Izbori i stabilnost

Kako sam počeo da pišem, vidim vest da se Amfilohije sastaje sa vođama pobedničke koalicije. Pre toga se s nekima od njih sastao Joanikije. To je bilo predvidljivo, a koliko će biti uspešno, o tome da li je dobro da i ne govorimo, to ćemo videti.

Bilo je mnogo poređenja sa srpskim promenama posle 2000. Šta je doprinelo uspešnim demokratizacijama u srednjoj Evropi i na Baltiku, bar dok nije došlo do novih autoritarnih vlasti u nekima od njih?

Ili možda još jedan korak nazad. Šta je stabilizovalo demokratije na jugu Evrope? U vreme kada se Grčka kandidovala za članstvo u tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, 1975, mislio sam da bi to bio način da se Jugoslavija demokratizuje i stabilizuje. To je, naravno, bilo nezamislivo, a koliko se sećam, nije se mnogo o tome ni razmišljalo. Tek, zemlje na jugu Evrope izlazak što iz fašizma što iz autokratije našle su u redovnim izborima i u smenjivosti vlasti, uz učešće u evropskoj integraciji.

Slično i u evropskim zemljama koje su napuštale sovjetski socijalizam. U njihovom slučaju demokratija je stabilizovana u mnogim slučajevima čestim izborima. To je važno za političku stabilnost iz dva razloga. Jedan je da se javnost navikne na strateško odlučivanje jer su sve izborne pobede privremene, važe do sledećih izbora. Pa stranke i glasači mogu da razmišljaju ne samo o tome šta mogu da postignu na prvim izborima već i na onima koji će slediti.

Dakle, ako danas glasate za koaliciju unutar koje ne postoji saglasnost o bitnim stvarima, ali joj je cilj da smeni autokratski režim, dobro je da razmislite za koga ćete glasati na sledećim izborima, kad više te koalicije neće biti.

Drugi razlog je da se glasač uveri u moć ili u silu sopstvenog glasa. Jer njime može da smeni vlast. Ovo se najbolje nauči ako se zaista i smenjuje vlast glasanjem. Obično se smatra da su dve demokratske smene na vlasti dovoljne da se glasači uvere u snagu glasa i da stoga ne prepuštaju lako odluke autokratama. To naravno nije apsolutna zaštita od populističkih i autokratskih, pa kako vidimo i jednopartijskih izazova. Ali demokratija nema na šta drugo da se osloni već na poverenje glasača u snagu glasa i nespremnost da ga se odreknu.

U Srbiji je problem bio u tome što je sve bilo složenije i zbog federacije sa Crnom Gorom i zbog zamrznutih sukoba u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, o problemima sa državnim i privatnim kriminalom da i ne govorimo. Bilo je verovatno potrebno da se zemlja svede na svoje stvarne granice, one unutar kojih može da organizuje demokratski politički sistem, slično kao što su to učinile zemlje koje su izgubile kolonije. I tada bi bili poželjni relativno česti izbori, da se stekne navika da se tako odlučuje. To bi možda učvrstilo i partijski sistem, a i veća bi bila legitimnost dalekosežnih promena u pravnom i privrednom sistemu. Pomoglo bi i oslanjanje na Evropsku uniju, koja se pokazala sposobnom da ukotvi, kako se to kaže, demokratske promene.

Demokratija pretpostavlja sekularizaciju. U dva smisla. Jedan je da država nije vlasnik teritorije, pa po tom osnovu i ljudi koji na njoj žive. Teritorija je prostor na kojem važe zakoni po kojima ljudi na toj teritoriji žive. Tako da ne postoje naše, recimo, etničke zemlje. Ukoliko država može da očuva legitimnost kod stanovništva, njeni zakoni i odluke važe i sprovode se pogotovo ako su proizvod demokratskog načina odlučivanja. Potom, glasaju svi građani i svi su glasovi jednaki, što je građanski osnov demokratije. Kolektivni identiteti formiraju se na izborima, ako su ljudima u interesu, glas po glas.

Ukoliko političke sekularizacije nema, to značajno ograničava domete demokratizacije. To je, koliko mogu da vidim, ispit koji bi Crna Gora trebalo da položi. Srbija nije uspela, ali bi uslovi mogli biti lakši u Crnoj Gori. Jer nema, ako se ne otvore, teritorijalnih sporova. Ali građanske stranke nisu mnogobrojne. Uz to, nije jasno da li će ponoviti srpsku grešku, pa će se odlagati prevremeni izbori. A tek će se videti koliko će se stranke koje bi trebalo da preuzmu vlast zaista oslanjati na Evropsku uniju.

Stabilnost zavisi od oslanjanja na izbore i od sidra koje obezbeđuje Evropska unija. Srbija ne koristi ni jedno niti drugo, videćemo kuda će ići Crna Gora.

Novi magazin, 28.09.2020.

Peščanik.net, 30.09.2020.