Iznenadna skupština

Predsednica Skupštine Srbije je za sutra najavila održavanje sednice Narodne Skupštine. Na dnevnom redu bi trebalo da bude Predlog odluke o potvrđivanju odluke o uvođenju vanrednog stanja i potvrđivanje svih uredbi koje je Vlada, uz supotpis predsednika, usvojila tokom vanrednog stanja.

Očigledno je da su različita upozorenja i pritisci – što domaći, što međunarodni – konačno doveli do toga da trijumvirat koji je proglasio vanredno stanje pre 44 dana poklekne pred Ustavom i Odluku o proglašenju vanrednog stanja iznese pred narodne poslanike i što je još važnije, javnost.

Predsednica Skupštine je najavila da će zasedanje biti održano „pod posebnim uslovima u pogledu zdravstvenih aspekata“, u skladu s preporukama zdravstvenih radnika. Kao primere posebnih uslova navela je „merenje temperature, dobijanje zaštitnih sredstava, maski i rukavica, odstojanje za poslanike, sedenje na svakom drugom mestu”. Predsednica nije navela, a trebalo je, zbog čega zasedanje pod ovakvim uslovima nije moglo biti sprovedeno 15. marta. Ako su ovo uslovi koji su bili presudni za nesastajanje Narodne skupštine, onda je predsednica potvrdila da je mesec i po dana učestvovala u prevari velikih razmera. Sasvim je sigurno da je ova vrsta organizacije i zaštite mogla biti obezbeđena i prilikom proglašenja vanrednog stanja 15. marta ili u najgorem slučaju 48 sati od donošenja odluke predsednika, predsednice vlade i Skupštine, što je ustavni zahtev.

Kada je u pitanju glasanje o Odluci o potvrđivanju vanrednog stanja, nju poslanici mogu potvrditi ili ne. Dobra okolnost je da pripadnici vladajuće većine pri diskusiji nemaju previše teksta koji mogu da sriču – odluka se sastoji od dva skromna i nedorečena člana. Poslanici većine će svoje vreme verovatno utrošiti na hvalospeve trijumviratu, naročito njegovom čelniku, koji nas je spasio globalne zaraze i skoro izvesne smrti. Ali i ovde treba biti oprezan – naprednjačkom biračkom telu, koje je u velikoj meri starije od 65 godina, posle mesec i po dana zatvora i poniženja, od ovakvih govora ipak može pripasti muka.

Sa druge strane, opozicija, ukoliko se odluči da prisustvuje sednici, treba da postavi najmanje tri ključna pitanja – zbog čega se Skupština sastaje tek sada, zbog čega nisu korišćeni drugi mehanizmi zaštite od epidemije i elementarne nepogode koji su bili na raspolaganju javnim vlastima, a koji bi daleko srazmernije ograničili prava građana (o tome je bilo reči na Peščaniku), a treba i da insistiraju na objašnjenju zašto od prvog dana ne znamo koliko dugo će trajati vanredno stanje u zemlji. Svoje vreme, naravno, treba da iskoriste i za navođenje stotine primera kojima je izvršna vlast, protivno svim pravilima, umanjila prava građana, unizila ih, tukla, pritvarala i zatvarala i na različite druge načine maltretirala, sve pod izgovorom da im pomaže i štiti ih od virusa.

Kada je u pitanju glasanje o potvrdi odluke, verovatno je da će, nakon pohvale trijumviratu i objašnjenju o neophodnosti uvođenja vanrednog stanja, vladajuća većina ovu Odluku potvrditi. Međutim, nije sasvim isključen ni suprotan scenario, u kojem bi većina glasala protiv, čime bi vanredno stanje prestalo da važi završetkom sednice Narodne skupštine (član 200, stav 8 Ustava RS). Ovo bi vladajućoj partiji omogućilo interpretaciju prema kojoj je vanredno stanje „odslužilo svoje“, da za njim više nema potrebe, što uostalom dokazuje i skupštinski sastanak. Motivaciju za drugi scenario možemo naći u vidljivoj potrebi da izbori budu održani što pre (tokom leta), pod parolom pobede nad virusom. Ovo je jedino moguće ukidanjem vanrednog stanja.

