Predsednica Vlade i predsednica Skupštine Ana Brnabić saopštila je juče da je odlučila, uz konsultaciju s predsednikom, da prihvati zahtev Koalicije Srbija protiv nasilja i Koalicije NADA i raspiše lokalne izbore za 2. jun. Danas je dobar dan za demokratiju i politiku u Srbiju, rekla je Brnabić. Njen nastup zbunjuje pošto je samo dan ranije, posle okončanja sastanka vlasti i opozicije u Skupštini, Brnabić izjavila da nije postignut dogovor „jer se sve svelo na datum održavanja izbora“. Dakle, Brnabić je 17. aprila sama rekla da dogovor koji je prezentovala 18. aprila nije postignut.
Da dogovora nema, izuzev u melodramatičnoj predstavi za (međunarodnu?) javnost, potvrđuju i reakcije koalicija sa kojima je navodno napravljen kompromis. Srbija protiv nasilja je saopštila da će danas doneti odluku da li izlazi na ovako najavljene izbore, dok je u ime Koalicije NADA Miloš Jovanović rekao da će izbori 2. juna biti „Hilovi izbori, na kojima on lično ne bi učestvovao“. Da je Ana Brnabić govorila istinu, valjda bi dve koalicije potvrdile da je do dogovora došlo. Ovako, jedna razmišlja, dok druga, kako stoje stvari, neće izaći na tzv. objedinjene izbore 2. juna.
U čemu je zapravo problem? Svakako ne u datumu izbora, kako to uporno tvrdi Brnabić sa svitom, već u izbornim uslovima koji se od 17. decembra nisu promenili ni za jotu. Iako je u 25 preporuka ODIHR-a nacrtano šta je sve potrebno da se uradi kako bi se izbori u Srbiji mogli nazvati slobodnim, vlast je od objavljivanja izveštaja trošila vreme s jednim jedinim ciljem – da opoziciju prevari da izađe na izbore na kojima bi uslovi bili isti, ako ne i gori od onih koji su važili 17. decembra.
To nas vodi ka sada već čuvenoj dihotomiji – bojkot ili izlazak na izbore pod bilo kakvim (ne)uslovima. U javnosti se poredi učinak bojkota iz 2020. i mogućeg neizlaska na lokalne izbore 2024, ali uz jedan veliki previd. Okolnosti pre četiri godine i danas nisu iste. Te 2020. opozicija je koristila bojkot kao akt delegitimizacije izbora u Srbiji. Većina stranih izveštaja je tada beležila da su izbori u Srbiji fer i pošteni, a opozicija je bojkotom želela da međunarodnu zajednicu razuveri i skrene joj pažnju na stvarno stanje (koje je još tada bilo izuzetno loše, a danas je daleko gore).
Opozicija 2024. više nema potrebu da delegitimiše izbore u Srbiji – taj posao je već obavljen. Izveštaji posmatrača, Evropskog parlamenta, tela Evropske unije, Ujedinjenih nacija i OEBS-a jednoglasni su u oceni da su izbori 17. decembra održani uz sistematsku zloupotrebu državnih institucija i medija, te uz brisanje granice između partijskog i državnog. Kako je percepcija izbora u Srbiji danas dijametralno suprotna od one iz 2020, odluka opozicije o izlasku na izbore može biti samo akt legitimizacije izbora 2. juna kao slobodnih.
Drugim rečima, 2020. opozicija je svoj stav o izborima pokazala neizlaskom, a sada bi stav o njima izrekla potencijalnim izlaskom na izbore. Možemo to postaviti i ovako – iako su i onda i sada opcije bile iste (izlazak ili neizlazak), 2020. vest je bila da opozicija ne izlazi na izbore. Sada bi vest bila odluka o izlasku. Upravo na toj tački – aktu legitimizacije i delegitimizacije – trebalo bi prelomiti konačnu odluku o učešću na izborima.
Želja lokalnih stranačkih odbora da izađu na izbore, potreba da se očuva partijska infrastruktura i motivisanost ljudi da se bore za svoje gradove i opštine i ne prepuste ih SNS-u bez otpora – sve su to legitimni i očekivani politički interesi i razmišljanja. Međutim, ako je izlazak na izbore ujedno i tačka na pritisak da se izborni uslovi usklade s demokratskim principima, cena koju će građani Srbije platiti zbog izlaska opozicije na izbore 2. juna biće daleko veća od cene koju će platiti partijske strukture zbog neizlaska na izbore.
