Izborne razlike

Proslava Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom pre par meseci je bila izuzetno zapažena u Srbiji. Proslavu je obeležila tvrdnja predsednika Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom da „biti invalid nije lako, ali biti invalid i živeti u Srbiji nije tako teško“. On je ovakvu lakoću življenja osoba sa invaliditetom u Srbiji pripisao uticaju predsednika Srbije, za koga smatra da je najuspešniji predsednik u istoriji srpske državnosti i najpopularniji političar na svetu.

Ovakvu izjavu možemo testirati na dva nivoa. Jedno je pitanje kako zaista žive osobe sa invaliditetom u Srbiji. Drugo je kakav uticaj na takav život ima predsednik Srbije. Kada govorimo o kvalitetu života osoba sa invaliditetom, dovoljni su podaci sa poslednjeg popisa stanovnika. Prema njima, uprkos tome što u Srbiji živi oko 600.000 osoba sa invaliditetom,¹ 87% njih je ekonomski neaktivno, a preko 12% nikada nije pohađalo osnovnu školu – što je skoro polovina svih ljudi bez osnovne škole u Srbiji. Osobama sa invaliditetom je, osim ravnopravnog pristupa radu i obrazovanju, onemogućeno i kretanje kroz naselja, objekte i saobraćajnice prepune prepreka. Mnogi ljudi sa invaliditetom zbog ovoga retko izlaze iz svojih kuća, a posebno to ne čine samostalno – bez obzira na vrstu invaliditeta.

Njihov težak položaj prepoznala je i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, kao državni organ koji prikuplja podatke i postupa u slučajevima uskraćivanja prava na osnovu ličnog svojstva. U njenom poslednjem objavljenom izveštaju za 2016. godinu ona navodi da su „osobe sa invaliditetom jedna od najugroženijih i najdiskriminisanijih društvenih grupa u svim oblastima javnog i privatnog života, posebno u oblasti obrazovanja i stručnog usavršavanja i prilikom pružanja javnih usluga, ili pri korišćenju objekata i površina, rada i zapošljavanja“. Ona tu napominje i da njena kancelarija najviše pritužbi prima upravo zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta.

Kada pogledamo doprinos predsednika Vučića ovakvom stanju, zaista se može reći da mu on jeste doprineo – tako što nije uradio ništa da se ono promeni u godinama tokom kojih je upravljao Vladom Srbije, koja kreira politiku u svim resorima od ključnog značaja za položaj osoba sa invaliditetom. O tome kako je tokom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom tretirao svoje domaćine, gde se istakao patronizirajućim ophođenjem prema slikarki bez ruku – da i ne govorimo.

Čini se da su, uprkos objektivnim i proverljivim podacima, Vučić i njegova stranka od dela zajednice osoba sa invaliditetom još u decembru dobili blanko podršku za skorašnje izbore u Beogradu. Ono što je paradoksalno jeste da dobar deo njih neće moći ravnopravno da glasa na ovim izborima – čak i ako budu želeli da glasaju za Srpsku naprednu stranku.

Prema podacima posmatračkih misija Građani na straži i podacima CESID-a sa izbora održanih 2016. i 2017. godine, više od 60% biračkih mesta u Srbiji je potpuno nepristupačno osobama koje se kreću pomoću kolica ili imaju drugih teškoća pri kretanju. Ako pogledamo podatke za Beograd – uz napomenu da ih prikupljaju samo organizacije osoba sa invaliditetom – videćemo da je na centralnoj beogradskoj opštini Savski Venac fizički nepristupačno čak 75% biračkih mesta.