Ovakvim potezom bi opozicija bila dovedena u apsurdnu situaciju – ili da glasa na isti način kao i vladajuća većina, uprkos tome što se protivi načinu uvođenja i upravljanja vanrednim stanjem; ili da glasa za potvrdu Odluke, u želji da izbore odloži do jeseni, odnosno dok traje epidemija. Ovaj stav bi bio razuman čak i ako, iz drugih razloga, deo opozicije planira da bojkotuje izbore.

Mogućnost da vanredno stanje ostane na snazi potvrdom u Narodnoj skupštini, uz samo jedno ograničenje – izbornog prava, do okončanja epidemije, ujedno nas vodi suštinski malicioznom manevru koji vladajuća koalicija planira u utorak.

Naime, Vlada je Skupštini uputila Predlog zakona o potvrđivanju svih uredbi koje su donete tokom vanrednog stanja. U ovom predlogu se nalaze čak 44 uredbe, valjda po jedna za svaki dan vanrednog stanja. Ostavimo sada po strani to što su pojedine uredbe menjane pet, deset ili više puta i to što su skoro četiri nedelje zabrana i ograničenje kretanja bili regulisani aktom koji nije na spisku pred poslanicima (naredbom ministra unutrašnjih poslova), pa se zbog toga ni formalno ne može konvalidirati u Skupštini. Ostavimo po strani i to što u obrazloženju nije naveden nijedan razlog za usvajanje baš tih i takvih uredbi. Jedino je jasno da su one pred nama zbog toga što je došlo do epidemije zarazne bolesti. To smo znali i bez obrazloženja.

Problem sa potvrđivanjem svih uredbi istovremeno je pre svega u tome što Ustav propisuje da Vlada Narodnoj skupštini na potvrdu podnosi svaku pojedinačnu uredbu, u roku od 48 sati od njenog donošenja odnosno čim Narodna skupština bude u mogućnosti da se sastane. Skupština svaku uredbu može potvrditi ili ne.

Potpuno je neutemeljen koncept prema kome se 44 uredbe, sve zajedno, usvajaju u formi zakona. To je ne samo pravni nonsens (uredbe prepakovane u zakon), već je protivno osnovnoj nameri ustavne odredbe o potvrđivanju ograničavanja prava tokom vanrednog stanja. Na ovaj način, jedan poslanik ne bi mogao da glasa za potvrdu Uredbe koju smatra neophodnom i srazmernom (recimo o odlaganju izbora ili zabrani okupljanja u zatvorenom) već mora da glasa po principu – sve ili ništa.

Ukoliko opozicija bude prisustvovala sutrašnjoj sednici – drugi deo rasprave o „objedinjenim uredbama“ mora osporiti i sa ovog stanovišta ili sednicu u tom delu napustiti. U toj meri je planirana rasprava, a naročito glasanje, besmisleno.

Dok ne saznamo da li će uzurpatori održati ili ukinuti stanje u koje smo uvedeni, treba naglasiti da je sinoć u mnogim delovima Beograda aplauze u 20h zamenilo prvo stidljivo, a onda sve žustrije udaranje u šerpe i balkonske ograde. Zviždalo se, glasno negodovalo. Ljudi su se smejali i mahali jedni drugima sa prozora i terasa, iz mraka, jer su i bez reči znali zašto su u protestu. Ne zbog virusa i distanciranja od drugih, ne zbog toga što sada manje cenimo rad zdravstvenih radnika, već zato što želimo nazad naše institucije i dostojanstven život. Ove nedelje ćemo imati samo 52 sati na slobodi. Penzioneri tek 4 sata.

Smatram da opozicija sutra treba da bude na zasedanju i da pred milionskim auditorijumom (u kućnom zatvoru) pokaže da na političkoj sceni postoji još neko, osim ljudi koje gledamo 44 dana, bez prestanka. Skupština neće biti više demokratska ili više smislena nego što je to bila u trenutku kada se deo opozicije odlučio za njen bojkot. Međutim, odluke o kojima se sutra raspravlja se u bitnom razlikuju od uobičajenih akata, najčešće zakona, koji su do vanrednog stanja u skupštini usvajani po hitnom postupku, bez javne rasprave i diskusije, bez mogućnosti da opozicija svoje predloge uvrsti u dnevni red, da amandmanima ili govorima promeni i jedno slovo u predlozima Vlade.

Glasanje sutra će biti isključivo glasanje za ili protiv onoga što nam se desilo u prethodna 44 dana. Bilo bi dobro da opozicija prenese poruke građana-pritvorenika i da zatim napusti prostoriju.

Peščanik.net, 27.04.2020.