Jasno je da će pristanak da se izađe na izbore 2. juna biti kraj razgovorima o izbornim uslovima na ovim, ali i narednim izborima. Pre svega, činjenica je da za ove izbore više nema vremena da se bilo šta ozbiljnije promeni (ili ako se promeni – da se primeni). Ako bi nekih promena i bilo, opozicija nema garancije da bi one bile u pravcu poboljšanja (a ne pogoršanja) izbornih uslova. Naredni izbori bi, u slučaju pristanka na junske, bili za tri i po do četiri godine (u zavisnosti od nivoa vlasti), pa bi tema izbornih uslova u političkom životu bila okončana na duži period.
Sa druge strane stoji vlast koja uporno ponavlja – tražili ste objedinjene izbore 2. juna. To je tačno, ali je opozicija to tražila barem tri nedelje pre nego što je odluka o tom objedinjavanju doneta. U međuvremenu je zajednički tražila odlaganje izbora na jesen i za to ponudila pravno rešenje. Može biti da Ana Brnabić građane relativno lako može da ubedi da je promena zahteva za „samo“ nekoliko nedelja suluda mušičavost opozicije. Ali vreme po izbornom kalendaru teče drugačije nego u svakodnevnom životu. Takođe i vreme pre i posle raspisivanja izbora.
Ako uzmemo da će kampanja za lokalne izbore, ako oni budu raspisani prema najavama, trajati najviše šest nedelja, onda je jasno da su tri protekle nedelje polovina te izborne kampanje. U otezanju Ane Brnabić prošla je već i četvrtina kampanje za već raspisane beogradske izbore.
U međuvremenu – nijedna osoba nije odgovarala za krivična dela protiv izbornog prava; Ustavni sud nije odlučio ni o jednom izbornom sporu za poništavanje izbora; opštinski overitelji uveliko repriziraju overe satelit-listama; fantomske političke većine će u izbornim komisijama obezbeđivati usvajanje falsifikovanog biračkog spiska; takve većine dovešće do odbacivanja svakog prigovora i usvajanja rezultata koji će odgovarati partiji na vlasti. Nikako ne treba zaboraviti na brojke – u zahtevu upućenom Ustavnom sudu podneti su dokazi prema kojima u Beogradu u biračkom spisku ima najmanje oko 230.000 birača „viška“. Na republičkom nivou ovaj broj iznosi najmanje 1.100.000 birača. Da li se u takvim uslovima može govoriti o bilo kakvim izborima? Neka čitalac sam proceni.
Imajući na umu demotivisanost opozicionih birača da izađu na izbore koji će biti namešteni na isti način kao i prethodni, tzv. rezultat (a zapravo unapred projektovani ishod izbora) biće daleko povoljniji za SNS sada nego što je to bilo u decembru.
Ako pojedine izborne liste danas još razmišljaju da izađu na takve izbore, moraju i sebi i nama, građanima, da odgovore na jednostavno pitanje – zbog čega nisu priznali rezultate izbora od 17. decembra? Tada je projektovani rezultat za njih bio daleko bolji od onog koji im se smeši ovog juna.
Ovih dana, predstavnici Koalicije Srbija protiv nasilja s pravom su isticali da je pri odluci o izlasku na izbore važno očuvati zajedništvo. To je istina, ali zajedništvo uvek počiva na zajedničkim ciljevima i vrednostima. Važno bi bilo sačuvati zajedništvo samo ako ono opstaje na istim ciljevima i vizijama demokratske budućnosti. Koalicija Srbija protiv nasilja Dogovorom za pobedu iz septembra 2023. obavezala se:
– da će vratiti demokratske standard u društvo, uključujući tu i fer i poštene izbore (tačka 6);
– da će isključiti bilo kakvu mogućnost koalicija, davanja prećutne ili manjinske podrške i saradnje sa vladajućim strankama (tačka 8);
– da nijedna strana neće nametati ostalima agendu i kandidate ili drugim jednostranim postupcima dovoditi druge pred svršen čin (tačka 9).
U konkretnom slučaju, za odluke o izlasku na izbore 2. juna, proceduralno su važne druga i treća tačka. Ali suštinski, važna je samo prva. Stoga je ključno – da li će najavljeni izbori vratiti građanima fer i poštene izbore? Ako je odgovor ne, onda se aktivnosti, politički i građanski pritisak moraju nastaviti u pravcu ostvarenja tog cilja, bez obzira na datume kojima žonglira Ana Brnabić.
Peščanik.net, 19.04.2024.
Srodni link: Dejan Ilić – Bojkot
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Pogrešno pitanje - 30/04/2024
- Dogovor koga nema - 19/04/2024
- Dačić’s referendum - 18/04/2024