Ovi podaci ne uključuju prepreke sa kojima se susreću gluve i nagluve osobe – što bi podatke o nepristupačnosti učinilo još dramatičnijima. Gluve i nagluve osobe nemaju način da se putem medija informišu o održavanju izbora i izbornim programima (Regulatorno telo za elektronske medije se već duže vreme uopšte ne opterećuje ovim problemom). Za te ljude predizborna graja je uglavnom predizborni muk, koji se odnosi i na većinu predizbornih i informativnih programa medija sa nacionalnom frekvencijom. Osobama koje su slepe ili slabovide je izborno pravo narušeno u potpunosti – uprkos različitim tehničkim mogućnostima da glasaju samostalno, one u Srbiji i dalje to čine tako što sa sobom povedu nekoga ko će glasati umesto njih, čime se temeljno narušava princip ličnog i tajnog glasanja.

Ovome se može dodati i izuzetno značajan podatak da su osobe lišene poslovne sposobnosti u Srbiji istovremeno lišene i izbornog prava. Uprkos upornom insistiranju međunarodnih institucija na omogućavanju svim građanima da uživaju svoja osnovna prava, uključujući i izborno, ova situacija ostaje nepromenjena. To dodatno zabrinjava ako znamo da je oduzimanje poslovne sposobnosti (često nazivano i građanska smrt) u Srbiji stvar rutine, da se često ostvaruje bez stvarnog sudskog preispitivanja i da je podjednako često preporučeno od nadležnih institucija kao „lakši put“ za upravljanje životom osoba sa invaliditetom.

Pored Vlade Srbije, i izborne komisije i drugi organi za sprovođenje izbora čine nedovoljno na promeni postojećeg stanja. Izborne komisije bi mogle da ustanove jasnija pravila o odabiru biračkih mesta sa nesmetanim pristupom kolicima. Mogle bi i da uvedu funkcionalniji sistem prijave glasanja od kuće. Kao i do sada, na beogradskim izborima nije regulisan način na koji se može prijaviti glasanje van biračkog mesta, a ova prijava se može izvršiti samo u prva četiri sata od otvaranja biračkih mesta. Čak i u slučaju uspešne prijave, ne postoji garancija da će osoba koja se prijavila na kraju i moći da glasa, odnosno da će predstavnici biračkog odbora doći u njen stan. Ne treba zaboraviti da većinu u izbornim komisijama i biračkim odborima uvek ima vladajuća stranka. To važi i za Gradsku izbornu komisiju Grada Beograda na predstojećim izborima.

Dakle, predsednik Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom misli da je Vučić najbolji i najpopularniji političar na svetu. Uprkos tome, izvesno je da on i njegovi istomišljenici neće moći da svoje oduševljenje briljantnim upravljanjem našim društvom izraze ravnopravno i slobodno. Neki neće moći da uđu na biračka mesta, nekima će porodica i komšije zaokruživati listiće, neki neće uspeti da dozovu lokalne biračke odbore ili će bespomoćno kod kuće čekati njihovu posetu. Neki neće znati za koga da glasaju, jer o tome ne mogu da se informišu.

Međutim, ovo nije priča o predsedniku Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom i njegovom političkom izboru. Radi se o stotinama hiljada građana Srbije koje vladajuće strukture drže ucenjenima – socijalnom podrškom, strahom od osvete za nelojalnost i nemogućnošću da na izborima slobodno izraze svoju volju. Vladajuća politika prema marginalizovanima i ugroženima je politika otvorene diskriminacije i zloupotrebe kao gotovo legitimnog ideološkog pravca. U tom smislu se ne treba mnogo ljutiti na predsednika Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom. Njegova izjava je samo simptom toga koliko daleko su vlasti, a ne ugrožene grupe, spremne da odu u svom beščašću.

Zato, kada se opozicija i građani bore za ravnopravne medijske i izborne uslove, kada zahtevaju pravo na slobodan izbor, nikako ne treba da zaborave osobe sa invaliditetom. One su prve saznale i temeljno utvrdile gradivo izbornih nesloboda.

Peščanik.net, 09.02.2018.

1. U pitanju je konzervativni podatak iz popisa stanovnika; smatra se da je stvarni broj ljudi sa invaliditetom u Srbiji 700-800.000.