da ponavlja – i Slovence i Hrvate i sve baš sve, ali zaboravismo da oslobodimo sebe”. Bio je mudar ali i zajedljiv, služio je kralju, a najviše je cenio kralja iz roda Obrenovića, pod kojim je služio “u kadru”, kako se izražavao misleći na vojnički rok. U palanci je prazno i dosadno da čovek nema o šta glavu da razbije. A divljih pataka nam je žao, jer za ovih jesenjih dana one su ukras neba, ovog niskog, sumornog, palanačkog neba. One nisu letele kao one u Sibiru “po zadatku”. Nije Srbija u Rusiji, niti je Bajčetina u Sibiru. A neko kao da imitira sve to.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 01.12.2012.